Ovo je album koji sam ove godine najviše puta preslušao
U jednom od poslednjih mejlova koje smo razmenili, maare mi je prijavio da ga nisu naročito dotakli ovi finski blek metalci. Ali, siguran sam da bi im sad dao drugu šansu kad bi video da sam otišao čak dotle da probam i da napišem recenziju ovog izdanja.
Ne znam da li je do mene, ali ja obožavam da se davim u Vulterine. Uhvatim sebe kako mi se osmeh iskrao na lice dok mi se prže uši.
Pribavio sam sebi i ranije albume ovog benda, ali još uvek ne želim da ih slušam. Jer šta ako su još bolji od ovoga?!
Pročitao sam razne recenzije upućenijih ljudi, ali ne želim da se bavim referencama (Moonsorrow, rani Bathory), iako neke već znam i baš volim (Primordial), jer šta ako su bolji od ovoga?!
Sa Draugnim i Vulterine ja želim da povučem crnu crtu.
Ovo mi je dovoljno. Ne želim da pravim sebi drugog idola niti kakvog lika, ne želim da im se klanjam niti da u njima uživam.
Šest višeminutnih simfo-blekmetal pesama na ovom albumu su sve što želim od crnog ili bilo kako drugačije ofarbanog metala.
Draugnim nastupaju epski. Ritam koji melje raspaljuju gitare, ali sintisajzeri pružaju ogromnu amoralnu podršku. Skoro kao da vojska zombija gazi po leševima Vangelisa, M83 ili Daft Punk. Klanica je umivena melodijom.
Skoro kemp, usudio bih se da kažem.
Ali, najviše od svega očaran sam melanholijom koju donosi vokal. Čija razgovetnost možda i nije nemoguća misija nakon više desetina slušanja. Ali, ima nečeg debelo tužnog u njegovom prolomu.
Ili meni.
U ostalom, naslovi pesama naslućuju da su ovi momci i Silvana Armenulić znali gde i šta tišti njihovu publiku: As in Hunger, so in Demise, Grief Unsung, Drums Of Black Death...
Kad slušam Vulterine osećam se kao da mi neko para dušu.
SELEKTAH: 9/ 10
No comments:
Post a Comment