Guske koje ne polete
Kad se čovek zove Apichatpong Weerasethakul ne možete da ga zaobiđete. Gledao sam tri njegova filma, ovo mi je četvrti, gledaću i preostala četiri, ali sumnjam da sam ijedan od njih razumeo. Ponegde čak ni namere autora.
Kako mi carstvo čula nije blisko, veoma retko i veoma teško se filmu prepuštam kao iskustvu koje treba da sedativira moj mozak i prepusti me drugim receptorima. Api (zovimo ga tako, ok?) pravi filmove koje moj mozak ni najmanje ne zanima. Njegovi radovi deluju kao meditacije koje razumeš tek kad im se pridružiš. Pod "razumem" mislim "doživljavaš najbolje".
Jasno vam je da ja nisam čovek koji će se za života nameditirati (mada, od kad sam saznao da Jerry Seinfeld već decenijama transcendentalno meditira, ideja mi ne izgleda toliko nebulozno kao pre).
Za mene su Apijevi filmovi (kao i mnoga "azijska" ostvarenja) poput neke dramaturške mozgalice ili testa. Koji od mene traže da ih rešim i razumem iako dejstvuju pod meni mahom nebliskim i neverovatnim obrascima, formulama, logikama. Ali ja želim da ih razumem.
Kad već ne mogu da ih doživim.
Na imdb-u piše da se radnja ovog filma dešava u malom gradu pored reke Makong na severu Tajlanda gde je grupa vojnika obolela od bizarne bolesti spavanja.
Meni je delovalo čudno što svi non-stop spavaju, ali nisam razumeo da dele svi istu bolest (možda samo iste rane...).
A možda mi je to bilo manje bitno od toga da je rodbini vojnika u bolnici "za pare" na raspolaganju i žena koja "medijumski" komunicira sa vojnicima, i to ne samo njima, već i njihovim prošlim životima.
Međutim, u našem fokusu je starica sa jednom kraćom nogom, koja je u bolnici (možda) nekada davno radila kao medicinska sestra, a sada volontira. Tokom njene nege jedan od vojnika će se probuditi, i to nekoliko puta, i dok je budan provoditi vreme sa njom.
A čini mi se da je starica (možda) imala i sina. Vojnika. Koji više nije sa nama.
Sama bolnica navodno se nalazi na srušenom groblju kraljeva, koji i dalje vode bitke. Ali sada svoju snagu crpe iz zaspalih vojnika i zato se ovi nikada neće probuditi.
A uskoro će i ovu bolnicu da sruše i naprave novu. Ili će da naprave školu.
Cemetery Of Splendor je o ukrštanju različitih vremena i prostora na jednom mestu. U svom trejdmark stilu, Api nikada ne pravi problem oko dešavanja i ljudi (šire: stvorenja) koji opsedaju prostor njegovog kadra. Oni su svi deo iste realistične stvarnosti. Čak i kada su u pitanju dve magične princeze (inače predmet obožavanja u lokalnom hramu), koje se u džinsu i majicama pojavljuju da prave društvo bakici i zahvale joj se na poklonima u hramu.
Ljudi su kod Apija neverovatno otvoreni za onostrano. Ne prave dramu, ne plaše ga se. To možda nas plaši. Ili mene. Moj mozak. Ali između svih tih budnih, probuđenih i neuspavanih ljudi kruži ista potreba za pripadanjem, nežnošću, razumevanjem vremena i prostora koji neki nazivaju život, drugi prolaznost, treći smrt... Pored svega pobrojanog, meni nije bilo lako da se uživim u ovaj film ni zbog toga što Api svoj ambiciozni cilj želi da ostvari dosta banalnom televizijskom fotografijom (barem za moje oči) koja podjednako unižava impakt i realističkih i snolikih sadržaja i izjednačuje ih na znatno nižem vizuelnom kvalitetu.
A možda je on baš tako hteo. To je ono što me više brine.
Pogledajte, jednog ranog popodneva kad prva guska pokuša da poleti ka raju, a njeno sitno, toplo perje se raspe ispod znaka sunca, pod jetijevim nogama i osmehom vašeg starog strica, kao pahulja detinjstva.
