Pošto ih gotivim neću reći "izdrkavanje"
Hail Caesar je još jedan u nizu filmova braće Coen (poput Barton Fink, A Serious Man, pa i Inside Llewyn Davis) koji na satiričan način kombinuje očiglednu zainteresovanost autora za spiritualni smisao (apdejt) svih nas sa malim čovekom na koga je bačeno breme slične zainteresovanosti u vidu vrlo tragikomičnih obrta sudbine.
U Hail, Caesar je taj čovek Eddie Mannix, upravnik Capitolovog filmskog studija sredinom pedesetih godina prošlog veka, čiji je trenutno najveći projekat, istorijski spektakl "Hail, Caesar", doveden u pitanje, jer su komunisti kidnapovali glavnog glumca.
Paralelno sa ovim problemom Mannix mora da reši još niz problema, od uobičajenih hendlovanja neplaniranih trudnoća svojih neudatih zvezda, preko dosadnih autorki kolumni o Holivudu do svojih ličnih- poslovne ponude da pređe na televiziju i "prestane da gubi živce sa ovim cirkusom".
Boreći se sa svim tim izazovima sa stojičkim poštenjem jednog pustinjaka, Mannix konstantno proverava sopstvenu grešnost i pokušava da ostane na putu dobrog vernika.
Jedino što Hail, Caesar nije uspeo da bude film o tome.
Ta osnovna priča izgubila se, zajedno sa Joshom Brolinom, u šarenišu jedno dvadesetak gostujućih zvezda koji su svi imali upadljivije i zanimljivije likove (oće reći, bolje napisane) likove od njega. Pre svega, apsolutno je izbriljirao Alden Ehrenreich, kao rodeo kauboj koji je postao holivudska zvezda (ne menjajući IQ pri tome), ali i u onih dva i po minuta koliko mu je dato i Jonah Hill, kao holivudski "mali od palube". A ne bi bilo fer da ne spomenem ni Channinga Tatuma kao narcisoidnog gej komunistu.
Nakon glumaca, osnovni tok priče izgubio se i u epizodama. S jedne strane zaklonili su ga inserti iz drugih aktuelnih produkcija (raskošni mjuzikli, autorske melodrame, vesterni...), a onda i epizode koje se tiču zapleta, ali ne i Mannixa samog (scenaristi-komunisti-kidnaperi). Sve to je bilo daleko zanimljivije.
U filmu postoji i narator čija mi funkcija nije bila najjasnija, kao ni koje tačno priče on pokriva, s obzirom da se iz filma "Hail, Caesar" povremeno preliva i na ovaj naš, ali bez koinzistentne logike. Postoji i dosta komična debata o Isusu (kao bogočoveku or not), kao i sugestije Coena da neka paralela između onoga kako vidimo Hrista i onoga kako oni vide Mannixa može da se povuče, ali za analizu te namere bio bi vam potreban neko obrazovaniji od mene. Ili, barem, zainteresovaniji.
Na kraju filma, isporučena nam je jedna njudilovska, hrišćanska, idealistička (ovde već počinju pleonazmi), bernisandersovska poruka o tome da Holivud ima i, što je još bitnije, treba da ima pozitivnu ulogu u našim životima, ali samo ako tom pastvom upravlja častan i Holivudu (=dobrim filmovima) odan čovek.
Nažalost, mislim da takav ne bi bio naročito zainteresovan za Hail, Caesar, uprkos njegovom kaprijanskom sentimentu.
I poruka Georgeu Clooney-u: Probudi se.
SELEKTAH: 4/ 10
Hail Caesar je još jedan u nizu filmova braće Coen (poput Barton Fink, A Serious Man, pa i Inside Llewyn Davis) koji na satiričan način kombinuje očiglednu zainteresovanost autora za spiritualni smisao (apdejt) svih nas sa malim čovekom na koga je bačeno breme slične zainteresovanosti u vidu vrlo tragikomičnih obrta sudbine.
U Hail, Caesar je taj čovek Eddie Mannix, upravnik Capitolovog filmskog studija sredinom pedesetih godina prošlog veka, čiji je trenutno najveći projekat, istorijski spektakl "Hail, Caesar", doveden u pitanje, jer su komunisti kidnapovali glavnog glumca.
Paralelno sa ovim problemom Mannix mora da reši još niz problema, od uobičajenih hendlovanja neplaniranih trudnoća svojih neudatih zvezda, preko dosadnih autorki kolumni o Holivudu do svojih ličnih- poslovne ponude da pređe na televiziju i "prestane da gubi živce sa ovim cirkusom".
Boreći se sa svim tim izazovima sa stojičkim poštenjem jednog pustinjaka, Mannix konstantno proverava sopstvenu grešnost i pokušava da ostane na putu dobrog vernika.
Jedino što Hail, Caesar nije uspeo da bude film o tome.
Ta osnovna priča izgubila se, zajedno sa Joshom Brolinom, u šarenišu jedno dvadesetak gostujućih zvezda koji su svi imali upadljivije i zanimljivije likove (oće reći, bolje napisane) likove od njega. Pre svega, apsolutno je izbriljirao Alden Ehrenreich, kao rodeo kauboj koji je postao holivudska zvezda (ne menjajući IQ pri tome), ali i u onih dva i po minuta koliko mu je dato i Jonah Hill, kao holivudski "mali od palube". A ne bi bilo fer da ne spomenem ni Channinga Tatuma kao narcisoidnog gej komunistu.
Nakon glumaca, osnovni tok priče izgubio se i u epizodama. S jedne strane zaklonili su ga inserti iz drugih aktuelnih produkcija (raskošni mjuzikli, autorske melodrame, vesterni...), a onda i epizode koje se tiču zapleta, ali ne i Mannixa samog (scenaristi-komunisti-kidnaperi). Sve to je bilo daleko zanimljivije.
U filmu postoji i narator čija mi funkcija nije bila najjasnija, kao ni koje tačno priče on pokriva, s obzirom da se iz filma "Hail, Caesar" povremeno preliva i na ovaj naš, ali bez koinzistentne logike. Postoji i dosta komična debata o Isusu (kao bogočoveku or not), kao i sugestije Coena da neka paralela između onoga kako vidimo Hrista i onoga kako oni vide Mannixa može da se povuče, ali za analizu te namere bio bi vam potreban neko obrazovaniji od mene. Ili, barem, zainteresovaniji.
Na kraju filma, isporučena nam je jedna njudilovska, hrišćanska, idealistička (ovde već počinju pleonazmi), bernisandersovska poruka o tome da Holivud ima i, što je još bitnije, treba da ima pozitivnu ulogu u našim životima, ali samo ako tom pastvom upravlja častan i Holivudu (=dobrim filmovima) odan čovek.
Nažalost, mislim da takav ne bi bio naročito zainteresovan za Hail, Caesar, uprkos njegovom kaprijanskom sentimentu.
I poruka Georgeu Clooney-u: Probudi se.
SELEKTAH: 4/ 10
Brolin
ReplyDelete