Rastanci bliske vrste
Sad bi se već moglo reći da Jeff Nichols svoj opus gradi na naizmeničnoj smeni filmovanih društveno-psiholoških studija i filmova sa određenom dozom nadnaravnog, koja je opet u funkciji psihološkog studiranja (malo više individue, nego društva). Jedino što im je svima zajedničko jeste Michael Shannon, Nicholsov "De Niro". U Shotgun Stories imali smo rednečki sukob dva brata (i da me ubijete ne mogu da se setim da li sam ga gledao!), u Take Shelter otac je imao vizije ili šizofreniju, u Mud šejnovsku melodramu, i sad nas u Midnight Special sačekuje Nicholsov omaž Spielbergu. (Inače, Nichols već ima i novi film, koji će imati premijeru na Kanu, o prvom crno-belom braku u Americi).
Da li sam negde već pomenuo ili sam samo napravio mentalnu fusnotu u glavi (a za potrebe svoje knjige o Spielbergovim filmovima), ali u svim njegovim filmovima u osnovi imate poteru, neko ili nešto nekoga ili nešto juri. Tako i u Midnight Special. Priči o dečaku Altonu, koga otac otima iz kulta u kome je odrastao i pokušava da ga odvede do mesta koje je dečak video u svojim vizijama. Za njima jure članovi kulta, koji veruju da je dečak "poseban", ali i FBI, koji je takođe zainteresovan za poreklo i superviziju dečakovih moći.
Nicholsov film je najzabavniji i najautentičniji, čini mi se, u segmentima koji su trebalo da budu sporedni u jednoj melodramskoj priči o ocu, sinu i duhu iz nekog drugog sveta. Uprkos još jednoj Shannonovoj glumi čoveka koji je možda sve izgubio, a možda se samo ukakio, kao i stanovitom naporu Kirsten Dunst da od par generičkih scena napravi specifičniju majčinu ljubav i žalbu za sinom, Midnight Special je daleko razigraniji i prožet autentičnijim detaljima u akcionim scenama.
Automobilske jurnjave, karambol na kraju (kao metafora tumbanja očeve brige), scena na benzinskoj pumpi, pucnjava u motelu, pa čak i Nicholsova mešavina Tomorrowland i Close Encounters of the Third Kind na kraju filma, sve je to nabijeno snagom, emocijom i energijom kojima sve mirne scene nepotrebno oduzimaju snagu. Mahom u želji da Nichols pokuša da izmeditira pseudo-ozbiljnost i poruku svoga filma.
Kult je zgodan mekgafin i što manje ulazimo u smisao njegovog postojanja (i njegov dosta stereotipan prikaz) bolje za sve. Ali u tretmanu potere, njegova upornost je krucijalna. Slično prolaze i FBI i njihov super-analista Sevier. Ali baš kao i u E.T., i ovde oni su samo oličenje hladne, zlokobne ekipe nesposobne da ostvari emocionalni "kontakt". Između svih njih utegla su se tri amigosa koja pokušavaju da se nađu dečaku. Ali kako je ono što (sa njim) treba da se desi neminovno, i oni su pomireni sa tim, izostalo je situacija i emocija koje bi autentičnije obojili njihove odnose. I, kao što rekoh, akcione scene su paradoksalno tome više doprinele.
Sam "susret" ne objašnjava previše ni sebe, a ni dečaka. Ono što nam se ukazuje deluje kao neka paralelna realnost, na svaki način ispred naše civilizacije. Iako izgleda kao tehno-luna-park-raj. Od nas se jedino traži da (po)verujemo da dečak ide na bolje mesto. Kome pripada više nego ovde.
Dok sam gledao film, u jednom trenutku mi je prošlo kroz glavu da insistiranje na odnosu oca i sina, kao i očevoj nemoći da ga spase, možda otvara film za alegorijsko tumačenje o tome kako postoje jezive situacije u kojima roditelj ništa ne može da učini za svoje dete. Jureći za tim šta znači "midnight special" video sam da je takvom tumačenju bilo povoda. Bolje da nisam.
I dalje ne znam zašto se film zove Midnight Special.
