Zamislite da Dylan predvodi Calexico
Kao i u slučaju Sturgilla Simpsona, ovo nije tip muzike koji bi uveseljivao i isceljivao moje srce. Istina, ja sam od malena sebe spontano vaspitavao pokojim Van Morrisonom (hvala, Nenade), Dylanom (hvala, Konjoviću), Jayhawksima, Grant Lee Buffalo, Lambchop, Johnny Cashom (kad su počeli da se nižu American Recordings)... "Klasičan", "tradicionalističkiji" zvuk kantri roka, soul roka, amerikane uspevao je da mitologizuje povremeno moje nesrećne ljubavi i sanjarenja o srpskom desperadoskom pozivu. Ali, nakriv od malena, ja sam uvek voleo da stvari budu drugačije, pa makar i na loš način, nego "mnogo dobre" na već sto puta čuti, viđeni... Tako i sada. Jedino što danas, ova, "klasičnija" izdanja predstavljaju veću egzotiku u mom slušateljskom iskustvu, nego, recimo, bilo šta sa Leaving Records etikete, Samphin soul i druge muzike sa dva, tri (četiri...) "post" ispred svoje žanrovske odrednice. Da ne govorim da me/ nas u vožnji kolima daleko više raduju kompilacije sa Ace ili Numero Group etiketa, bilo šta što žanrovski može da se odredi kao "country got soul" i staro je kao vino, kao i rani Elvisovi albumi ili bilo šta drugo što mu je tada pariralo. Sve te stvari zvuče i deluju kao da su odsvirane sa daleko više duše. Manje promišljane, a više zaposednute.
Kevin Morby je basista Woods. Ako sam i slušao, a jesam, to i nije unelo nikakve promene u moj život. Kevin Morby je jedna polovina dua The Babies. Ako sam i slušao, a jesam, to je bilo isključivo i samo zbog "druge polovine"- Cassie Ramone iz Vivian Girls. Kevin Morby me pre ovog albuma u životu nije zanimao. A ovo mu je treći solo-album.
Ovako je to bilo. Nekako se između svih onih istorijskih frindžova i mejnstrimova koji okupiraju moj CD plejer u kolima uvukla i aprilska kompilacija koju "Unuct" (i dalje!) deli uz primerak magazina. I na njoj je bio Kevinov singl I Have Been To The Mountain. Pored njega, na kompilaciji su bili i pomenuti Sturgill, Mogwai, Jayhawks, Konono n.1, Cate le Bon, Tim Hacker... Ali uvek i samo na Kevinu ruka je sama kretala da pojača ili vrati pesmu na početak. I Have Been To The Mountain traje 3 minute i 14 sekundi, zvuči kao muzički karavan i u sebi, čini mi se, sumira ceo Vudstok. I Guču. Ritam relaksirano traži našu pažnju, dok ga Kevin ponosno predvodi refrenom kvazi-religioznog potencijala, a oko njega Calexico svadba od truba, udaraljki i raspevanih cura. Kevin možda i nije neki pevač, ali nije ni Dylan. Ali liče. Ali zajeban vajb iza.
Singing Saw naslućuje i obećava autora koji bi za trideset i nešto godina mogao da napravi svoj Time Out Of Mind. Nebaziran na neuspelim revolucijama, već na neispisanim romanima. Nemam pojma o čemu Kevin peva, ali zar uz ovakvu muziku mi uglavnom ne tražimo podršku za sopstvene snove i muke? Pa, tako Kevin u Drunk and on a Star imitira Dylana i verovatno nema pojma ni sam o čemu peva (And have you heard my guitar singing/ As it rises from the earth/ And the company it's bringing/ Is beautiful and nothing worse), ali ja sam na jezercetu s nogama u vodi i sunce lagano zalazi i život je daleko od mene koliko i skok u hladnu vodu.
Sa ovako tradicionalističkim pristupom muzici lako je zaroniti do zuba u generičnost ili se rasplinuti u formalnim dočaravanjima žanra. Singing Saw je usvojio muzički izraz star kao Dylan (i još više), ali je našao načina da mu ulije sopstvenu energiju i mladost. Forfakssake, u Dorothy smo sa Velvet Underground u Ostinu u Teksasu. čekamo the čoveka. Ili tornado. Uspeh Singing Saw je što Kevin prilazi žanrovima i obrascima neopterećen svim onima koji su to učinili pre njega, uspešnije. Ali i to što vi podjednako možete da verujete i da nije baš tako.
Ali, ako ostavimo po strani sve prethodno rečeno (kao danak tome da recenzija ne može da bude samo ovaj poslednji pasus), Kevin ume da svojoj emociji nađe melodiju i da je potom uvije instrumentima koji joj omogućuju da do nas stigne poput zraka jutarnjeg sunca. On se oseća komotno u muzici koju pravi i ume da se šali sa formom, skoro kao Jonathan Richman (najočiglednije u Black Flowers), ali da u isto vreme impresionira elegancijom i kompleksnošću razigranih elemenata. Zvuk Singing Saw je uvek bogat, ali nikada zamoran.
Pićemo viski moja draga i ja na verandi. Iznad grada na vodi i parking ostrva.
