Šta tu ima da se ne voli?
Nisam planirao da pišem o ovom albumu. Planirao sam da ga preslušam i konstatujem da sam to učinio i pohranim informaciju o tome negde duboko u moždanom hardu. Yeasayer sam poslednji put voleo na Odd World, ima tome neverovatnih šest godina! Onaj album koji se pojavio u međuvremenu, Fragrant World (iz 2012), nisam naročito zapazio.
Amen And Goodbye je baš lep i veoma prijatan album. Ako drkate sebi u usta i stremite objektivnosti kao životnom pozivu, prethodno rečeno za vas ne važi.
Amen And Goodbye bi trebalo da vam se dopadne ako volite Flaming Lips, of Montreal (naročito!), MGMT, Hot Chip, sunce, pa čak i Kate Bush (ja Half Asleep slušam kao ljubavno pismo Suspended In Gaffa).
Pa čak i Smashing Pumpkins (I Am Chemistry deluje kao iskren i nepodsmešljiv naklon Adore)!
Iako se album zove kako se zove, i neke pesme nose naslove biblijolikog sadržaja poput (bičbojsića) Daughters Of Cain, (špageti folkotronike) Prophecy Gun ili (i čisti dijamant "iz Montreala") Divine Simulacrum, bojim se da vas ovde ne očekuje nikakav naročiti koncept. Najviše zbog toga što je teško ostati skoncentrisan na ono o čemu se radi kada muzika tako lako i snažno upućuje na ispijanje koktela, odbojku na pesku i leškarenje pod vedrim nebom.
Jednostavno vas ne zanima. I to je OK.
Jednostavno u ovoj muzici se stalno nešto dešava. I nemate vremena da razmišljate.
Amen And Goodbye prožima isti pop-psihodelični fazon, pažljivo i ukusno protkan retro-motivima sedamdesetih i osamdesetih, tek da ono što bi moglo zazvučati ozbiljno ili intelektualno na vreme skrene u kemp. I tako dođe do ukrštanja Ricka Springfielda i teramina, kao u Uma. Yeasayer od početka do kraja zvuče kao bend koji se ne muči mnogo da napravi melodiju, kao ni da je potom pametno ušareni detaljima koji će parirati trendovima. Što je nešto što mi kod Animal Collective deluje kao prečest slučaj (btw, ovaj njihov poslednji album, za vrtiće i odbaništa, tek treba da preslušam).
Yeasayer se ne stide ni svojih namera da ovo bude "radio-friendly" album, čak ni kada dosegnu Soul Asylum/ Lemonheads nivo pitkosti, kao u Cold Nights. Pravo niotkuda pojavi se brejk, a sa njim i instrumenti koje je Yoko koristila radije nego John. Bez problema pomislim da je Yosihimi morao da ima makar malo srećnog detinjstva pre nego što je izrastao u kosmo-melanholika.
Amen And Goodbye je album sa koga svaka pesma može. Nešto što obično nisam doživljavao kao plus na izdanjima Beach Boys. A kad smo kod Vampire Weekend, meni su Yeasayer mnogo draži kao "novi Talking Heads" nego Ezrina ekipa. Bliži su Byrneovom srcu nego umu.
SELEKTAH: 8plus/ 10
Nisam planirao da pišem o ovom albumu. Planirao sam da ga preslušam i konstatujem da sam to učinio i pohranim informaciju o tome negde duboko u moždanom hardu. Yeasayer sam poslednji put voleo na Odd World, ima tome neverovatnih šest godina! Onaj album koji se pojavio u međuvremenu, Fragrant World (iz 2012), nisam naročito zapazio.
Amen And Goodbye je baš lep i veoma prijatan album. Ako drkate sebi u usta i stremite objektivnosti kao životnom pozivu, prethodno rečeno za vas ne važi.
Amen And Goodbye bi trebalo da vam se dopadne ako volite Flaming Lips, of Montreal (naročito!), MGMT, Hot Chip, sunce, pa čak i Kate Bush (ja Half Asleep slušam kao ljubavno pismo Suspended In Gaffa).
Pa čak i Smashing Pumpkins (I Am Chemistry deluje kao iskren i nepodsmešljiv naklon Adore)!
Iako se album zove kako se zove, i neke pesme nose naslove biblijolikog sadržaja poput (bičbojsića) Daughters Of Cain, (špageti folkotronike) Prophecy Gun ili (i čisti dijamant "iz Montreala") Divine Simulacrum, bojim se da vas ovde ne očekuje nikakav naročiti koncept. Najviše zbog toga što je teško ostati skoncentrisan na ono o čemu se radi kada muzika tako lako i snažno upućuje na ispijanje koktela, odbojku na pesku i leškarenje pod vedrim nebom.
Jednostavno vas ne zanima. I to je OK.
Jednostavno u ovoj muzici se stalno nešto dešava. I nemate vremena da razmišljate.
Amen And Goodbye prožima isti pop-psihodelični fazon, pažljivo i ukusno protkan retro-motivima sedamdesetih i osamdesetih, tek da ono što bi moglo zazvučati ozbiljno ili intelektualno na vreme skrene u kemp. I tako dođe do ukrštanja Ricka Springfielda i teramina, kao u Uma. Yeasayer od početka do kraja zvuče kao bend koji se ne muči mnogo da napravi melodiju, kao ni da je potom pametno ušareni detaljima koji će parirati trendovima. Što je nešto što mi kod Animal Collective deluje kao prečest slučaj (btw, ovaj njihov poslednji album, za vrtiće i odbaništa, tek treba da preslušam).
Yeasayer se ne stide ni svojih namera da ovo bude "radio-friendly" album, čak ni kada dosegnu Soul Asylum/ Lemonheads nivo pitkosti, kao u Cold Nights. Pravo niotkuda pojavi se brejk, a sa njim i instrumenti koje je Yoko koristila radije nego John. Bez problema pomislim da je Yosihimi morao da ima makar malo srećnog detinjstva pre nego što je izrastao u kosmo-melanholika.
Amen And Goodbye je album sa koga svaka pesma može. Nešto što obično nisam doživljavao kao plus na izdanjima Beach Boys. A kad smo kod Vampire Weekend, meni su Yeasayer mnogo draži kao "novi Talking Heads" nego Ezrina ekipa. Bliži su Byrneovom srcu nego umu.
SELEKTAH: 8plus/ 10
No comments:
Post a Comment