SELEKTAH: 6plusplus/ 10
Kad se čovek zove Apichatpong Weerasethakul ne možete da ga zaobiđete. Gledao sam tri njegova filma, ovo mi je četvrti, gledaću i preostala četiri, ali sumnjam da sam ijedan od njih razumeo. Ponegde čak ni namere autora.
Kako mi carstvo čula nije blisko, veoma retko i veoma teško se filmu prepuštam kao iskustvu koje treba da sedativira moj mozak i prepusti me drugim receptorima. Api (zovimo ga tako, ok?) pravi filmove koje moj mozak ni najmanje ne zanima. Njegovi radovi deluju kao meditacije koje razumeš tek kad im se pridružiš. Pod "razumem" mislim "doživljavaš najbolje".
Jasno vam je da ja nisam čovek koji će se za života nameditirati (mada, od kad sam saznao da Jerry Seinfeld već decenijama transcendentalno meditira, ideja mi ne izgleda toliko nebulozno kao pre).
Za mene su Apijevi filmovi (kao i mnoga "azijska" ostvarenja) poput neke dramaturške mozgalice ili testa. Koji od mene traže da ih rešim i razumem iako dejstvuju pod meni mahom nebliskim i neverovatnim obrascima, formulama, logikama. Ali ja želim da ih razumem.
Kad već ne mogu da ih doživim.
Na imdb-u piše da se radnja ovog filma dešava u malom gradu pored reke Makong na severu Tajlanda gde je grupa vojnika obolela od bizarne bolesti spavanja.
Meni je delovalo čudno što svi non-stop spavaju, ali nisam razumeo da dele svi istu bolest (možda samo iste rane...).
A možda mi je to bilo manje bitno od toga da je rodbini vojnika u bolnici "za pare" na raspolaganju i žena koja "medijumski" komunicira sa vojnicima, i to ne samo njima, već i njihovim prošlim životima.
Međutim, u našem fokusu je starica sa jednom kraćom nogom, koja je u bolnici (možda) nekada davno radila kao medicinska sestra, a sada volontira. Tokom njene nege jedan od vojnika će se probuditi, i to nekoliko puta, i dok je budan provoditi vreme sa njom.
A čini mi se da je starica (možda) imala i sina. Vojnika. Koji više nije sa nama.
Sama bolnica navodno se nalazi na srušenom groblju kraljeva, koji i dalje vode bitke. Ali sada svoju snagu crpe iz zaspalih vojnika i zato se ovi nikada neće probuditi.
A uskoro će i ovu bolnicu da sruše i naprave novu. Ili će da naprave školu.
Cemetery Of Splendor je o ukrštanju različitih vremena i prostora na jednom mestu. U svom trejdmark stilu, Api nikada ne pravi problem oko dešavanja i ljudi (šire: stvorenja) koji opsedaju prostor njegovog kadra. Oni su svi deo iste realistične stvarnosti. Čak i kada su u pitanju dve magične princeze (inače predmet obožavanja u lokalnom hramu), koje se u džinsu i majicama pojavljuju da prave društvo bakici i zahvale joj se na poklonima u hramu.
Ljudi su kod Apija neverovatno otvoreni za onostrano. Ne prave dramu, ne plaše ga se. To možda nas plaši. Ili mene. Moj mozak. Ali između svih tih budnih, probuđenih i neuspavanih ljudi kruži ista potreba za pripadanjem, nežnošću, razumevanjem vremena i prostora koji neki nazivaju život, drugi prolaznost, treći smrt... Pored svega pobrojanog, meni nije bilo lako da se uživim u ovaj film ni zbog toga što Api svoj ambiciozni cilj želi da ostvari dosta banalnom televizijskom fotografijom (barem za moje oči) koja podjednako unižava impakt i realističkih i snolikih sadržaja i izjednačuje ih na znatno nižem vizuelnom kvalitetu.
A možda je on baš tako hteo. To je ono što me više brine.
Pogledajte, jednog ranog popodneva kad prva guska pokuša da poleti ka raju, a njeno sitno, toplo perje se raspe ispod znaka sunca, pod jetijevim nogama i osmehom vašeg starog strica, kao pahulja detinjstva.
SELEKTAH: 6plusplus/ 10
Ne zovimo ga Api, već kako je on odlučio da ga zovemo - JOE!
ReplyDelete