Pra-proslava, rekao bih
Poslednje otadžbinsko izdanje Thomasa Vinterberga opet se bavi njegovim najuspešnijim miljeom- familijom. Uslovno rečeno. Jer u ovom propagandno-nostalgičnom ostvarenju, Vinterberg nas vraća u sedamdesete, dok Vijetnam i Kambodža bukte negde daleko, i pokazuje kako je jedna grupa prijatelja započela zajednički život. U komuni.
Eric, ne toliko uspešni arhitekta i univerzitetski profesor, nasleđuje od svog oca veliku kuću i na nagovor svoje žene, pošto je cena održavanja iste previsoka za njihova primanja, umesto da je proda odlučuje da je parcijalno izrentira svojim prijateljima. Ubrzo potom dolazi do "intervjua" sa budućim cimerima, a pored Ericove supruge Anne i ćerke Freje, stiže još jedan par sa dečakom (koji sam priznaje da neće dočekati devetu godinu, jer ima slabo srce), dvoje singl prijatelja i simpatični, emigrantski izgledajući, momak koji se (ne bez razloga?) zove Allon (što se na danskom izgovora isto kao na engleskom "alone").
Vinterberg ne troši mnogo vremena, a ni slike, da nam pokaže da "komuna" startuje sa snažnim entuzijazmom i samo Skandinavcima stranom racionalnošću, a onda, očekivano, kreću mane. I do tog trenutka Vinterbergov film deluje kao da će biti kostimirana dramska diskusija na temu opstanka slobode među drugim (tuđim) slobodama.
Ali, od tog trenutka pomera se i Vinterbergov fokus, sa komune na Ericovu porodicu.
Malčice zapostavljeni Eric zaljubljuje se u svoju studentkinju Emmu i razvoj te veze dovodi skoro do pucanja komune.
Taj momenat, kada Eric u besu skoči i počne da viče na ostale cimere zato što mu govore šta da radi, "a ovo je njegova kuća, njegovo nasleđe, njegova ideja, za koju, u krajnjem slučaju, on i Anna daju najviše para", taj momenat mi je bio najzanimljiviji. Jer mi se učinilo da Vinterberg svoj film koristi kao alegoriju za Dansku, "ujedinjenu Evropu", njene ideale i njihov sudar sa realnošću. Sve što Eric kaže jeste istina, ali da li Eric ima pravo da tako nešto kaže, i da time njegov glas i odluke budu vrednovane drugačije, od ostalih članova?
Plus, tu je i siroti imigrant Allon, koga stalno prozivaju da duguje za kiriju...
Međutim, nakon toga, Vinterberg umesto da (što bih ja više voleo) jače zagrize alegoričnost svoje postavke, stvar neočekivano, čak i za sve nas koji smo došli zbog komune, skreće na Erica i, naročito, Annu, čiji se život raspada. Od njene inicijalne raspoloženosti da živi sa drugima, ona je prinuđena da komunu napusti, jer ne ume i ne može da živi u njoj sa svojim mužem i njegovom ljubavnicom. Dok sami članovi komune imaju različite poglede na tu mogućnost.
Iako će Vinterberg jednim tragičnim događajem vratiti našu pažnju na komunu i pokazati šta je i kako u njoj možda bolje, bojim se da sam film više nikada ne biva o komuni, već o jednoj porodici koja se upustila u eksperiment i bila razneta njegovim dejstvom. U svemu tome, komuna je čudno ostala u pasivnom i trpnom planu, a sami akteri (Eric, Anna i Freja) razrešili su i podneli stvari isto kao što to čine filmske porodice u "običnijim" slučajevima neverstva. Bez nekih specifičnijih insajta u kontekstu njihovog komun-ističkog života.
U svakom slučaju, daleko bolje od prethodnog Vinterbergovog ostvarenja o kome, ako morate, možete da čitate ispod.
SELEKTAH: 5/ 10
Poslednje otadžbinsko izdanje Thomasa Vinterberga opet se bavi njegovim najuspešnijim miljeom- familijom. Uslovno rečeno. Jer u ovom propagandno-nostalgičnom ostvarenju, Vinterberg nas vraća u sedamdesete, dok Vijetnam i Kambodža bukte negde daleko, i pokazuje kako je jedna grupa prijatelja započela zajednički život. U komuni.
