Kako i zašto ovo nije postao jedan od najuspešnijih božićnih filmova ikada...
OK, striktno gledano, Krampus nije horor. Pre se radi o "R-rated" horor komediji sa vrlo pomešanim osećanjima spram Božića. A možda nije dobro reći ni da se radi o horor komediji, jer ovde horor i komedija pre idu jedno pored drugoga nego što se mešaju.
Michael Dougherty, reditelj ovog filma (a koji vam je daleko poznatiji kao scenarista X-Men i Superman Returns) odlučio se da nakon svog poprilično hvaljenog horora Trick 'r Treat (pidžejmiharvi, ne znam da li sam ga gledao!) uradi najrizičniju moguću stvar- napravi uspešan R-rated "božićni film". Da je uspeo, o tome bi se već pisale knjige.
Kad smo kod knjiga, čitajte knjige. Bolje nego da gledate filmove.
Iako je u osnovi postavljena odlična, skoro hjuzovska formula (a la Home Alone), za pametan ("neljigav") božićni film, sa dva krila velike porodice koje Božić ujedinjuje u još jedan mučnu i iscrpljujuću zajedničku proslavu, a nezadovoljstvo time rezultira pojavom Krampusa, nekom vrstom anti-Deda Mraza/ Satan-Bate, Dougherty nije umeo (ili nije smeo) da izbalansira sve svoje ambicije.
Krenimo redom.
Već sam kast, sa poznatim vedetama progresivne, nezavisne komedije, na čelu sa Toni Collette, Davidom Koechnerom i Adamom Scottom naslućuje da će ovo biti "božićni film" u kome ćete sigurno čuti barem jedno "fuck" (koje se čuje iz usta drage i odbojne tetke Dorothy). I na tom nivou, revizije uobičajenih prazninčnih konvencija (dolazak familije, nesuglasice, buka i bes...) Krampus sigurno plovi. Čak ima i toliko anti-PC smelosti da dve debeljuškaste, muškobanjaste devojčice koristi za sprdnju sa transdžender orijentacijom. Kao da je 1982.
Problemi počinju sa pojavom horora. Već od samog početka, sa prvom pojavom Krampusa, nije jasno da li je Krampus horor bajka ili horor anti-bajka. Jer dok Krampus skače s krova na krov kuće deluje kao ovo prvo, ali kad se približi nesrećnoj tinejdžerki, skrivenoj ispod parkiranog kombija, stvar postaje previše jeziva. I taj neprekidni sukob bajkolikih i anti-bajkolikih estetika nastavlja se tokom celog filma. S jedne strane imate vrlo realistično dočaranu familiju koju okolnosti odjednom teraju da se samo-stilizuje zarad nežnijih, toplijih potreba horor-bajke, samo da bi potom bila izložena napadu neočekivano jezivih Krampusovih saradnika.
A tu negde, uskače i problem sa neuspostavljenom realnošću/ verovatnošću samog filma. Potpuno je neočekivano da bi se familija odlučila za neku vrstu samobunkerisanja u okolnostima u kojima je jedan njihov član (ćerka tinejdžerka) sama napolju, u ledenoj oluji i verovatno oteta ili ubijena od strane "čudovišta". Taj nerazrešeni plan "kako bi se roditelji ponašali" ostaje problem i kad druga deca počnu da nestaju... S jedne strane, način na koji se sve dešava je buran i brutalan, a sa druge, neprekidno vas drži osećaj da je sve ovo samo "bajka" u kojoj ljudi stvarno ne umiru. Naročito ne tako što će biti pojedeni od stane božićnog sentipeda.
Sve to se odvija preko dosta traljavo razrađenog napada na i odbrane doma, gde brojna familija obezbeđuje dovoljan broj žrtava, a sve to pre kamuflira da nema neke smislene radnje ili gradacije u drami. Usled čega, dosada češće plaši od Krampusa.
Moram da priznam da mi je i Dougherty-jev tvist na hjuzovsku suštinsku sentimentalnost spram "svega porodičnog" delovao kao preoštra kazna za ekipu koja se, ipak, ponašala u skladu sa "realnim" očekivanjima od tipa harmonije koja vlada unutar jedne prosečne američke familije. I, paradoksalno, Dougherty je u pokušaju da isproziva hipokriziju koja čuči iza Božića (oličenu već u prezrenim, uvodnim prizorima pred-božićne potrošačke pohlepe) napravio film koji ostavlja utisak da se radi o striktnijem zagovorniku Božića od samog Božić Bate. Što, po meni, ovde predstavlja najveći horor.
