Ovako se stari
Kapiram da Stonesima nije bilo lako kada su 1978. izbacili Miss You. A Primal Scream tako celu karijeru. Kao veći rok kameleoni od izvikanog Bowieja, PS praktično sa svakim narednim albumom testiraju šta od njih samih može da preživi (i kako) ako promene fazon (imate prilično dobru opservaciju na tu temu Stuarta Bermana u Pitchforkovoj recenziji Beautiful Future). Iako ne mogu da im odreknem stanovitu želju za pomodnošću, ne mogu ni da ne konstatujem da su PS (naročito sa Screamadelica) imali istanačan njuh za prave (buduće) stvari, kao i spremnost da rizikuju sa pionirima tih novih trendova. Paradoksalno, ja bih abnormalne pojave poput njihovog osmog albuma Riot City Blues iskoristio da poduprem rečeno, pre nego da ga dezavuišem.
Bobby Gillespie ima 53 godine.
Primera radi, a otprilike u tim godinama, Mick i Keith su objavili Bridges To Babylon.
Chaosmosis upućuje na barem upola mlađeg autora.
Ovaj put Primal Scream su se odlučili za pop. Ne za gitarski C86 pop prva dva izdanja ili pro-Stonesovski pop kao na pomenutom Beautiful Future, već za pop ovde odabranih saradnica poput Sky Ferreire ili Haim, pop Fleetwood Mac i ostalih sunčanih bendova.
Naravno, tu su i dalje saksofoni, gospel vokali, drugmusictodancetotakingdrugs atmosfera i Gillespiejeve polu-prebijene ispovedi.
Ali, ili volite ili ne volite Primal Scream.
Iako Chaosmosis sam po sebi ne predstavlja revoluciju (čak mi mini) kakva je bila Screamadelica ili radikalne renesanse poput Vanishing Point i XTRMNTR, u kontekstu Primal Scream on je neočekivano osvežavajuće i mladalačko izdanje benda. I to ostvareno bez mnogo muke.
Bobby je vanserijski kameleon. Od koga je Bowie mogao mnogo da nauči.
Chaosmosis u odnosu na sve ostale albume Primal Scream zvuči poletno, prolećno ili letnje (zavisi kad ste najaktivniji i najraspoloženiji). Zvuči kao New Order na momente (u 100% or Nothing i Autumn In Paradise), a čak i omot aludira na estetiku Petera Savillea.
Proverio sam ga i kao suvozača na putu i odličan je. Ima dinamiku i otvara krajolike.
Uvodna Trippin On Your Love i svojim kraut-dabom i hipijevskom popevkom ne naslućuje da je ovo album na kome će PS uraditi mnoge stvari koje do sada nisu. Ali, već sa (Feeling Like A) Demon Again smo u šizikinoj diskoteci, a Bobby skorom šapatom podražava Kim Wilde. I Can Change je soul šlager i treba očekivati da ga Al Green vine još više.
Čak i u tipičnim Gillespijevskim baladama, poput Private Wars, imate osećaj da je neka organskija seta ili melanholija našla mesto. Da više nije sve inhibirani ponor. Vezano za baš ovu pesmu, preporučujem vam kompilaciju Bobby Gillespie presents Sunday Mornin' Comin' Down na kojoj je ovaj sakupio pesme koje su ga dizale i spuštale kroz život. Pored toga što se radi o vrhunskoj kompilaciji, mislim da je ona dobar "intro" za Primal Scream. Kao neku vrsta rezimea te kompilacije ovde imate Carnival Of Fools u kojoj se pored četiri godišnja doba promeni i nekoliko muzičkih žanrova od post-Beach Boysovskih pesmica preko Laurel Canyon folka do skoro Pet Shop Boysičnog popa.
Duet sa Sky Ferreirom u Where The Lights Gets In donosi erotičnost koju PS baš i nisu raspaljivali (čak ni u skandaloznoj Some Velvet Morning) i jedan od njihovih najboljih singlova. Jednostavnost je nova reč u muzičkoj postavci Primal Scream. Jednostavnost koja je zamenila retro imitiranje.
