Nije "and", nego "&"
Nikada nisam poverovao da su The Kills "organski" kreirali svoj urbani-bugi-(posle i elektro)-bluz. Zapravo, nikad im nisam zamerao što je to tako. Sećam se njihovih početaka, tad sam još pokušavao da razvijem indi biznis i distribuciju Domino izdanja po Srbiji, pa sam dobijao brdo promo postera, čak sam radio i intervju sa Alison... Sve je to od početka izgledalo kao "Kate Moss" (sa kojom je gitarista Jamie Hince i počeo da se zabavlja ubrzo potom)- seksi, buntovno, ali raspoloživo i raspoloženo za korporativne i marketinške primene. Ne kažem da su se Alison i Jamie, ili muzika The Kills, ikada kompromitovali, ni tada, ni do sada, ali čitav njihov opus mogao je da bude potpisan sa "Levi's 501" ili kojim god brendom koji današnji dvadesetogodišnjaci drže da je primer za "evergrin kul". U međuvremenu, Alison i Jamie, kao i muzika The Kills jesu stigli do nekih oboda mejnstrima, jesu našli načina da se infiltriraju u popularnije i uspešnije "postave" (Alison sa Jackom Whiteom u Dead Weather) ili saundtrake hit serija (Vinyl, Peaky Blinders, True Blood...).
Ali, uprkos svemu tome, The Kills nisu postali popularni koliko se činilo da mogu da budu. Više nego White Stripes?! Što da ne, kažem ja.
The Kills lepo stare. Trinaest godina od njihovog prvog albuma, Keep On Your Mean Side, to je i dalje manje više to. Prljavi bluzi-rok, sa elektro elementima, seksi, da se sluša po birtijama Marlboro kantrija. Royal Trux za adolescente. Sad zvuči (ne znam da li bi tako i trebalo da bude) malo upeglanije. Cenim da to što je sniman u Eleju, sa ljudima koji su sarađivali sa Metric, Arcade Fire, Adele, Amy Winehouse i Black Keys to objašnjava. Alison i Jamie nemaju nijedan jedini razlog da nas ubeđuju da su i dalje divlji u srcu.
Efektno nazvani Ash & Ice (čini mi se kao odlično postavljena metafora za njihov vrelo -"opalim te golim" bluz) i dalje mahom počiva na anksioznim ritmovima preko kojih rifovi režuckaju, a Alison "između dve pljuge" pada u ljubavnu vatru. Jedino što sada sve deluje "konvencionalnije", ako bi tom rečju mogao da napomenem da me ne bi začudilo da, recimo, The Kills budu predgrupa ZZ Top. Ili Fleetwood Mac. Ili Bobu Dylanu. I da svi budu prijatno iznenađeni.
Iako nije tako obećavalo, ali The Kills su uvek imali pesme. I vrlo pošten odnos prema tome da pesmu nosi dobar refren, da pesma mora da ima "huk", da sve mora da se vrti oko emocije, i da su 3-4 minuta sasvim dovoljan da se sve to postigne. Oni naslušaniji njihovih prethodnih albuma mogli bi da im prebace ne toliko stanovitu formulaičnost, koliko forsiranje par tipova pesama koji čine njihove albume. Tako i ovde: prljava brza (Bitter Fruit), akustičnija balada (sirova Hum For Your Buzz ili sasvim slomljena That (Courtney- prim. MMG) Love), tinjajuća atmosferična dauntempo balada (Echo Home), elektro-bugi (Impossible Tracks)...
Prvi singl, Doing It To Death, je "standarni" The Kills dubstep-bluz, koji, nažalost, svojom kombinacijom modernih i tradicionalnih sredstava nije poslužio kao model za ceo album. Sličan stilski miks zatičemo i u Hard Habit To Break gde samo nesporni Alisonin kul sprečava ovu stvar da bude Apollo 440. "Imitacija" Portishead u Days of Why and How je daleko prirodnija i elegantno varira mračni vajb u kojem The Kills pesme često traže utočište. Ne želim da pominjem Garbage, ali neke pesme ovde, poput možda i najbolje , ili Siberian Nights, mogle bi da se nađu i na njihovom povratničkom albumu.
U nekim trenucima mi se činilo da je ovo "album godine". U nekim, ispostavilo se, mnogo češćim, da baš i nije. The Kills nesporno umeju da ponesu, ali čini se da je za ovu vrstu požude za klasični(ji)m rok zvukom kao producent trebalo da se pojavi neki mastan i iskusan tip. Da razbuca stvari u kojima se osećaju sigurno i pokaže im šta još mogu. The Kills su ovde previše odomaćeni u onome što rade bez problema.
