Koja je poenta?
Jon Favreauova adaptacija romana Rudyarda Kiplinga zapravo je igrani rimejk Disney-eve adaptacije, jel da? Pokušaj da priča ostane "diznijevska", ali da se na svaki način razigra i za malo stariju (i moderniju) publiku, da se u njoj pronađu stvarno smeli, opasni, avanturistički, emotivni momenti i da se potom re-interpretiraju u duhu ovog našeg vremena. Otuda, valjda, i Bill Murray, kao glas (a i stas) medveda Balooa.
I Favreau je, baš kao i u svojoj postavci Iron Man (a potom i reviziji čitavog Marvelovog univerzuma koju je inicirao), uspeo. Njegov Mowgli je pred-pubertetlija koji, iako odrastao među životinjima, i dalje ima posve ljudske inate i neustrašivosti. Džungla je raskošan svet u kome se može sresti i naoko dobrodušna zmija Kaa hipnotizirajućeg glasa (Scarlett Johansson), i indijanadžonsovski seting u kome živi strašna gorila King Louie, ali i čopor vukova dobrog srca. Favreau je prema svom malom gledaocu neočekivano nemilosrdan kada dočarava Mowglijeve muke i njegovo prvo bekstvo od Shere Khana (kad već sve engleski transkribujem) nateralo je i mene da se naježim.
Ali, koja je poenta?
Ovakav kakav je, The Jungle Book je tek malčice ublažen Life of Pi, Anga Leeja, zar ne? Mislim i tamo i ovde, a to oba "making of-a" lepo pokazuju, imamo dečaka koji trčak ispred plavog platna u pozorišnoj scenografiji, a stotine autsorsovanih kompjuterskih animatora docrtava mu životinje oko njega. I tamo i ovde on uči koja je uloga čoveka u čitavoj strukturi prirode. I tamo i ovde on kumuje svom opstanku.
Da, Favreau se trudio da isprati Disney-evu estetiku i način animacije životinja (naročito animaciju njihovog "govora") i kritičari unisono tapšu i na digitalni i na "humani" kvalitet prezentacije životinja. Ali, kada je Disney i diznijevci sve to crtao, a pre njega Kipling raspisivao, čini mi se da je postojala stanovita ravnopravnost između Mowglija i "sveta džungle", u njihovoj podjednakoj (ne)stvarnosti. Sada imate dečaka koji glumata sa vazduhom ispred plavog platna.
Za par godina, Jungle Book će ostariti trista godina u animaciji i sve ono što nije stvarno počeće da se trese pod promajom.
Kao neki delovi Lord Of the Rings.
Life of Pi zato više nikada ne bih ni gledao. A E.T. sam se zbog Eli prevario i pogledao nedavno.
Ali, kad kažem koja je poenta, pitam se čemu kompromis sa digitalnim mogućnostima? Zašto sve nije bilo digitalno, pa i Mowgli? Zašto sve nije bilo animirano? Čemu "igrani film" kad je 90% filma "živa animacija"?
Glupo je da se uveravamo da je sve bilo odraz želje, a ne trenutnih mogućnosti autora. I šta je onda tu estetika, a šta nužnost?
OK, možda to pitanje mori svaki blokbaster napravljen u Holivudu.
Drago mi je što Favreau ponovo ima hit, i mislim da je on deset puta bolji reditelj, nego glumac, ali ja nisam uspeo da smetnem s uma da Jungle Book pored dobrog srca ima i dobar render. Možda čak i na istom mestu.
SELEKTAH: 6/ 10
Jon Favreauova adaptacija romana Rudyarda Kiplinga zapravo je igrani rimejk Disney-eve adaptacije, jel da? Pokušaj da priča ostane "diznijevska", ali da se na svaki način razigra i za malo stariju (i moderniju) publiku, da se u njoj pronađu stvarno smeli, opasni, avanturistički, emotivni momenti i da se potom re-interpretiraju u duhu ovog našeg vremena. Otuda, valjda, i Bill Murray, kao glas (a i stas) medveda Balooa.
I Favreau je, baš kao i u svojoj postavci Iron Man (a potom i reviziji čitavog Marvelovog univerzuma koju je inicirao), uspeo. Njegov Mowgli je pred-pubertetlija koji, iako odrastao među životinjima, i dalje ima posve ljudske inate i neustrašivosti. Džungla je raskošan svet u kome se može sresti i naoko dobrodušna zmija Kaa hipnotizirajućeg glasa (Scarlett Johansson), i indijanadžonsovski seting u kome živi strašna gorila King Louie, ali i čopor vukova dobrog srca. Favreau je prema svom malom gledaocu neočekivano nemilosrdan kada dočarava Mowglijeve muke i njegovo prvo bekstvo od Shere Khana (kad već sve engleski transkribujem) nateralo je i mene da se naježim.
Ali, koja je poenta?
Ovakav kakav je, The Jungle Book je tek malčice ublažen Life of Pi, Anga Leeja, zar ne? Mislim i tamo i ovde, a to oba "making of-a" lepo pokazuju, imamo dečaka koji trčak ispred plavog platna u pozorišnoj scenografiji, a stotine autsorsovanih kompjuterskih animatora docrtava mu životinje oko njega. I tamo i ovde on uči koja je uloga čoveka u čitavoj strukturi prirode. I tamo i ovde on kumuje svom opstanku.
Da, Favreau se trudio da isprati Disney-evu estetiku i način animacije životinja (naročito animaciju njihovog "govora") i kritičari unisono tapšu i na digitalni i na "humani" kvalitet prezentacije životinja. Ali, kada je Disney i diznijevci sve to crtao, a pre njega Kipling raspisivao, čini mi se da je postojala stanovita ravnopravnost između Mowglija i "sveta džungle", u njihovoj podjednakoj (ne)stvarnosti. Sada imate dečaka koji glumata sa vazduhom ispred plavog platna.
Za par godina, Jungle Book će ostariti trista godina u animaciji i sve ono što nije stvarno počeće da se trese pod promajom.
Kao neki delovi Lord Of the Rings.
Life of Pi zato više nikada ne bih ni gledao. A E.T. sam se zbog Eli prevario i pogledao nedavno.
Ali, kad kažem koja je poenta, pitam se čemu kompromis sa digitalnim mogućnostima? Zašto sve nije bilo digitalno, pa i Mowgli? Zašto sve nije bilo animirano? Čemu "igrani film" kad je 90% filma "živa animacija"?
Glupo je da se uveravamo da je sve bilo odraz želje, a ne trenutnih mogućnosti autora. I šta je onda tu estetika, a šta nužnost?
OK, možda to pitanje mori svaki blokbaster napravljen u Holivudu.
Drago mi je što Favreau ponovo ima hit, i mislim da je on deset puta bolji reditelj, nego glumac, ali ja nisam uspeo da smetnem s uma da Jungle Book pored dobrog srca ima i dobar render. Možda čak i na istom mestu.
SELEKTAH: 6/ 10
Pitanje je na mestu stvarno. Ali, cemu recimo animirana mo-cap verzija Tin Tina? Zar nije logicno bilo napraviti igrani film (para se ima, reditelj je sposoban, efekti su spremni...). Inace, kad smo vec kod "tog" reditelja, da li je Favreau mozda pravi izbor za nastavak Indiane?
ReplyDelete