Mumblecore horor (mada više volim da mislim da se radi o mumblecore noaru)
Otvorena je film o dve srednjoškolke i njihovoj noarastoj ljubavnoj romansi. S jedne strane imamo Alisu (Jelena Puzić), o kojoj znamo da je u heteroseksualnoj vezi sa jednim od onih srpskih psihopata kakave je Klip, recimo, popularisao kao "pravu ljubav", dok sa nekom sličnom srpskom mačo-psihopatologijom živi i kod kuće (ostavljam otvorenom mogućnost da se, s obzirom da nijedne ni druge ne vidimo, već samo čujemo, radi o istim ljudima). S druge strane je (podjednako egzotično nazvana) Sara (Milena Đurović), koja živi sa relativno mladom majkom čiji je seksualni život, sa "nekim tamo tipovima", daleko burniji od Sarinog. Ove dve drugarice žive, dakle, u pasivno-agresivnoj senci takvog okruženja i svoje zajedničke trenutke sreće provode kao i sve devojke- fotografišući se po blokovima u skoro shutter-stock prizorima "dve srećne tinejdžerke".
A onda Sara, u dosta analognoj tehnici papirnatog pisma, izjavi ljubav Alisi.
Iz razloga znanih samo Alisi i reditelju filma, pismo završi kod školskog psihologa, čime dolazi do kvara na prijateljstvu i serije vrlo neobičnih događanja.
S jedne strane, u svom debitantskom ostvarenju (kao scenarista i reditelj), Momir Milošević, demonstrira snažan rediteljski koncept, oličen pre svega u crno-beloj fotografiji, dominatnoj estetici ružnog (otuda prizivanje mumblecorea), a tipujem da bi bio najveseliji da u recenziji pomenem Lynchov Eraserhead, pa zato i hoću. Iako ne bi bilo teško diskvalifikovati Momirov film kao relativno zanimljiv video-rad koji bi mogao da se emituje na zidu nekog prezidanog skloništa na viđenijoj beogradskoj hipsterskoj žurci, neobično je da jedan muški, pa još mladi, pa još srpski reditelj demonstrira ovako snažno interesovanje za ženski senzibilitet, pa da onda još nešto od tog senzibiliteta uspe da pretvori u sliku. S tim u vezi, najlepši kadar ovog filma je krupan plan Sare koja gleda u oblake. Njeno lice obasjano mesečinom izgleda zanosno kao da je prepisano iz nekog od filmova Grete Garbo. A možda bi i Bergman bio ponosan (Otvorena i inače može da bude neko post-Lynchovsko, hipstersko čitanje Bergmanove vizuelne psiho-analitike a la Persona).
Postoje filmovi u kojima praćenje radnje nije lako ili je ambivalentnost događanja tolika da se može tumačiti na različite načine i otuda različiti ljudi mogu da odgledaju potpuno različite filmove. Otvorena, nažalost, nije jedan od tih. Plašim se da je Momir u želji da ne naudi stilizaciji svog filma, kojoj kumuje isčašena psihološka vizura njegovih junakinja, odbio da neke scene učini jasnijim nego što se moglo. Što možda i ne bi bilo toliko strašno da to nije kompenzovao velikim brojem scena čija je dramaturška funkcionalnost jednaka nuli i koje su analogne onome što se na lošim albumima zove "fillerom". Što postaje još očiglednije usled ćešće-nego-što-bi-trebalo sprovedene vizuelne estetike "ružnog slikanja ružnog" umesto "lepog slikanja ružnog". Otvorena je svakako film sa najviše ružnoće koji sam (skoro) odgledao, a, iako na to retko obraćam pažnju, nikada nisam video ružnije obučene junakinje, do te mere da o tome morate da razmišljate kao o nekoj vrsti njihove karakterne odrednice.
Ono što mi je najviše smetalo, jeste nešto što nije samo problem Momirovog filma, već mladog srpskog filma uopšte. Ovaj put neću dublje razmatrati kobnu klopku svakog srpskog debitantskog reditelja koji misli da je najbolja stvar koju može da uradi da prvo režira sopstveni scenario (jer, u najmanju ruku, vredi za dvojicu), pošto sam to već spočitavao i autorima pre njega, već nešto drugo. A to je netrud da se na svim filmskim nivoima podjednako izađe u susret sopstvenoj autorskoj viziji odnosno željenoj stilizaciji.
