One-man-Lambchop
Volim ovaj album. Najviše zbog toga koliko sam grlom u jagode stigao i ušao u njega.
Prvo sam čuo Fallin Rain, desetominutnu soul-amerikanu koju je uradio sa (mini-genijem) Jim Jonesom. Koliko često imate priliku da čujete desetominutnu soul-amerikanu koja tokom svih svojih deset minuta vozi kao čamac niz Dunav sredinom augusta?! Bio sam ubeđen da je u pitanju neki projekat Kurta Wagnera, za koji nisam još čuo. Ili Jima Jamesa. Ili Richarda Hawley-a. Mislim, čovek se zove Karl Blau?!! I pravi ovako prelepu amerikanu?!! Pesma je naslutila album, koji se nije pojavio sve do prošle nedelje. U međuvremenu, pesma je postala saundtrak mojih dana, a ja sam ostao u ubeđenju da će kad ploča izađe neki muzički vebportal već da mi razotkrije o čijem projektu se ovde zapravo radi.
A onda je stigao Introducing Karl Blau. I to (za Evropu) na etiketi Bella Union. Da li je možda Father John Misty odlepio? Na albumu se pored Fallin Rain našlo još devet pesama, u kraćem, ali sličnom maniru.
Sad, vidite, moram da vam priznam da ja baš nisam jahao sa Townesom i Williejem i ne znam baš najbolje uz koje pesme su još osvajači Divljeg zapada terali tugu za domovinom ili šta su Grinič Vilidž folkeri pevali za kafu. Neke pesme su mi na ovom albumu bile poznate, neke su mi se činile poznatim. Ali sve su bile otpevane sa istom dozom elegancije i samouverenosti da bih bez problema poverovao da ih je onaj koji ih i peva, sam napisao.
Drugim rečima, nisam imao pojma da su na albumu samo obrade. I to Townesa Van Zandta, Linka Wraya, Tom T.Halla, Bobby-ja Bonda, Allena Reynoldsa... OK, To Love Somebody, Bee Gees, svi znamo, ali za ove ostale prepuštam vama da se pravite da ih odavno znate.
Ja čak i želim da verujem da je sve to "Karl Blau".
Konačno, želeo sam da upotpunim ovonedeljni triling "muzike-s-dušom" i pisanjem o ovom albumu, što je rezultiralo guglovanjem informacija o Karlu... Majko moja!
Blau ne samo da nije neki novi incognito projekat nekog starog muzičara ili neki novi muzičar, već je u pitanju autor koji iza sebe ima karijeru dugu 20 godina sa preko 20 albuma!!! I, čini se, ništa manje muzičkih stilova- od garažnog roka, post-panka, preko folka, pa čak i afričkog bita! On je sve probao. Pitchfork je recenzirao nekoliko njegovih albuma (ko bi sve popamtio...)! A neke od albuma uradio je i sa Laurom Veirs, koja mu, pored Jima, gostuje i na ovom albumu.
Međutim, njegovo bavljenje tzv "nešvilskim solom" nije slučajno. Jednu od pesama na ovom albumu (Let The World Go By) potpisuje Layng Martine Jr, autor brojnih hitova za Elvisa, Jerry Lee Lewisa, Billy-ja "Crash" Craddocka, Trishu Yearwood, Rebu McEntire... I Karlov tata.
Sa materijalom koji bi mogao da mu bude i deda, pa još iz ove muzičke tradicije!, Karl Blau je manje-više (sam u slučaju nepotrebne obrade Bee Gees) pokidao. Ono što će vas sigurno kupiti već posle prvog slušanja jeste lakoća i samouverenost (znam da sam to već rekao!) sa kojom se on istima bavi. Za tako nešto čovek mora da ima ili (s)lično iskustvo kao originalni autori ili da prevarantski ume da ga kompenzuje. Nemam pojma koja je opcija Karl Blau, ali onih 20 albuma od kojih su neki izdati u sopstvenim CD-ROM produkcijama mi govore da nije sve bilo med i mleko. U ostalom, ko još novo poglavlje svoje karijere otvora desetominutnom interpretacijom kantri standarda. I pokida!
Karl Blau oseća ove pesme. On ih ne čalendžuje (ne znam da li bi me razumeli da sam napisao "on ih ne izaziva"). On ih pušta u sebe. Ponekad stvari zvuče malo kemp, skoro kao da se šali. Kao da je obukao dedino odelo, a nije maskenbal. Ponekad je "pljunuti otac". A skoro uvek, pesmama provejava nekakva urbana kaubojština, moderna melanholija, poput one u Midnight Cowboys (skoro sve pesme ovde bi mogle da budu na saundtraku tog filma). A opet, Karl Blau nije isto što i Kurt Vile ili Father John Misty ili Ryan Adams. Introducing je daleko tradicionalniji, manje kurčevit, sa aranžmanima koji kontinuirano oponašaju epohu ili joj prave omaž (ima li razlike?). On je u službi ovih pesama. Bez želje da im gospodari.
Da imam pare platio bih ovom čoveku da sedne i napravi album sa obradama Burta Bacharacha.
SELEKTAH: 8plus/ 10
Volim ovaj album. Najviše zbog toga koliko sam grlom u jagode stigao i ušao u njega.
