BLAUE BLUME - Syzygy (A:larm Music, 2015)

Stvarno bi bila velika šteta da ovo propustite/propustimo (inače- approved by P. Cvetković Krstev?)

Možda treba da pričam samo o muzici.
Ali onda vam ne bih rekao koliko volim popodne na moru, sat-dva pre odlaska sa plaže, kad se zadovoljstvo danom koji lagano izdiše meša sa melanholijom koju hrane isti razlozi. Taj slatko-gorki ukus napuštanja i približavanja. Kretanja od i ka.
Da ga ne delim sa svojim curama, ja ne znam kako bih.
Jesen je još gora stvar. Od hladnog još više mrzim kišu. Od jeseni zimu.
Ne bih mogao da živim u Danskoj, odakle su Blaue Blume (grad-luka Kolding, da zbog Novakovića budem superprecizan).
Ne bih mogao.

Blaue Blume su kvartet. Njih četvorica, izgledaju kao četiri neorenesansna hipi narkomančića sa kosicama do ramena. Tip "umetničke duše" kakav je jedared mogao da usplahiri srce Olje Autopark. Pišem po sećanju.
Čuo sam ih i zavoleo po prvi put na EP-iju Beau & Lorette (objavljenom za nostalgičnu šugejzi etiketu Club AC30 daleke 2014). Slično njihovom debiju, čiji naziv priziva najneizgovorljiviji naziv nekog festivala u Mađarskoj, i pet pesama na tom izdanju bile su neobično tople, poput ćebadi, sa nekim vrlo oldskul indi pristupom gitarskom zvuku. Pitkim, ali atmosferom ne baš preterano veselim. Kao Kitchens Of Distinction, jedared.
S tim što bi pevač, Jonas Smith, mogao da peva i u Erasure, i u Tindersticks, i umesto ex-Antony-ja u Johnsonovima.
Možda čak i pesme Simply Red. Ili Sigur Ros.

Syzygy (najzabavnije je ovo kucati na tastaturi koja je podešena na "Serbian, Latin") zaista ima neke očaravajuće pesme, bajronovske poput severnog mora koje mrsi plave kose na severnom moru. Pesme poput Gently Lovely Baby, u kojoj Jonasov glas doseže svoj najviši soprano, podsećajući na Antony-ja (u istom elementu), dok ispod njega gitara lagano ističe, dok ostatak benda ima intimni džem sešn, čisto da održi vatru. Sve zvuči i jeste veoma emotivno. Ne baš kako zamišljam Von Trierove zemljake.
Ne znam zašto ovaj bend nije objavio album za 4AD.

Blaue Blume sviruckaju, opušteno, tek povremeno raspirujući onu pomenutu vatru, ka nečemu što može da vas podseti na otapanje lednika, Sigur Ros ili zagrevanje Mogwai. Ponekad, kao u Sky, ne znam da li sve vokale iznosi Jonas, šetajući između soprana i baritona, nekog jezika i engleskog, ili se mikrofona prihvata još neko. Kako god, efekat je kao mini dramski teatar. Osećate tenziju, nadmetanje.
A bend svirucka.

U Thinking Of Roxy, bend šugejzira lagano kao da se zagreva za Liz Fraiser, ali Jonas nastupa dosta hladno, duboko, dok mu glas u refrenu ne izgubi pribranost, kao što se Bryanu Ferry-ju nikada ne desi, a čitava stvar lagano preraste u progrok gruv pre nego se neočekivano ugasi minut pre kraja. I ostane samo na tihomtihomtihom tonu sirena koje šaputaju međ' sobom.
A New Year's Eve počinje rifom koji je maznut ili od Cocteau Twins ili Pale Saints.
Epoch je Coldplay na danski način. Umesto Chrisa soprano se bori sa gitarskom paljbom.
Roxy bi mogao i Prince da otpeva. I da ima megahit krajem osamdesetih.

Ili sam vas ubedio ili ne.

Iako je izdanje s kraja oktobra 2015. sigurno će se naći na mojoj listi najboljih albuma za 2016.
Jer uz Blaue Blume mazohistički čačkam one sate na plaži.
U želji da odem od, u želji da odem ka.

SELEKTAH: 9minus/ 10