U Otvorenoj ja nisam siguran da li je autor želeo da sudari surove, mamblkorovske, realističke prizore sprskog vajt treša sa oniričnim, "nemim" svetom svojih junakinja, koji možda jeste ili nije njihov unutrašnji svet. Ili je samo zaboravio da treba da i realizam "nakrivi" ka tim nad-realnijim vizijama. Momir, istina, jeste izbrisao lica svih sporednih junaka (sem jednog momka na kraju filma), skoro kao u crtanim filmovima. Epizodiste ili čujemo ili ih vidimo s leđa ili u senci. Ali, ono što čujemo i ono što vidimo od njihovog sveta jeste ton i dekor koji srećemo u najnesrećnijim srpskim filmovima (vidi pod Oleg Novković), sve sa pivskim flašama, opušcima, mušema-stolnjacima i "srpskom jebačinom" (o agresiji kroz psovke da i ne govorim). Čak i ako je hteo da sirovo konfrontira ova dva sveta, Momir nije uspeo da me ubedi da mu je to bila namera. Ako ništa, o tome najbolje govori nestilizovana gluma njegove dve junakinje, koja je previše zarobljena u "palim pljugu, pijem pivo iz flaše" srpskom glumačkom diskursu. Stvari i glumice postaju daleko bolje kad im scena nalaže da ćute, i samo se "ponašaju". Ove stvari inostrani gledalac možda neće primetiti, ali će srpskom parati i oko i uvo.
Na kraju moram da pohvalim čitavu zvučnu kulisu filma, kao i ispravno razumevanje (i možda najbolje sleđenu Lynchovu tradiciju ovde) da u dobrom filmu dobar zvuk može da bude i pola filma.
SELEKTAH: 5/ 10
PS Momire, imam jedan scenario kome dugo tražim reditelja. Na osnovu Otvorene, čini mi se, da bi ti mogao da oživiš moju viziju. Javi se, ako ti nisam ovom recenzijom slomio srce ili kad budeš odlučio da radiš na tuđem scenariju.
Otvorena je film o dve srednjoškolke i njihovoj noarastoj ljubavnoj romansi. S jedne strane imamo Alisu (Jelena Puzić), o kojoj znamo da je u heteroseksualnoj vezi sa jednim od onih srpskih psihopata kakave je Klip, recimo, popularisao kao "pravu ljubav", dok sa nekom sličnom srpskom mačo-psihopatologijom živi i kod kuće (ostavljam otvorenom mogućnost da se, s obzirom da nijedne ni druge ne vidimo, već samo čujemo, radi o istim ljudima). S druge strane je (podjednako egzotično nazvana) Sara (Milena Đurović), koja živi sa relativno mladom majkom čiji je seksualni život, sa "nekim tamo tipovima", daleko burniji od Sarinog. Ove dve drugarice žive, dakle, u pasivno-agresivnoj senci takvog okruženja i svoje zajedničke trenutke sreće provode kao i sve devojke- fotografišući se po blokovima u skoro shutter-stock prizorima "dve srećne tinejdžerke".
A onda Sara, u dosta analognoj tehnici papirnatog pisma, izjavi ljubav Alisi.
Iz razloga znanih samo Alisi i reditelju filma, pismo završi kod školskog psihologa, čime dolazi do kvara na prijateljstvu i serije vrlo neobičnih događanja.
S jedne strane, u svom debitantskom ostvarenju (kao scenarista i reditelj), Momir Milošević, demonstrira snažan rediteljski koncept, oličen pre svega u crno-beloj fotografiji, dominatnoj estetici ružnog (otuda prizivanje mumblecorea), a tipujem da bi bio najveseliji da u recenziji pomenem Lynchov Eraserhead, pa zato i hoću. Iako ne bi bilo teško diskvalifikovati Momirov film kao relativno zanimljiv video-rad koji bi mogao da se emituje na zidu nekog prezidanog skloništa na viđenijoj beogradskoj hipsterskoj žurci, neobično je da jedan muški, pa još mladi, pa još srpski reditelj demonstrira ovako snažno interesovanje za ženski senzibilitet, pa da onda još nešto od tog senzibiliteta uspe da pretvori u sliku. S tim u vezi, najlepši kadar ovog filma je krupan plan Sare koja gleda u oblake. Njeno lice obasjano mesečinom izgleda zanosno kao da je prepisano iz nekog od filmova Grete Garbo. A možda bi i Bergman bio ponosan (Otvorena i inače može da bude neko post-Lynchovsko, hipstersko čitanje Bergmanove vizuelne psiho-analitike a la Persona).
