Kada nekome uspe da produži trenutak u nedogled
Nedostaje mi Nina Nastasia. Pitao sam skoro Inkala ima li ikakvih vesti o njoj i čini mi se da mi je otpisao da se ova dala u neki mali biznis. Nina Nastasia je umela da ubode trenutak i pretvori ga u malu provaliju u koju posle možemo satima da zurimo, poput depresivnih narcisa. Iako se ne može povući neka direktna paralela između Nine i Brigid, sem u pogledu eksploatacije slične doom & gloom atmosfere, ova mlađana Engleskinja "irskog srca" (od 12. godine živi u Irskoj) je prva, posle dužeg vremena koja može da kompenzuje to što Nina sad prodaje lajsne za parket. Ili šta god.
Rekao bih da Brigid ima dvadeset i nešto godina. Njen sin ima pet. Muž, momak ili upražnjeno mesto se ne pominju. Brigid iza sebe ima jedan album, iz 2014, I Told You The Truth, koji je objavila pod imenom Brigid Power- Ryce, što me upućuje na promenu bračnog statusa (ne kažem samo nagore). Pored samostalnog muziciranja Brigid je oformila i improv trio Gorges, a bila je i deo multiumetničkog projekta Abandon Reason- u oba slučaja radilo se o najekstremnijim oblicima folk muzike, kada ova prelazi u dronove ili jednostavno biva pretočena u zvuke prirode. Ovakva vrsta eksperimentisanja verovatno ju je povezala sa Peterom Broderickom (glavnim zamešateljem "folk beyond 2000" pokreta), koji je producirao novi album.
Ostalo je još da kažem da je Brigid do sada nastupala sa Lee Ranaldom, Alasdair Robertsom, Richardom Dawsonom i Ryley-em Walkerom. Kao i da veruje da ima miša u zidu u svojoj kući u Galway-u.
Njeno debi izdanje za Tompkins Square, izdavača koji je, barem koliko je meni poznato, mahom naklonjen reizdanjima i iskopavanjima "izvornog" zvuka, malčice deluje kao Morrissey-eva "Autobiografija" na Penguin Classics etiketi- tu mu je mesto koliko i nije. Brigid Mae Power je eterična, blago dronasta, folk ploča, bez specijalnih efekata, kojom poput reke protiče magični glas njene autorke. Usuđujem se da pomenem Liz Fraiser. Liz kojoj je neko poverio zbirku prastarih folk balada i ostavio je sa slepim sviračem harmonijuma. I još par instrumenata koji se mogu čuti na veštičijim žurkama.
Brigid Mae Power je čudesna ploča, od šest više minutnih pesama, koje teku kao jedna. Od života ka smrti.
Nenametljivih naslova poput Is It My Low or Yours (meni najomiljenija) ili Lookin At You In A Photo (meni najninastija) ili How You Feel.
Ova muzika opušta koliko i uznemiruje. Traži vreme da u nju potonete (iako sam se ja, priznajem, četvoronoške bacio u davljenje). Vapaji se izdužuju u skoro apstraktne zvučne strukture, ali nikada, baš nikada!, ne bivaju preintelektuizirani. Sve srce, sve srcem. U Watching The Horses, još jednoj ninastoj strukturi, violine tako nežno unesu neku nostalgiju za imaginarnom farmom ("kao iz američkih filmova"), a onda pesma popuca u afro-akustično ludilo koje je poput uragana odnese u Oz hiljadama svetova daleko. Ko nije bio ponesen ili smrvljen ljubavlju ne razume.
Možda vam se isprva učini da je previše toga preslično i premonotono, ali probajte ponovo, ovde se na milimetru zvuka desi više nego u hipsterskim saloncima Animal Collective. Pozadinski vokali nekad samo provire, možda pevaju, možda dobacuju, možda se usuđuju. I ništa ne deluje kao da je neko seo na prašnjave stepenice svoje kuće i uzeo gitaru u ruku. Ova cura stoji pred istim onim virtualnim prozorom kao Neil deGrasse Tyson u rimejku Cosmos i muzicira kosomosu, naročito onom u svom srcu.
Teško da će me ove godine ijedan album više odvući do ivice provalije.