SELEKTAH: 6plus/ 10
Sad bi se već moglo reći da Jeff Nichols svoj opus gradi na naizmeničnoj smeni filmovanih društveno-psiholoških studija i filmova sa određenom dozom nadnaravnog, koja je opet u funkciji psihološkog studiranja (malo više individue, nego društva). Jedino što im je svima zajedničko jeste Michael Shannon, Nicholsov "De Niro". U Shotgun Stories imali smo rednečki sukob dva brata (i da me ubijete ne mogu da se setim da li sam ga gledao!), u Take Shelter otac je imao vizije ili šizofreniju, u Mud šejnovsku melodramu, i sad nas u Midnight Special sačekuje Nicholsov omaž Spielbergu. (Inače, Nichols već ima i novi film, koji će imati premijeru na Kanu, o prvom crno-belom braku u Americi).
Da li sam negde već pomenuo ili sam samo napravio mentalnu fusnotu u glavi (a za potrebe svoje knjige o Spielbergovim filmovima), ali u svim njegovim filmovima u osnovi imate poteru, neko ili nešto nekoga ili nešto juri. Tako i u Midnight Special. Priči o dečaku Altonu, koga otac otima iz kulta u kome je odrastao i pokušava da ga odvede do mesta koje je dečak video u svojim vizijama. Za njima jure članovi kulta, koji veruju da je dečak "poseban", ali i FBI, koji je takođe zainteresovan za poreklo i superviziju dečakovih moći.
Nicholsov film je najzabavniji i najautentičniji, čini mi se, u segmentima koji su trebalo da budu sporedni u jednoj melodramskoj priči o ocu, sinu i duhu iz nekog drugog sveta. Uprkos još jednoj Shannonovoj glumi čoveka koji je možda sve izgubio, a možda se samo ukakio, kao i stanovitom naporu Kirsten Dunst da od par generičkih scena napravi specifičniju majčinu ljubav i žalbu za sinom, Midnight Special je daleko razigraniji i prožet autentičnijim detaljima u akcionim scenama.
Automobilske jurnjave, karambol na kraju (kao metafora tumbanja očeve brige), scena na benzinskoj pumpi, pucnjava u motelu, pa čak i Nicholsova mešavina Tomorrowland i Close Encounters of the Third Kind na kraju filma, sve je to nabijeno snagom, emocijom i energijom kojima sve mirne scene nepotrebno oduzimaju snagu. Mahom u želji da Nichols pokuša da izmeditira pseudo-ozbiljnost i poruku svoga filma.
Kult je zgodan mekgafin i što manje ulazimo u smisao njegovog postojanja (i njegov dosta stereotipan prikaz) bolje za sve. Ali u tretmanu potere, njegova upornost je krucijalna. Slično prolaze i FBI i njihov super-analista Sevier. Ali baš kao i u E.T., i ovde oni su samo oličenje hladne, zlokobne ekipe nesposobne da ostvari emocionalni "kontakt". Između svih njih utegla su se tri amigosa koja pokušavaju da se nađu dečaku. Ali kako je ono što (sa njim) treba da se desi neminovno, i oni su pomireni sa tim, izostalo je situacija i emocija koje bi autentičnije obojili njihove odnose. I, kao što rekoh, akcione scene su paradoksalno tome više doprinele.
Sam "susret" ne objašnjava previše ni sebe, a ni dečaka. Ono što nam se ukazuje deluje kao neka paralelna realnost, na svaki način ispred naše civilizacije. Iako izgleda kao tehno-luna-park-raj. Od nas se jedino traži da (po)verujemo da dečak ide na bolje mesto. Kome pripada više nego ovde.
Dok sam gledao film, u jednom trenutku mi je prošlo kroz glavu da insistiranje na odnosu oca i sina, kao i očevoj nemoći da ga spase, možda otvara film za alegorijsko tumačenje o tome kako postoje jezive situacije u kojima roditelj ništa ne može da učini za svoje dete. Jureći za tim šta znači "midnight special" video sam da je takvom tumačenju bilo povoda. Bolje da nisam.
I dalje ne znam zašto se film zove Midnight Special.
SELEKTAH: 6plus/ 10
No comments:
Post a Comment