Postoje filmovi u kojima praćenje radnje nije lako ili je ambivalentnost događanja tolika da se može tumačiti na različite načine i otuda različiti ljudi mogu da odgledaju potpuno različite filmove. Otvorena, nažalost, nije jedan od tih. Plašim se da je Momir u želji da ne naudi stilizaciji svog filma, kojoj kumuje isčašena psihološka vizura njegovih junakinja, odbio da neke scene učini jasnijim nego što se moglo. Što možda i ne bi bilo toliko strašno da to nije kompenzovao velikim brojem scena čija je dramaturška funkcionalnost jednaka nuli i koje su analogne onome što se na lošim albumima zove "fillerom". Što postaje još očiglednije usled ćešće-nego-što-bi-trebalo sprovedene vizuelne estetike "ružnog slikanja ružnog" umesto "lepog slikanja ružnog". Otvorena je svakako film sa najviše ružnoće koji sam (skoro) odgledao, a, iako na to retko obraćam pažnju, nikada nisam video ružnije obučene junakinje, do te mere da o tome morate da razmišljate kao o nekoj vrsti njihove karakterne odrednice.
Ono što mi je najviše smetalo, jeste nešto što nije samo problem Momirovog filma, već mladog srpskog filma uopšte. Ovaj put neću dublje razmatrati kobnu klopku svakog srpskog debitantskog reditelja koji misli da je najbolja stvar koju može da uradi da prvo režira sopstveni scenario (jer, u najmanju ruku, vredi za dvojicu), pošto sam to već spočitavao i autorima pre njega, već nešto drugo. A to je netrud da se na svim filmskim nivoima podjednako izađe u susret sopstvenoj autorskoj viziji odnosno željenoj stilizaciji.
U Otvorenoj ja nisam siguran da li je autor želeo da sudari surove, mamblkorovske, realističke prizore sprskog vajt treša sa oniričnim, "nemim" svetom svojih junakinja, koji možda jeste ili nije njihov unutrašnji svet. Ili je samo zaboravio da treba da i realizam "nakrivi" ka tim nad-realnijim vizijama. Momir, istina, jeste izbrisao lica svih sporednih junaka (sem jednog momka na kraju filma), skoro kao u crtanim filmovima. Epizodiste ili čujemo ili ih vidimo s leđa ili u senci. Ali, ono što čujemo i ono što vidimo od njihovog sveta jeste ton i dekor koji srećemo u najnesrećnijim srpskim filmovima (vidi pod Oleg Novković), sve sa pivskim flašama, opušcima, mušema-stolnjacima i "srpskom jebačinom" (o agresiji kroz psovke da i ne govorim). Čak i ako je hteo da sirovo konfrontira ova dva sveta, Momir nije uspeo da me ubedi da mu je to bila namera. Ako ništa, o tome najbolje govori nestilizovana gluma njegove dve junakinje, koja je previše zarobljena u "palim pljugu, pijem pivo iz flaše" srpskom glumačkom diskursu. Stvari i glumice postaju daleko bolje kad im scena nalaže da ćute, i samo se "ponašaju". Ove stvari inostrani gledalac možda neće primetiti, ali će srpskom parati i oko i uvo.
Na kraju moram da pohvalim čitavu zvučnu kulisu filma, kao i ispravno razumevanje (i možda najbolje sleđenu Lynchovu tradiciju ovde) da u dobrom filmu dobar zvuk može da bude i pola filma.
SELEKTAH: 5/ 10
PS Momire, imam jedan scenario kome dugo tražim reditelja. Na osnovu Otvorene, čini mi se, da bi ti mogao da oživiš moju viziju. Javi se, ako ti nisam ovom recenzijom slomio srce ili kad budeš odlučio da radiš na tuđem scenariju.
Ne vidim sta je to Klip popularisao kao 'pravu ljubav'..Naprotiv.
ReplyDelete