PET SHOP BOYS - Super (X2)

Ne znam šta vi očekujete od Pet Shop Boys albuma, ali ako to ne nađete ovde, onda je možda do vas

Trinaesti album Pet Shop Boys.
Kad sam bio mlad Stonesi su postojali kraće nego PSB sada, a mrzeli smo ih kao da postoje već vekovima (duže nego što je trebalo)!
Sumnjam da neko danas mrzi Boyse iz istih razloga, ali da li bi tako nešto trebalo da me čudi?

Super je super.
Jer PSB zvuče kao da im je super zabavno.
Jer je super gej.
Jer super liči na Please via Very.
Jer je super kratak i super kompaktan.
Jer ima nekoliko super pesama.

Mislim, za PSB bi, ako ćemo iskreno, bilo bolje da su već deceniju, ako ne i više, samo hologramske projekcije azotno rashlađene u neprolaznom vremenu. Gledao sam ih nedavno u šou Grahama Nortona. Izvodili su The Pop Kids. Koliko god ih volim, to je bilo skroz groteskno. Neil, ćelav i britanast, skoro da očekujete da nekim tamo izbeglicama iza ograde svog dauntona dobacuje "šš-šš!". A Chris kad je seo, ispod kožne jakne ima stomak dvaput veći od moga, i to onaj, napominjem bez baksuziranja, loptasti-dijabetičarski. I još pevaju o tome kako su ih zvali "the pop kids" jer su voleli "pop hits".
Da su bili Stones u pitanju, Graham bi ih polio benzinom i zapalio.
Na našu radost.
Jebiga, Boys, a ne men.

Super je super.
Jer meša nostalgiju i humor.
Jer u pesmicama poput njuvejvastog elektro-hita, Twenty Something, pevaju o tome koliko je lepo imati dvadeset, a meni deluje i da manovski poručuju koliko je lepo kad onaj koga bi opalili ima toliko. I sve preko matrice za koju biste pre poverovali da je na njoj radila Laboratorija Zvuka, nego Pet Shop Boys (NB mislim da je Stari mislio na ovu stvar, kad mi je rekao da su PSB maznuli pesmu od Nimani Teenage Riot).

Super je super.
Jer su Pet Shop Boys super Pet Shop Boys. Posle dužeg vremena oni su, a u vezi sa ovim što sam vam malo pre rekao, opet "artificijelni". Super nije odraz stvarnih Pet Shop Boys, Neila i Chrisa, već ideje Pet Shop Boys. Zavodljivog, gejastog, elektro-popa, sa nešto promišljenijim i emotivnijim opservacijama od onih na koje smo navikli od ove muzike. Ili, barem samo-ironičnih spram popularnih obrazaca.
Čini mi se da je do sličnog mirenja svih pobrojanih stvari (već) dolazilo na Please i Very. Sa istom ovom kompaktnošću (za koju, ovaj put, možda najviše dugujemo producentu Stuartu Priceu, koji ume da odmeri koliko je PSB dovoljno PSB).

Super je super.
Jer zvuči super letnje.
Jer je super poletan.
Jer je super lak.
Jer je super pop muzika. I ništa više.
Čak i u numerama poput The Dictator Decides (koja definitivno zvuči kao restl sa Very ili omaž Dreaming of the Queen) kada pokušava da bude društveno aktuelan.
Jer Italo Disco Will Never Die!!! (u Pazzo!)

Super je super za bend koji, usudio bih se da kažem, od Bilingual (1996), nije ni upola relevantan za pop scenu (nikako ne mešati sa "za pop kulturu"), koliko god mi želeli da tako bude. Na našu sreću, nisu ih zamenili mlađi i bolji (ko, bre, pizda vam materina?!!).
Aktuelna popularnost izvođača i "zvuka" kakve populariše (fenomenalna) etiketa PC Music, kao i američka eksploatacija jeftinog "euro-dancea" u tamošnjoj r'n'b i pop produkciji čini da totalni retro zvuk sa Super zvuči kao da je malo pre svučen sa Abletona ili Cubasea.
To i ona da disko nikad neće umreti.

Super je super album da se vratite Pet Shop Boys, naročito ako ste ih batalili kad vam je Se A Vida E malčice previše zazvučala kao dešperatan pokušaj (Macarene).
Super je super, jer bi Madonna ubila za pola od ovih pesama (Say It To Me, recimo- jedva čekam Faithless remix, idemooooooooooooooooooooooooooooooooo!!!).

Super je super, jer više od bilo kog od 12 prethodnih albuma (čak, možda, i u slučaju epohalnog Behaviour) nastupa ogoljeno, pesmom i sintisajzerom. Bez ikakvog drugog propratnog pakovanja ili priče. Ili uvoda.
Super je super, jer uzmi ili ostavi.
Što nije baš nešto što pop zvezde praktikuju kao taktiku.
Barem ne ove od krvi i mesa. I sala.

SELEKTAH: 9/ 10