Ne, ovo nije The Insider američkog profesionalnog fudbala, ovo je yet another American adult-oriented Oscar drama
I dalje držim da je Friday Night Lights jedna od najboljih TV serija ikada. U toj seriji američki fudbal igra jednu od glavnih uloga, ali niko od autora i učesnika ove serije nije se nijednog trenutka upeo da nam kaže da je to čudesna igra, veća od života... Baš kao i gledaoci na tribinama imali smo priliku da sami pratimo dešavanja na terenu i da kroz igrače stignemo do srca igre. Šta smo u tom srcu našli zavisi od svakoga od nas.
U Concussion to nije slučaj.
Oh, fuck, povraća mi se od pomisli šta sam tamo čuo, pa sad vama moram da prepričam...
Ali, vratimo se par koraka unazad.
Concussion je film o nigerijskom doktoru (patologu) Bennetu Omalu koji je, zahvaljujući svojoj posvećenosti poslu i poštovanju prema mrtvima, slučajno otkrio da su profesionalni američki fudbaleri tokom svoje karijere izloženi preko 70.000 udaraca u glavu, što dovodi do neplaniranog lučenja proteina koji zakrčuju sudove unutar mozga i dovode do toga da mozak postaje sopstveni zatočenik, što dovodi do depresije, haluciniranja, gubitka sećanja, moći govora i raznih drugih poremećaja koji neretko rezultiraju nasilnim ponašanjem ili samoubistvom. (vau, kolika rečenica!)
Will Smith igra tog doktora. Will Smith svaki put kada igra nešto ozbiljno obrije svoj "goati" i zaizgleda kao nedavno otrežnjeni pijanac.
Film prati Omalovo uspostavljanje dijagnoze ovom prelepom sportu, upornost da svet, naročito američki, sazna i upozori igrače na opasnosti kojima su izloženi. Na tom putu mu pomaže par dobrih ljudi, među kojima i dr Julian Bailes, koga igra Alec Baldwin, sa nešto limitiranijim opsegom džekdonahijevskog samopouzdanja. Ali, američki fudbal je moćna industrija, pa film iz biografske drame relativno brzo zalazi u teren industrijskog trilera unutar koga se opasnosti i pretnje diskretno ukazuju, ali to ih ne čini manje opasnim. Jedna od najupečatljivijih scena biće ambivalentno prikazana (verovatno iz pravnih razloga) scena praćenja Omalove trudne supruge kolima tokom koje sve vreme osećamo jezu nadolazeće nesreće. Kada Omalova supruga pobaci nakon toga ne možemo, a da ne pomislimo da je Omal zarad istine prošao kroz vrlo neprijatne stvari.
Međutim, Concussion ima problem poprilično formulaične dramaturgije, koja za razliku od Mannovog The Insider (kao 1na1 primera za tip priče) manjka dubljom psihologizacijom glavnog junaka i nekakvim pokušajima ovaploćenja tog mentalnog stanja kroz atmosferu i ton filma. Concussion je strejt kao rudarska kafana u Boru. Will Smith je svakako uverljiviji kada njegov Omalu u lažnom lostintranslationu protura svoj smisao za humor, nego kada nam pokazuje emocionalne strane svog junaka. A filmu svakako nije pomogla ni reda-radi ljubavna veza sa afričkom zemljakinjom koja je delovala podjednako trivijalno i u prvoj, romantičnoj, fazi i kada je par zajednički počeo da trpi posledice Omaluovog rada.
Ali, najviše od svega me je zaboleo Omaluov imigrantski napor da prikaže Ameriku kao zemlju iz snova u kojoj je sve moguće, te zarad potencijalnog ostvarenja tih miliona snova, ljubav prema istini američki temelj mora da ostane neokrnjen bla fakin bla... Stvari postaju još nepodnošljivije kada Omalu, koji sam priznaje da ne prati fudbal, počne da ga opisuje kao "čudesnu igru" čija lepota i značaj u životima tolikih Amerikanaca zaslužuje istinu i pomoć i bla fakin bla. Nepodnošljivo. Prosto vam dođe da ga vratite u Nigeriju i zabranite mu izlaz iz nje.
