OSKAR/ FEST/ WHATEVER/ U BIOSKOPIMA: VLAŽNOST

Kad sam bio u vojsci imali smo jedan dosta nezgodan izraz koji smo koristili za vojnike koji su svojim ponašanjem i aktivnostima dovodili u pitanje mir i "neaktivnost" nas ostalih- "njega treba jebati". Sumnjiva homofilija i evidentni poziv na seksualno nasilje na stranu, ali fraza je najviše od svega signalizirala našu frustriranost i bespomoćnost u datim okolnostima. Često kad odgledam neke srpske filmove, pomislim nešto slično u vezi sa njihovim autorima.

Vlažnost je arthaus film koji denuncira žanrovski film.
To jest, trebalo je da bude tako.

Vidite, u Srbiji je jako teško baviti se žanrom. Mahom, jer je naš jedini žanr društvena i svaka druga socijala. I ako nju istisnete iz svog filma kako bi konačno pobegli od nje i napravili mesta za svoj žanrovski film, obično ćete dobiti anemični derivat stvarnosti koji izgleda kao (loše shvaćena) imitacija stranih formata. Šišanje je dobar primer. Panama dobar poslednji. Zapravo, pretposlednji. Vlažnost je dobar poslednji primer.

U ovom filmu, scenaristkinja Staša Bajac i reditelj Nikola Ljuca (veliki pozdrav za ovu nesebičnost reditelja da drugome prepusti scenario!), namerili su se da trilerozni motiv nestanka junakinje iskoriste za gradnju žanrovskih obrazaca, tenzije, atmosfere, da bi na kraju filma taj svoj postupak pretvorili u igru sa žanrom, a čitav film u dopingovani arthaus tretman bavljenja karakterom svog glavnog junaka.
I da su u tome uspeli, bio bi ovo fenomenalan film.
Pošto u tome nisu uspeli, ovo je još jedan srpski film koji je mogao biti fenomenalan.

Iako se u filmu, poput ponašanja retardiranog deteta, uporno ponavljaju kadrovi "autoputa koga lagano gutaju svetla automobila koji ide po njemu", kao direktan omaž (i pokazatelj ambicija autora) Lynchovom Lost Highway, Vlažnost daleko više po duhu i estetici podseća na Hanekeov Hidden ili neki sličan francuski arthaus triler (Les salauds mi pada na pamet).

Glavni junak je moderni građevinski preduzetnik Petar (u ređim trenucima odlični Miloš Timotijević) koji se vraća nakon službenog puta. Njega i njegovog prijatelja na aerodromu dočekuje supruga Mina (u retkim trenucima odlična Tamara Krcunović), koja je upravo pristigla iz zagrljaja svog ljubavnika (Slaven Došlo). Njih dvoje vraćaju se kući, legnu da dremnu, ali kad se Petar probudi, Mina više nije tu. I nema je ni narednih sedam dana. Vlažnost je o Petru, Petrovim danima i njegovom odnosu sa nestankom i prikrivanjem nestanka svoje supruge.

Slede spojleri, so fuck off u bioskop da odgledate ovo kako bi Ljuca & Bajac zaradili pare da snime još jedan, bolji film!!!

Petrov lik i ponašanje nisu do kraja jasni. Mahom u zamisli autora da li je ovo prvi ili još jedan put da se Mina ovako ponaša. Mnoge stvari upućuju na ovo prvo, ali neke i na ovo drugo, najviše kraj filma. Do kada nam postaje jasno zašto je Mina otišla i manje je bitno gde je bila, kad shvatimo kakav je Petar.
A i to kakav je Petar umnogome, baš kao i vaš odnos prema filmu, zavisi od toga da li mislite da je Petar takav kakav je, pa je Mina zbog toga nestala ili je Petar postao takav zato što je Mina nestala tj zato što ima praksu da nestaje.
U obe varijante on je kukavica. Sumnjivog morala (o tome, valja, svedoči zlosrećno sprovedeni deo filma koji se bavi njegovom karijerom) i nerealizovanih alfa-mejl potreba.
Petar možda naslućuje gde je Mina (tj "s kim"), ali ne sme u to da zaviri. I Vlažnost je o vlaženju te frustracije.
A par upornih graški znoja na njegovoj slepoočnici zaista imbecilno dokazuju ime i ideju filma.

Međutim, to su stvari o kojima možete lepo da razmišljate. Nažalost, sam film u kome su vam dati elementi i smernice za isto izgleda tragično. Čak i ako ostavim budžetske limite filma, o kojima nakon ostvarenja kao što je Tangerine više nijedan srpski autor NEMA PRAVA DA DROBI KAO O NEPRAVDI, mnogi problemi Vlažnosti mogli su biti otklonjeni.

Pre svega oni koji se tiču scenarija i neoprostivo neinventivno napisanih scena Petrovog provođenja vremena, od nepotrebno misteriozno vodoinstalaterskih problema i još misterioznije Minine poznanice (skoro film u filmu) do apsolutno traljavih i glupih poseta svojim i Mininim roditeljima, tokom kojih dolazi, recimo, do situacije u kojoj relativno dobrostojeći otac pita svog sina koji vozi auto od sto hiljada eura da li mu trebaju neke pare, kao da je ovaj propali student iz bilo kog drugog srpskog filma koji je došao kod keve na ručak.

Nešto bolje stojimo u scenama u kojima je sam film tražio svoju estetiku i više bio vođen rediteljskim odlukama, poput scena tuče u diskoteci* ili kasnije na žurci, ali i tu kada "naši" glumci progovore željena estetika filma doživi moždani udar. Žanr film u Srbiji teško pronalazi i svoj žanr tip glume, a to je naročito teško sa replikama koje skoro kao da su prevedene sa engleskog. Neprirodnost srpskog jezika para uši sekirom.

Mislim da se ni Ljuca, sem u onim "hajvej" kadrovima i hvatanju Petrove slepoočnice, nije naročito potrudio da vizuelno osmisli svoj film, pa čak i u okvirima produkcionih mogućnosti. Stvari više izgledaju iz nužde, nego iz želje, a to nikad nije dobro. A za film kakav je Vlažnost autentičnost pričanja je možda najbitnija stvar, jer gledaoca treba da uvučete i navučete da veruje nešto, pre nego što ga iznenadite (tvistom). Čak i ovim koji je u Vlažnosti više u domenu intelektualnog, nego dramskog.

Na kraju, moram da konstatujem da sam, kao i u slučaju Otvorene, srećan što mladi srpski autori pokušavaju da se pozabave ambicioznijim zamislima od onih koje im diktira i obezbeđuje bara naše (kulturne) sredine. Možda bi bilo dobro da pored promišljenijih priprema, ne zaborave da sve vreme bavljenja projektom mora da ih pokreće strast da isti uspe, i da njihovo ostvarenje ne sme da bude kompromis sa tom strašću, već njen isilovani, iscrpljeni i više-od-maksimuma učinak. I to u filmu mora da se vidi i oseti.
I to kao gledaoca mora da me boli i ja ću to ceniti.
Obećavam.

SELEKTAH: 5minus/ 10

* Da li bi mi iko rekao koja je prva trans stvar koja se čuje u diskoteci (dakle, ne onaj autotjunovani narodnjak, nego pre nje)? Nisam uspeo da izguglujem. Mnogo hvala.