Eric, ne toliko uspešni arhitekta i univerzitetski profesor, nasleđuje od svog oca veliku kuću i na nagovor svoje žene, pošto je cena održavanja iste previsoka za njihova primanja, umesto da je proda odlučuje da je parcijalno izrentira svojim prijateljima. Ubrzo potom dolazi do "intervjua" sa budućim cimerima, a pored Ericove supruge Anne i ćerke Freje, stiže još jedan par sa dečakom (koji sam priznaje da neće dočekati devetu godinu, jer ima slabo srce), dvoje singl prijatelja i simpatični, emigrantski izgledajući, momak koji se (ne bez razloga?) zove Allon (što se na danskom izgovora isto kao na engleskom "alone").
Vinterberg ne troši mnogo vremena, a ni slike, da nam pokaže da "komuna" startuje sa snažnim entuzijazmom i samo Skandinavcima stranom racionalnošću, a onda, očekivano, kreću mane. I do tog trenutka Vinterbergov film deluje kao da će biti kostimirana dramska diskusija na temu opstanka slobode među drugim (tuđim) slobodama.
Ali, od tog trenutka pomera se i Vinterbergov fokus, sa komune na Ericovu porodicu.
Malčice zapostavljeni Eric zaljubljuje se u svoju studentkinju Emmu i razvoj te veze dovodi skoro do pucanja komune.
Taj momenat, kada Eric u besu skoči i počne da viče na ostale cimere zato što mu govore šta da radi, "a ovo je njegova kuća, njegovo nasleđe, njegova ideja, za koju, u krajnjem slučaju, on i Anna daju najviše para", taj momenat mi je bio najzanimljiviji. Jer mi se učinilo da Vinterberg svoj film koristi kao alegoriju za Dansku, "ujedinjenu Evropu", njene ideale i njihov sudar sa realnošću. Sve što Eric kaže jeste istina, ali da li Eric ima pravo da tako nešto kaže, i da time njegov glas i odluke budu vrednovane drugačije, od ostalih članova?
Plus, tu je i siroti imigrant Allon, koga stalno prozivaju da duguje za kiriju...
Međutim, nakon toga, Vinterberg umesto da (što bih ja više voleo) jače zagrize alegoričnost svoje postavke, stvar neočekivano, čak i za sve nas koji smo došli zbog komune, skreće na Erica i, naročito, Annu, čiji se život raspada. Od njene inicijalne raspoloženosti da živi sa drugima, ona je prinuđena da komunu napusti, jer ne ume i ne može da živi u njoj sa svojim mužem i njegovom ljubavnicom. Dok sami članovi komune imaju različite poglede na tu mogućnost.
Iako će Vinterberg jednim tragičnim događajem vratiti našu pažnju na komunu i pokazati šta je i kako u njoj možda bolje, bojim se da sam film više nikada ne biva o komuni, već o jednoj porodici koja se upustila u eksperiment i bila razneta njegovim dejstvom. U svemu tome, komuna je čudno ostala u pasivnom i trpnom planu, a sami akteri (Eric, Anna i Freja) razrešili su i podneli stvari isto kao što to čine filmske porodice u "običnijim" slučajevima neverstva. Bez nekih specifičnijih insajta u kontekstu njihovog komun-ističkog života.
U svakom slučaju, daleko bolje od prethodnog Vinterbergovog ostvarenja o kome, ako morate, možete da čitate ispod.
SELEKTAH: 5/ 10
IT ti je suvišno u naslovu - koliko god da vuče Kollektivitet, ipak je Kollektivet; ipak sam ja startovao Duolingo da učim danski, što nedeljama kasnije nisam počeo (s Memrise francuskim sam istrajniji).
ReplyDeleteAko imaš, bio bih ti zahvalan ako bi mi linkovao Kolektivitet ,-) (volim proslavljeni Festen).
hvala anđelima koji nikada ne spavaju!
Deleteza film, bojim se da ćeš morati u kino, kao i ja.
DeleteMarina Rajević Savić sredila da posle kina film prikaže RTS
Delete:)
U Jagodini ga ne bih dočekao; Slobodna zona je trenutno na turneji navodno ovde, ali ovi pojma nemaju da piše na sajtu.
Ovo je u toku na RTS 2 /u 22 h sam objavio na tvom Fb-u, što ponekad uradim uz link ka tekstu/, ali pošto se u mojoj teve kuhinji spava, imam još jednu moguću ispravku: :)
Delete"samo Skandinavcima stranom racionalnošću" => "samo Skandinavcima sVOJSTVEnom racionalnošću" (SSSR)? Komun-ista
hi, petar. please stop leaving comments on this blog. MMG community.
Delete