SELEKTAH: 4plus/ 10
OK, striktno gledano, Krampus nije horor. Pre se radi o "R-rated" horor komediji sa vrlo pomešanim osećanjima spram Božića. A možda nije dobro reći ni da se radi o horor komediji, jer ovde horor i komedija pre idu jedno pored drugoga nego što se mešaju.
Michael Dougherty, reditelj ovog filma (a koji vam je daleko poznatiji kao scenarista X-Men i Superman Returns) odlučio se da nakon svog poprilično hvaljenog horora Trick 'r Treat (pidžejmiharvi, ne znam da li sam ga gledao!) uradi najrizičniju moguću stvar- napravi uspešan R-rated "božićni film". Da je uspeo, o tome bi se već pisale knjige.
Kad smo kod knjiga, čitajte knjige. Bolje nego da gledate filmove.
Iako je u osnovi postavljena odlična, skoro hjuzovska formula (a la Home Alone), za pametan ("neljigav") božićni film, sa dva krila velike porodice koje Božić ujedinjuje u još jedan mučnu i iscrpljujuću zajedničku proslavu, a nezadovoljstvo time rezultira pojavom Krampusa, nekom vrstom anti-Deda Mraza/ Satan-Bate, Dougherty nije umeo (ili nije smeo) da izbalansira sve svoje ambicije.
Krenimo redom.
Već sam kast, sa poznatim vedetama progresivne, nezavisne komedije, na čelu sa Toni Collette, Davidom Koechnerom i Adamom Scottom naslućuje da će ovo biti "božićni film" u kome ćete sigurno čuti barem jedno "fuck" (koje se čuje iz usta drage i odbojne tetke Dorothy). I na tom nivou, revizije uobičajenih prazninčnih konvencija (dolazak familije, nesuglasice, buka i bes...) Krampus sigurno plovi. Čak ima i toliko anti-PC smelosti da dve debeljuškaste, muškobanjaste devojčice koristi za sprdnju sa transdžender orijentacijom. Kao da je 1982.
Problemi počinju sa pojavom horora. Već od samog početka, sa prvom pojavom Krampusa, nije jasno da li je Krampus horor bajka ili horor anti-bajka. Jer dok Krampus skače s krova na krov kuće deluje kao ovo prvo, ali kad se približi nesrećnoj tinejdžerki, skrivenoj ispod parkiranog kombija, stvar postaje previše jeziva. I taj neprekidni sukob bajkolikih i anti-bajkolikih estetika nastavlja se tokom celog filma. S jedne strane imate vrlo realistično dočaranu familiju koju okolnosti odjednom teraju da se samo-stilizuje zarad nežnijih, toplijih potreba horor-bajke, samo da bi potom bila izložena napadu neočekivano jezivih Krampusovih saradnika.
A tu negde, uskače i problem sa neuspostavljenom realnošću/ verovatnošću samog filma. Potpuno je neočekivano da bi se familija odlučila za neku vrstu samobunkerisanja u okolnostima u kojima je jedan njihov član (ćerka tinejdžerka) sama napolju, u ledenoj oluji i verovatno oteta ili ubijena od strane "čudovišta". Taj nerazrešeni plan "kako bi se roditelji ponašali" ostaje problem i kad druga deca počnu da nestaju... S jedne strane, način na koji se sve dešava je buran i brutalan, a sa druge, neprekidno vas drži osećaj da je sve ovo samo "bajka" u kojoj ljudi stvarno ne umiru. Naročito ne tako što će biti pojedeni od stane božićnog sentipeda.
Sve to se odvija preko dosta traljavo razrađenog napada na i odbrane doma, gde brojna familija obezbeđuje dovoljan broj žrtava, a sve to pre kamuflira da nema neke smislene radnje ili gradacije u drami. Usled čega, dosada češće plaši od Krampusa.
Moram da priznam da mi je i Dougherty-jev tvist na hjuzovsku suštinsku sentimentalnost spram "svega porodičnog" delovao kao preoštra kazna za ekipu koja se, ipak, ponašala u skladu sa "realnim" očekivanjima od tipa harmonije koja vlada unutar jedne prosečne američke familije. I, paradoksalno, Dougherty je u pokušaju da isproziva hipokriziju koja čuči iza Božića (oličenu već u prezrenim, uvodnim prizorima pred-božićne potrošačke pohlepe) napravio film koji ostavlja utisak da se radi o striktnijem zagovorniku Božića od samog Božić Bate. Što, po meni, ovde predstavlja najveći horor.
SELEKTAH: 4plus/ 10
No comments:
Post a Comment