Film o kome se lepo može razmišljati
Film Elija Rotha dve godine (od 2013.) bio je zarobljen u nekom pravničkom paklu, međutim to nimalo nije umanjilo njegovu aktuelnost. Naprotiv. Niko se nije duhovitije i ozbiljnije pozabavio "milenijalsima".
Osnovna premisa samo prividno deluje kao crnohumorni vic- grupa mladih aktivista koja želi da spase Amazon i njene žitelje završava na trpezi jednog od plemena koje tamo živi. Međutim, na kraju filma ima jedam tvist koji sprdanje na račun naivnosti ovakvih i sličnih aktivizama i njenih najbučnijih promotera ("milenijalsa") pretvara u vrlo ozbiljno promišljanje percepcije koju ova stigmatizovana generacija ima o svojim željama i mogućnostima. Kao i prihvatanju odgovornosti za njihov nesklad.
Pretpostavljam da je kastovanje indiepop zvezde Sky Ferreire, u jednoj od epizodnih uloga, pre dve godine trebalo da bude strateški zeitgeist, ali sada nam samo pokazuje koliko bi za sve bilo bolje da se drži samo mikrofona. Ali, ona je tu kao svetionik, da baci adekvatno svetlo na svet oko sebe i predstavi nam ga na pravi način. Daleko važniju ulogu ima Justine (sjajna Lorenza Izzo, koja, inače, igra glavnu ulogu i u drugom, novom Rothovom filmu Knock, Knock). Nju put Amazona odvodi želja da "nešto uradi". Iako je daleko više intrigira jezivi problem "mutilacija ženskih polnih organa" u nekim podnebljima Afrike, Indije i Azije, i "uništavanje šuma" deluje kao dovoljno dobro. Čemu malčice pomažu i simpatije prema vođi aktivista.
Čegevarovski entuzijazam biva testiran na licu mesta, Roth nam nakon toga otkriva i da je čitava akcija zapravo bila samo PR, usmeren da organizaciji, a ne cilju da krila. Kada spasioci završe kao neprijatelji u domu plemena neverovatno (i indikativno) crvene kože počinje cinično naslađivanje, sve do pomenutog tvista.
Lično, ja sam The Green Inferno doživeo kao onaj Angelin traktat (o kome stalno laprdam i u čiju osnovnu tezu duboko verujem) da je "multikulturalizam mrtav tj nemoguć". Roth nam pokazuje da je najbolji način da jedni sa drugima živimo u miru taj da živimo jedni "pored" drugih, a ne jedni "sa" drugima. Bez mešanja i pokušaja "usklađivanja". Jer u tim pokušajima neminovno stradamo jedni ili drugi, ako ne svi. I to je ono što je "milenijalka" Justine na kraju shvatila. Demonstrirajući vanserijsku neostrašćenost.
SELEKTAH: 8minus/ 10
Film Elija Rotha dve godine (od 2013.) bio je zarobljen u nekom pravničkom paklu, međutim to nimalo nije umanjilo njegovu aktuelnost. Naprotiv. Niko se nije duhovitije i ozbiljnije pozabavio "milenijalsima".
Osnovna premisa samo prividno deluje kao crnohumorni vic- grupa mladih aktivista koja želi da spase Amazon i njene žitelje završava na trpezi jednog od plemena koje tamo živi. Međutim, na kraju filma ima jedam tvist koji sprdanje na račun naivnosti ovakvih i sličnih aktivizama i njenih najbučnijih promotera ("milenijalsa") pretvara u vrlo ozbiljno promišljanje percepcije koju ova stigmatizovana generacija ima o svojim željama i mogućnostima. Kao i prihvatanju odgovornosti za njihov nesklad.
Pretpostavljam da je kastovanje indiepop zvezde Sky Ferreire, u jednoj od epizodnih uloga, pre dve godine trebalo da bude strateški zeitgeist, ali sada nam samo pokazuje koliko bi za sve bilo bolje da se drži samo mikrofona. Ali, ona je tu kao svetionik, da baci adekvatno svetlo na svet oko sebe i predstavi nam ga na pravi način. Daleko važniju ulogu ima Justine (sjajna Lorenza Izzo, koja, inače, igra glavnu ulogu i u drugom, novom Rothovom filmu Knock, Knock). Nju put Amazona odvodi želja da "nešto uradi". Iako je daleko više intrigira jezivi problem "mutilacija ženskih polnih organa" u nekim podnebljima Afrike, Indije i Azije, i "uništavanje šuma" deluje kao dovoljno dobro. Čemu malčice pomažu i simpatije prema vođi aktivista.
Čegevarovski entuzijazam biva testiran na licu mesta, Roth nam nakon toga otkriva i da je čitava akcija zapravo bila samo PR, usmeren da organizaciji, a ne cilju da krila. Kada spasioci završe kao neprijatelji u domu plemena neverovatno (i indikativno) crvene kože počinje cinično naslađivanje, sve do pomenutog tvista.
Lično, ja sam The Green Inferno doživeo kao onaj Angelin traktat (o kome stalno laprdam i u čiju osnovnu tezu duboko verujem) da je "multikulturalizam mrtav tj nemoguć". Roth nam pokazuje da je najbolji način da jedni sa drugima živimo u miru taj da živimo jedni "pored" drugih, a ne jedni "sa" drugima. Bez mešanja i pokušaja "usklađivanja". Jer u tim pokušajima neminovno stradamo jedni ili drugi, ako ne svi. I to je ono što je "milenijalka" Justine na kraju shvatila. Demonstrirajući vanserijsku neostrašćenost.
SELEKTAH: 8minus/ 10
No comments:
Post a Comment