SELEKTAH: 6plus/ 10
Nikada nisam poverovao da su The Kills "organski" kreirali svoj urbani-bugi-(posle i elektro)-bluz. Zapravo, nikad im nisam zamerao što je to tako. Sećam se njihovih početaka, tad sam još pokušavao da razvijem indi biznis i distribuciju Domino izdanja po Srbiji, pa sam dobijao brdo promo postera, čak sam radio i intervju sa Alison... Sve je to od početka izgledalo kao "Kate Moss" (sa kojom je gitarista Jamie Hince i počeo da se zabavlja ubrzo potom)- seksi, buntovno, ali raspoloživo i raspoloženo za korporativne i marketinške primene. Ne kažem da su se Alison i Jamie, ili muzika The Kills, ikada kompromitovali, ni tada, ni do sada, ali čitav njihov opus mogao je da bude potpisan sa "Levi's 501" ili kojim god brendom koji današnji dvadesetogodišnjaci drže da je primer za "evergrin kul". U međuvremenu, Alison i Jamie, kao i muzika The Kills jesu stigli do nekih oboda mejnstrima, jesu našli načina da se infiltriraju u popularnije i uspešnije "postave" (Alison sa Jackom Whiteom u Dead Weather) ili saundtrake hit serija (Vinyl, Peaky Blinders, True Blood...).
Ali, uprkos svemu tome, The Kills nisu postali popularni koliko se činilo da mogu da budu. Više nego White Stripes?! Što da ne, kažem ja.
The Kills lepo stare. Trinaest godina od njihovog prvog albuma, Keep On Your Mean Side, to je i dalje manje više to. Prljavi bluzi-rok, sa elektro elementima, seksi, da se sluša po birtijama Marlboro kantrija. Royal Trux za adolescente. Sad zvuči (ne znam da li bi tako i trebalo da bude) malo upeglanije. Cenim da to što je sniman u Eleju, sa ljudima koji su sarađivali sa Metric, Arcade Fire, Adele, Amy Winehouse i Black Keys to objašnjava. Alison i Jamie nemaju nijedan jedini razlog da nas ubeđuju da su i dalje divlji u srcu.
Efektno nazvani Ash & Ice (čini mi se kao odlično postavljena metafora za njihov vrelo -"opalim te golim" bluz) i dalje mahom počiva na anksioznim ritmovima preko kojih rifovi režuckaju, a Alison "između dve pljuge" pada u ljubavnu vatru. Jedino što sada sve deluje "konvencionalnije", ako bi tom rečju mogao da napomenem da me ne bi začudilo da, recimo, The Kills budu predgrupa ZZ Top. Ili Fleetwood Mac. Ili Bobu Dylanu. I da svi budu prijatno iznenađeni.
Iako nije tako obećavalo, ali The Kills su uvek imali pesme. I vrlo pošten odnos prema tome da pesmu nosi dobar refren, da pesma mora da ima "huk", da sve mora da se vrti oko emocije, i da su 3-4 minuta sasvim dovoljan da se sve to postigne. Oni naslušaniji njihovih prethodnih albuma mogli bi da im prebace ne toliko stanovitu formulaičnost, koliko forsiranje par tipova pesama koji čine njihove albume. Tako i ovde: prljava brza (Bitter Fruit), akustičnija balada (sirova Hum For Your Buzz ili sasvim slomljena That (Courtney- prim. MMG) Love), tinjajuća atmosferična dauntempo balada (Echo Home), elektro-bugi (Impossible Tracks)...
Prvi singl, Doing It To Death, je "standarni" The Kills dubstep-bluz, koji, nažalost, svojom kombinacijom modernih i tradicionalnih sredstava nije poslužio kao model za ceo album. Sličan stilski miks zatičemo i u Hard Habit To Break gde samo nesporni Alisonin kul sprečava ovu stvar da bude Apollo 440. "Imitacija" Portishead u Days of Why and How je daleko prirodnija i elegantno varira mračni vajb u kojem The Kills pesme često traže utočište. Ne želim da pominjem Garbage, ali neke pesme ovde, poput možda i najbolje , ili Siberian Nights, mogle bi da se nađu i na njihovom povratničkom albumu.
U nekim trenucima mi se činilo da je ovo "album godine". U nekim, ispostavilo se, mnogo češćim, da baš i nije. The Kills nesporno umeju da ponesu, ali čini se da je za ovu vrstu požude za klasični(ji)m rok zvukom kao producent trebalo da se pojavi neki mastan i iskusan tip. Da razbuca stvari u kojima se osećaju sigurno i pokaže im šta još mogu. The Kills su ovde previše odomaćeni u onome što rade bez problema.
SELEKTAH: 6plus/ 10
hahaha "opalim te golim"!
ReplyDelete