Where the Blackout Meets the Fallout stiže kao zaostali materijal sa (takođe fenomenalnog) More Light i svojim tmurnijim raspoloženjem sabotira atmosferu letnje žurke. Nešto bolje, poput letnje oluje, se uklopila Golden Rope u kojoj su (čak i) gajde podivljale.
More Light je bio albumčina. Ali na Chaosmosis Primal Scream mi zvuče kao bendčina. Koja po prvi put ima same sebe za uzor. I nikoga više.
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
PS Ako volite Primal Scream (recimo kao ja), obavezno pročitajte Quietusov intervju sa Gillespiejem na temu ploča koje su mu obeležile život. On nije samo fan, već i "ozbiljan igao gledanja na stvari".
Kapiram da Stonesima nije bilo lako kada su 1978. izbacili Miss You. A Primal Scream tako celu karijeru. Kao veći rok kameleoni od izvikanog Bowieja, PS praktično sa svakim narednim albumom testiraju šta od njih samih može da preživi (i kako) ako promene fazon (imate prilično dobru opservaciju na tu temu Stuarta Bermana u Pitchforkovoj recenziji Beautiful Future). Iako ne mogu da im odreknem stanovitu želju za pomodnošću, ne mogu ni da ne konstatujem da su PS (naročito sa Screamadelica) imali istanačan njuh za prave (buduće) stvari, kao i spremnost da rizikuju sa pionirima tih novih trendova. Paradoksalno, ja bih abnormalne pojave poput njihovog osmog albuma Riot City Blues iskoristio da poduprem rečeno, pre nego da ga dezavuišem.
Bobby Gillespie ima 53 godine.
Primera radi, a otprilike u tim godinama, Mick i Keith su objavili Bridges To Babylon.
Chaosmosis upućuje na barem upola mlađeg autora.
Ovaj put Primal Scream su se odlučili za pop. Ne za gitarski C86 pop prva dva izdanja ili pro-Stonesovski pop kao na pomenutom Beautiful Future, već za pop ovde odabranih saradnica poput Sky Ferreire ili Haim, pop Fleetwood Mac i ostalih sunčanih bendova.
Naravno, tu su i dalje saksofoni, gospel vokali, drugmusictodancetotakingdrugs atmosfera i Gillespiejeve polu-prebijene ispovedi.
Ali, ili volite ili ne volite Primal Scream.
Iako Chaosmosis sam po sebi ne predstavlja revoluciju (čak mi mini) kakva je bila Screamadelica ili radikalne renesanse poput Vanishing Point i XTRMNTR, u kontekstu Primal Scream on je neočekivano osvežavajuće i mladalačko izdanje benda. I to ostvareno bez mnogo muke.
Bobby je vanserijski kameleon. Od koga je Bowie mogao mnogo da nauči.
Chaosmosis u odnosu na sve ostale albume Primal Scream zvuči poletno, prolećno ili letnje (zavisi kad ste najaktivniji i najraspoloženiji). Zvuči kao New Order na momente (u 100% or Nothing i Autumn In Paradise), a čak i omot aludira na estetiku Petera Savillea.
Proverio sam ga i kao suvozača na putu i odličan je. Ima dinamiku i otvara krajolike.
Uvodna Trippin On Your Love i svojim kraut-dabom i hipijevskom popevkom ne naslućuje da je ovo album na kome će PS uraditi mnoge stvari koje do sada nisu. Ali, već sa (Feeling Like A) Demon Again smo u šizikinoj diskoteci, a Bobby skorom šapatom podražava Kim Wilde. I Can Change je soul šlager i treba očekivati da ga Al Green vine još više.