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
Kao i u slučaju Sturgilla Simpsona, ovo nije tip muzike koji bi uveseljivao i isceljivao moje srce. Istina, ja sam od malena sebe spontano vaspitavao pokojim Van Morrisonom (hvala, Nenade), Dylanom (hvala, Konjoviću), Jayhawksima, Grant Lee Buffalo, Lambchop, Johnny Cashom (kad su počeli da se nižu American Recordings)... "Klasičan", "tradicionalističkiji" zvuk kantri roka, soul roka, amerikane uspevao je da mitologizuje povremeno moje nesrećne ljubavi i sanjarenja o srpskom desperadoskom pozivu. Ali, nakriv od malena, ja sam uvek voleo da stvari budu drugačije, pa makar i na loš način, nego "mnogo dobre" na već sto puta čuti, viđeni... Tako i sada. Jedino što danas, ova, "klasičnija" izdanja predstavljaju veću egzotiku u mom slušateljskom iskustvu, nego, recimo, bilo šta sa Leaving Records etikete, Samphin soul i druge muzike sa dva, tri (četiri...) "post" ispred svoje žanrovske odrednice. Da ne govorim da me/ nas u vožnji kolima daleko više raduju kompilacije sa Ace ili Numero Group etiketa, bilo šta što žanrovski može da se odredi kao "country got soul" i staro je kao vino, kao i rani Elvisovi albumi ili bilo šta drugo što mu je tada pariralo. Sve te stvari zvuče i deluju kao da su odsvirane sa daleko više duše. Manje promišljane, a više zaposednute.
Kevin Morby je basista Woods. Ako sam i slušao, a jesam, to i nije unelo nikakve promene u moj život. Kevin Morby je jedna polovina dua The Babies. Ako sam i slušao, a jesam, to je bilo isključivo i samo zbog "druge polovine"- Cassie Ramone iz Vivian Girls. Kevin Morby me pre ovog albuma u životu nije zanimao. A ovo mu je treći solo-album.
Ovako je to bilo. Nekako se između svih onih istorijskih frindžova i mejnstrimova koji okupiraju moj CD plejer u kolima uvukla i aprilska kompilacija koju "Unuct" (i dalje!) deli uz primerak magazina. I na njoj je bio Kevinov singl I Have Been To The Mountain. Pored njega, na kompilaciji su bili i pomenuti Sturgill, Mogwai, Jayhawks, Konono n.1, Cate le Bon, Tim Hacker... Ali uvek i samo na Kevinu ruka je sama kretala da pojača ili vrati pesmu na početak. I Have Been To The Mountain traje 3 minute i 14 sekundi, zvuči kao muzički karavan i u sebi, čini mi se, sumira ceo Vudstok. I Guču. Ritam relaksirano traži našu pažnju, dok ga Kevin ponosno predvodi refrenom kvazi-religioznog potencijala, a oko njega Calexico svadba od truba, udaraljki i raspevanih cura. Kevin možda i nije neki pevač, ali nije ni Dylan. Ali liče. Ali zajeban vajb iza.
Singing Saw naslućuje i obećava autora koji bi za trideset i nešto godina mogao da napravi svoj Time Out Of Mind. Nebaziran na neuspelim revolucijama, već na neispisanim romanima. Nemam pojma o čemu Kevin peva, ali zar uz ovakvu muziku mi uglavnom ne tražimo podršku za sopstvene snove i muke? Pa, tako Kevin u Drunk and on a Star imitira Dylana i verovatno nema pojma ni sam o čemu peva (And have you heard my guitar singing/ As it rises from the earth/ And the company it's bringing/ Is beautiful and nothing worse), ali ja sam na jezercetu s nogama u vodi i sunce lagano zalazi i život je daleko od mene koliko i skok u hladnu vodu.
Sa ovako tradicionalističkim pristupom muzici lako je zaroniti do zuba u generičnost ili se rasplinuti u formalnim dočaravanjima žanra. Singing Saw je usvojio muzički izraz star kao Dylan (i još više), ali je našao načina da mu ulije sopstvenu energiju i mladost. Forfakssake, u Dorothy smo sa Velvet Underground u Ostinu u Teksasu. čekamo the čoveka. Ili tornado. Uspeh Singing Saw je što Kevin prilazi žanrovima i obrascima neopterećen svim onima koji su to učinili pre njega, uspešnije. Ali i to što vi podjednako možete da verujete i da nije baš tako.
Ali, ako ostavimo po strani sve prethodno rečeno (kao danak tome da recenzija ne može da bude samo ovaj poslednji pasus), Kevin ume da svojoj emociji nađe melodiju i da je potom uvije instrumentima koji joj omogućuju da do nas stigne poput zraka jutarnjeg sunca. On se oseća komotno u muzici koju pravi i ume da se šali sa formom, skoro kao Jonathan Richman (najočiglednije u Black Flowers), ali da u isto vreme impresionira elegancijom i kompleksnošću razigranih elemenata. Zvuk Singing Saw je uvek bogat, ali nikada zamoran.
Pićemo viski moja draga i ja na verandi. Iznad grada na vodi i parking ostrva.
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
I've also been to the mountain, i tačno je kao što si opisao; ovde: http://undertheradarmag.com/sampler/v57, lozinka: 9s3x-may16-k8f5 - kao na albumu, druga pesma dvostruke kompilacije koju preporučujem.
ReplyDeleteOve godine ne idem u Pargu da kupim Uncut, pa ako imaš deljivu 4mu..