SELEKTAH: 9/ 10
Nedostaje mi Nina Nastasia. Pitao sam skoro Inkala ima li ikakvih vesti o njoj i čini mi se da mi je otpisao da se ova dala u neki mali biznis. Nina Nastasia je umela da ubode trenutak i pretvori ga u malu provaliju u koju posle možemo satima da zurimo, poput depresivnih narcisa. Iako se ne može povući neka direktna paralela između Nine i Brigid, sem u pogledu eksploatacije slične doom & gloom atmosfere, ova mlađana Engleskinja "irskog srca" (od 12. godine živi u Irskoj) je prva, posle dužeg vremena koja može da kompenzuje to što Nina sad prodaje lajsne za parket. Ili šta god.
Rekao bih da Brigid ima dvadeset i nešto godina. Njen sin ima pet. Muž, momak ili upražnjeno mesto se ne pominju. Brigid iza sebe ima jedan album, iz 2014, I Told You The Truth, koji je objavila pod imenom Brigid Power- Ryce, što me upućuje na promenu bračnog statusa (ne kažem samo nagore). Pored samostalnog muziciranja Brigid je oformila i improv trio Gorges, a bila je i deo multiumetničkog projekta Abandon Reason- u oba slučaja radilo se o najekstremnijim oblicima folk muzike, kada ova prelazi u dronove ili jednostavno biva pretočena u zvuke prirode. Ovakva vrsta eksperimentisanja verovatno ju je povezala sa Peterom Broderickom (glavnim zamešateljem "folk beyond 2000" pokreta), koji je producirao novi album.
Ostalo je još da kažem da je Brigid do sada nastupala sa Lee Ranaldom, Alasdair Robertsom, Richardom Dawsonom i Ryley-em Walkerom. Kao i da veruje da ima miša u zidu u svojoj kući u Galway-u.
Njeno debi izdanje za Tompkins Square, izdavača koji je, barem koliko je meni poznato, mahom naklonjen reizdanjima i iskopavanjima "izvornog" zvuka, malčice deluje kao Morrissey-eva "Autobiografija" na Penguin Classics etiketi- tu mu je mesto koliko i nije. Brigid Mae Power je eterična, blago dronasta, folk ploča, bez specijalnih efekata, kojom poput reke protiče magični glas njene autorke. Usuđujem se da pomenem Liz Fraiser. Liz kojoj je neko poverio zbirku prastarih folk balada i ostavio je sa slepim sviračem harmonijuma. I još par instrumenata koji se mogu čuti na veštičijim žurkama.
Brigid Mae Power je čudesna ploča, od šest više minutnih pesama, koje teku kao jedna. Od života ka smrti.
Nenametljivih naslova poput Is It My Low or Yours (meni najomiljenija) ili Lookin At You In A Photo (meni najninastija) ili How You Feel.
Ova muzika opušta koliko i uznemiruje. Traži vreme da u nju potonete (iako sam se ja, priznajem, četvoronoške bacio u davljenje). Vapaji se izdužuju u skoro apstraktne zvučne strukture, ali nikada, baš nikada!, ne bivaju preintelektuizirani. Sve srce, sve srcem. U Watching The Horses, još jednoj ninastoj strukturi, violine tako nežno unesu neku nostalgiju za imaginarnom farmom ("kao iz američkih filmova"), a onda pesma popuca u afro-akustično ludilo koje je poput uragana odnese u Oz hiljadama svetova daleko. Ko nije bio ponesen ili smrvljen ljubavlju ne razume.
Možda vam se isprva učini da je previše toga preslično i premonotono, ali probajte ponovo, ovde se na milimetru zvuka desi više nego u hipsterskim saloncima Animal Collective. Pozadinski vokali nekad samo provire, možda pevaju, možda dobacuju, možda se usuđuju. I ništa ne deluje kao da je neko seo na prašnjave stepenice svoje kuće i uzeo gitaru u ruku. Ova cura stoji pred istim onim virtualnim prozorom kao Neil deGrasse Tyson u rimejku Cosmos i muzicira kosomosu, naročito onom u svom srcu.
Teško da će me ove godine ijedan album više odvući do ivice provalije.
SELEKTAH: 9/ 10
No comments:
Post a Comment