Čak i u tipičnim Gillespijevskim baladama, poput Private Wars, imate osećaj da je neka organskija seta ili melanholija našla mesto. Da više nije sve inhibirani ponor. Vezano za baš ovu pesmu, preporučujem vam kompilaciju Bobby Gillespie presents Sunday Mornin' Comin' Down na kojoj je ovaj sakupio pesme koje su ga dizale i spuštale kroz život. Pored toga što se radi o vrhunskoj kompilaciji, mislim da je ona dobar "intro" za Primal Scream. Kao neku vrsta rezimea te kompilacije ovde imate Carnival Of Fools u kojoj se pored četiri godišnja doba promeni i nekoliko muzičkih žanrova od post-Beach Boysovskih pesmica preko Laurel Canyon folka do skoro Pet Shop Boysičnog popa.
Duet sa Sky Ferreirom u Where The Lights Gets In donosi erotičnost koju PS baš i nisu raspaljivali (čak ni u skandaloznoj Some Velvet Morning) i jedan od njihovih najboljih singlova. Jednostavnost je nova reč u muzičkoj postavci Primal Scream. Jednostavnost koja je zamenila retro imitiranje.
Where the Blackout Meets the Fallout stiže kao zaostali materijal sa (takođe fenomenalnog) More Light i svojim tmurnijim raspoloženjem sabotira atmosferu letnje žurke. Nešto bolje, poput letnje oluje, se uklopila Golden Rope u kojoj su (čak i) gajde podivljale.
More Light je bio albumčina. Ali na Chaosmosis Primal Scream mi zvuče kao bendčina. Koja po prvi put ima same sebe za uzor. I nikoga više.
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
PS Ako volite Primal Scream (recimo kao ja), obavezno pročitajte Quietusov intervju sa Gillespiejem na temu ploča koje su mu obeležile život. On nije samo fan, već i "ozbiljan igao gledanja na stvari".
Realno, nije neki album - vidi se i po setlistama koliko ga sviraju na koncertima (max do 30% pesama sa liste) al' mi je drago zbog Bobija i drugara (kao i zbog Pet shop boysa skorije) da se ima zivaca i srca da se i dalje vozi prica ...
ReplyDeleteInace, vidi se kao i kod Bouvija da je to pracenje trendova nije nikad bilo posledica snobizma, vec ozbiljnog razumevanja situacije...to vazi i za ovaj omot - bila ti je dobra intuicija sa Sevilom, s tim sto je ovaj tip vise arti...
Inace opazanje-paralela u pravcu godina i rolingstonsa (B.to babylon ) je super - nikad mi tako nesto ne bi palo na pamet,ali stoji 100%.
By-the-way ako budes pravio onaj b92 specijal i ove godine, ako me dobro secanje sluzi sad je 1992 g. na redu i realno bi bilo da dixie narco bude u top 3 ;)
Lep pozdrav,
D.
nema "realno". to što ga sviraju toliko po koncertima je znak da se radi o greatest hits bendu i to mi se čini kao uobičajena mera novog materijala. za fanove i u kontekstu njihove karijere, ovo je definitivno jedan od boljih, možda čak i neočekivanijih albuma.
ReplyDeletešto se proslave radija b92 tiče, juče postavljeno. ali godina je 1993!
https://www.mixcloud.com/MisliteMojomGlavom/
šalom!
Jbg, ne pratim na casu, pa sam izgubio iz vida da je bila retrospektiva devedeset druge... a sad vidim da sam cak i komentar ostavio :/ ... Nema veze, svakako sad pustam specijal 93 pa javljam utiske.
ReplyDeleteSto se tice PS ne kazem da je nov album los vec da mi se cini se bolje snalaze u materijalu kakav je bio na more light nego kakav je na ovom...
Ipak ne stigoh da poslusam specijal B92, ali hocu ovih dana, nego sam hteo da ti kazem u vezi ovog intervjua Bobishe za Quietus da zadnje dve nedelje B. pusta muziku na BBC 6 umesto Igi Popa, pa ima tu da se cuje mnogo ovoga o cemu prica, pa ako nisi vec slusao poslusaj...
ReplyDeletePoz
danilo, predivan si!
Deletei još jednom ti hvala za onaj PSB documentary, to mi ulepšalo dane odmora!