SELEKTAH: 3/ 10
I dalje držim da je Friday Night Lights jedna od najboljih TV serija ikada. U toj seriji američki fudbal igra jednu od glavnih uloga, ali niko od autora i učesnika ove serije nije se nijednog trenutka upeo da nam kaže da je to čudesna igra, veća od života... Baš kao i gledaoci na tribinama imali smo priliku da sami pratimo dešavanja na terenu i da kroz igrače stignemo do srca igre. Šta smo u tom srcu našli zavisi od svakoga od nas.
U Concussion to nije slučaj.
Oh, fuck, povraća mi se od pomisli šta sam tamo čuo, pa sad vama moram da prepričam...
Ali, vratimo se par koraka unazad.
Concussion je film o nigerijskom doktoru (patologu) Bennetu Omalu koji je, zahvaljujući svojoj posvećenosti poslu i poštovanju prema mrtvima, slučajno otkrio da su profesionalni američki fudbaleri tokom svoje karijere izloženi preko 70.000 udaraca u glavu, što dovodi do neplaniranog lučenja proteina koji zakrčuju sudove unutar mozga i dovode do toga da mozak postaje sopstveni zatočenik, što dovodi do depresije, haluciniranja, gubitka sećanja, moći govora i raznih drugih poremećaja koji neretko rezultiraju nasilnim ponašanjem ili samoubistvom. (vau, kolika rečenica!)
Will Smith igra tog doktora. Will Smith svaki put kada igra nešto ozbiljno obrije svoj "goati" i zaizgleda kao nedavno otrežnjeni pijanac.
Film prati Omalovo uspostavljanje dijagnoze ovom prelepom sportu, upornost da svet, naročito američki, sazna i upozori igrače na opasnosti kojima su izloženi. Na tom putu mu pomaže par dobrih ljudi, među kojima i dr Julian Bailes, koga igra Alec Baldwin, sa nešto limitiranijim opsegom džekdonahijevskog samopouzdanja. Ali, američki fudbal je moćna industrija, pa film iz biografske drame relativno brzo zalazi u teren industrijskog trilera unutar koga se opasnosti i pretnje diskretno ukazuju, ali to ih ne čini manje opasnim. Jedna od najupečatljivijih scena biće ambivalentno prikazana (verovatno iz pravnih razloga) scena praćenja Omalove trudne supruge kolima tokom koje sve vreme osećamo jezu nadolazeće nesreće. Kada Omalova supruga pobaci nakon toga ne možemo, a da ne pomislimo da je Omal zarad istine prošao kroz vrlo neprijatne stvari.
Međutim, Concussion ima problem poprilično formulaične dramaturgije, koja za razliku od Mannovog The Insider (kao 1na1 primera za tip priče) manjka dubljom psihologizacijom glavnog junaka i nekakvim pokušajima ovaploćenja tog mentalnog stanja kroz atmosferu i ton filma. Concussion je strejt kao rudarska kafana u Boru. Will Smith je svakako uverljiviji kada njegov Omalu u lažnom lostintranslationu protura svoj smisao za humor, nego kada nam pokazuje emocionalne strane svog junaka. A filmu svakako nije pomogla ni reda-radi ljubavna veza sa afričkom zemljakinjom koja je delovala podjednako trivijalno i u prvoj, romantičnoj, fazi i kada je par zajednički počeo da trpi posledice Omaluovog rada.
Ali, najviše od svega me je zaboleo Omaluov imigrantski napor da prikaže Ameriku kao zemlju iz snova u kojoj je sve moguće, te zarad potencijalnog ostvarenja tih miliona snova, ljubav prema istini američki temelj mora da ostane neokrnjen bla fakin bla... Stvari postaju još nepodnošljivije kada Omalu, koji sam priznaje da ne prati fudbal, počne da ga opisuje kao "čudesnu igru" čija lepota i značaj u životima tolikih Amerikanaca zaslužuje istinu i pomoć i bla fakin bla. Nepodnošljivo. Prosto vam dođe da ga vratite u Nigeriju i zabranite mu izlaz iz nje.
SELEKTAH: 3/ 10
No comments:
Post a Comment