Prvo sam čuo Fallin Rain, desetominutnu soul-amerikanu koju je uradio sa (mini-genijem) Jim Jonesom. Koliko često imate priliku da čujete desetominutnu soul-amerikanu koja tokom svih svojih deset minuta vozi kao čamac niz Dunav sredinom augusta?! Bio sam ubeđen da je u pitanju neki projekat Kurta Wagnera, za koji nisam još čuo. Ili Jima Jamesa. Ili Richarda Hawley-a. Mislim, čovek se zove Karl Blau?!! I pravi ovako prelepu amerikanu?!! Pesma je naslutila album, koji se nije pojavio sve do prošle nedelje. U međuvremenu, pesma je postala saundtrak mojih dana, a ja sam ostao u ubeđenju da će kad ploča izađe neki muzički vebportal već da mi razotkrije o čijem projektu se ovde zapravo radi.
A onda je stigao Introducing Karl Blau. I to (za Evropu) na etiketi Bella Union. Da li je možda Father John Misty odlepio? Na albumu se pored Fallin Rain našlo još devet pesama, u kraćem, ali sličnom maniru.
Sad, vidite, moram da vam priznam da ja baš nisam jahao sa Townesom i Williejem i ne znam baš najbolje uz koje pesme su još osvajači Divljeg zapada terali tugu za domovinom ili šta su Grinič Vilidž folkeri pevali za kafu. Neke pesme su mi na ovom albumu bile poznate, neke su mi se činile poznatim. Ali sve su bile otpevane sa istom dozom elegancije i samouverenosti da bih bez problema poverovao da ih je onaj koji ih i peva, sam napisao.
Drugim rečima, nisam imao pojma da su na albumu samo obrade. I to Townesa Van Zandta, Linka Wraya, Tom T.Halla, Bobby-ja Bonda, Allena Reynoldsa... OK, To Love Somebody, Bee Gees, svi znamo, ali za ove ostale prepuštam vama da se pravite da ih odavno znate.
Ja čak i želim da verujem da je sve to "Karl Blau".
Konačno, želeo sam da upotpunim ovonedeljni triling "muzike-s-dušom" i pisanjem o ovom albumu, što je rezultiralo guglovanjem informacija o Karlu... Majko moja!
Blau ne samo da nije neki novi incognito projekat nekog starog muzičara ili neki novi muzičar, već je u pitanju autor koji iza sebe ima karijeru dugu 20 godina sa preko 20 albuma!!! I, čini se, ništa manje muzičkih stilova- od garažnog roka, post-panka, preko folka, pa čak i afričkog bita! On je sve probao. Pitchfork je recenzirao nekoliko njegovih albuma (ko bi sve popamtio...)! A neke od albuma uradio je i sa Laurom Veirs, koja mu, pored Jima, gostuje i na ovom albumu.
Međutim, njegovo bavljenje tzv "nešvilskim solom" nije slučajno. Jednu od pesama na ovom albumu (Let The World Go By) potpisuje Layng Martine Jr, autor brojnih hitova za Elvisa, Jerry Lee Lewisa, Billy-ja "Crash" Craddocka, Trishu Yearwood, Rebu McEntire... I Karlov tata.
Sa materijalom koji bi mogao da mu bude i deda, pa još iz ove muzičke tradicije!, Karl Blau je manje-više (sam u slučaju nepotrebne obrade Bee Gees) pokidao. Ono što će vas sigurno kupiti već posle prvog slušanja jeste lakoća i samouverenost (znam da sam to već rekao!) sa kojom se on istima bavi. Za tako nešto čovek mora da ima ili (s)lično iskustvo kao originalni autori ili da prevarantski ume da ga kompenzuje. Nemam pojma koja je opcija Karl Blau, ali onih 20 albuma od kojih su neki izdati u sopstvenim CD-ROM produkcijama mi govore da nije sve bilo med i mleko. U ostalom, ko još novo poglavlje svoje karijere otvora desetominutnom interpretacijom kantri standarda. I pokida!
Karl Blau oseća ove pesme. On ih ne čalendžuje (ne znam da li bi me razumeli da sam napisao "on ih ne izaziva"). On ih pušta u sebe. Ponekad stvari zvuče malo kemp, skoro kao da se šali. Kao da je obukao dedino odelo, a nije maskenbal. Ponekad je "pljunuti otac". A skoro uvek, pesmama provejava nekakva urbana kaubojština, moderna melanholija, poput one u Midnight Cowboys (skoro sve pesme ovde bi mogle da budu na saundtraku tog filma). A opet, Karl Blau nije isto što i Kurt Vile ili Father John Misty ili Ryan Adams. Introducing je daleko tradicionalniji, manje kurčevit, sa aranžmanima koji kontinuirano oponašaju epohu ili joj prave omaž (ima li razlike?). On je u službi ovih pesama. Bez želje da im gospodari.
Da imam pare platio bih ovom čoveku da sedne i napravi album sa obradama Burta Bacharacha.
SELEKTAH: 8plus/ 10
Beba Hana se uspava uz ovaj album. Kapiram da Karl nije to imao u vidu, al većeg komplimenta od mene ovih dana nećeš dobiti.
ReplyDeletejm aka popkitchen