Zelenom sobom se u američkoj kulturi zove soba u kojoj izvođači mogu da se odmore pre izlaska na scenu
U jednom od svojih poslednjih podkasta, sa producentom i rediteljem Bobom Yarijem, Bret Easton Ellis je od ovogodišnje produkcije posebno izdvojio dva filma- The Invitation i ovaj. O ovom prvom ću vam također uskoro pisati. Nažalost, ni sa jednim se nisam proslavio.
Samo Stari zna da je Jeremy Saulnier 2007. režirao horor(čić) Murder Party. Mi ostali mislimo da mu je karijera počela sa neo-Coenovskom krimi-komedijom Blue Ruin. Ali, da se vratim na Breta. On je film pohvalio zbog vrlo specifičnog i sirovog prikaza nasilja, kakvo na današnjem filmu možda demonstrira još samo Tarantino. Njegove reči. Pored toga o filmu su se rojili lepi komentari i na par web mesta gde dolazim po informacije i na konsultacije.
Green Room je film koji stoji u ravni sa poslednjom replikom filma. Na zaključak da sad zna koji mu je "desert island band", nešto što nije odgovorio u intervjuu za radio stanicu dan ranije, Pat (Anton Yelchin u jednoj od poslednjih uloga) dobija sledeći odgovor od svoje nove drugarice- "tell it to someone who gives a fuck".
Green Room je film koji uprkos snažnom naporu da nam skrene pažnju na sebe i solidnom naporu da u tome ostane kul, ipak, na kraju biva film za koji nas zabole.
Ljubitelji spojlera, evo o čemu se radi: Pat i njegovih dvoje drugova i jedna drugarica (konačno se neko setio Alie Shawkat iz Arrested Development!) imaju hardkorpank bend. Na kombiju imaju nalepnicu Fugazi, na zidu poster The Dillinger Escape Plan, Pat nosi majicu Minor Threat, a na koncertu sviraju obradu Dead Kennedys- to vam je valjda dovoljno da steknete predstavu o tipu benda i tome šta on predstavlja ovde. Ovaj bend, dakle, sticajem okolnosti završava, tj pristaje na (jer, složimo se, ovaj momenat je njihov hibris) da svira za neke neo-naciste i skinse u nekoj vukojebini na privatnom ranču. Tu, neplanirano, bivaju svedoci ubistva, nađu se zatočeni u zelenoj sobi i moraju da se bore sa pomenutim nacistima željnim da ih eliminišu kao svedoke.
Iako u filmu, istina, postoji, par vrlo efektnih scena napada i odbrane, naročito hladnim oružjima, na svim ostalim nivoima film manjka originalnošću, uverljivošću, tenzijom, a na kraju smislom i poentom.
Zanimljiva premisa, pre svega na nivou izbora glavnih junaka filma- hardkor benda, koji je prinuđen da se za lebac snalazi sviranjem na sumnjivim mestima, kao i način na koji su se tamo našli, prestaje da intrigira otprilike sa momentom ubistva.
Zadržavanjem neobične grupe likova (bend, svedoci samog ubistva, nacista) u zelenoj sobi, Saulnier naslućuje post-Coenovske "neplaniranosti" (kakvih ima u velikom broju u Blue Ruin), ali i to veoma brzo bledi u imbecilno neuspešnim pokušajima mišićavih i naoružanih nacista da uđu u jednu običnu sobu zaključanu jednom običnom rezom. Kad se pojavi vazda "ćelavi" Patrick Stewart, kao idiot nad idiotima, imamo fin flešbek na desetine filmova o nacistima kojima uvek rukovodi jedan znatno stariji, i deluje jedini obrazovan, gospodin.
Zašto i kako nacisti satima ne mogu da provale u sobu, već problem rešavaju šaljući jednog po jednog debila, ne deluje ni kao nešto što je Saulnier želeo da prikaže kao mekgafin, "poštansku kočiju" ovog filma ili kao auto-ironični sizifovski momenat. Ti pokušaji, i odbrana od istih, jesu ovaj film. Ovo tapkanje u mestu, paradoksalno, ne stvara ni prilike u kojima bi videli članove benda i njihove novostečene prijatelje u nekakvim zanimljivim transformacijama. Čak šta, većina članova benda gine i pre nego što je stigla da se iole izdvoji "iz benda". A ono malo odnosa mahom se funkcionalno razvija diktirano tipom odbrane kome se pribegava. A ono još manje razgovora koje preživeli vode (poput onoga o pejntbolu sa marincima) najbolje da nismo ni čuli.
Green Room nudi prosečnjikavu zabavu, iako barata sličnom postavkom i potencijalom kao, recimo, Assault On The Precinct 13, ali manjka ikakvom metaforom i društvenim kontekstom. Osim ako ne pribegnete najbukvalnijem značenju one stare- ko se noža laća, od noža će i stradati. Ako mladi bend, kao nosioce progresivnih ideala (fin omaž vašingtonskoj hardkor sceni), osudimo zbog tržišnog koketiranja sa no-no-nacistima, nesporno je da njihov moral, kad je to bilo bitnije, stoji nepoljuljan. Kazna koja sledi za to pored toga što je neprimerena, dosta crno-belo prikazuje i jedne i druge, pri tome držeći se vrlo bajatih stereotipa o nacističkim grupama.
Da li je Green Room Saulnierov diskutabilni komentar na okolnosti Drugog svetskog rata (u jednom trenutku nam se kaže da je Pat Jevrejin) ili slične, "aktuelne" prilike u kojima se žrtve nisu prihvatile snažne brobe protiv onih koji bi da ih terorišu? To deluje kao jedino što Saulnier poručuje. Dosta simplifikovano i u okolnostima u kojima situacija ne nudi mnogo moralnih izbora, ako se kani opstati. Jedno je sigurno- Saulnier nema milosti. A neki od odjavnih kadrova pokazuju nam ni optimizma glede sredine u kojoj se sve ovo odvija (pretpostavljam kao komentar na to zašto su ovakve stvari uopšte moguće).
Ono što mi je, ipak, najžalije jeste odsustvo reskog i crnog humora koji je Saulnier demonstrirao u Blue Ruin. Green Room, možda zbog škakljive tematike, drži sebe ozbiljnije nego što treba, a retko se trudi da prokomentariše dešavanja.
To, ili u kastingu dva glumca iz Star Trek filmova (Patrick Stewart i Anton Yelchin) postoji neka fina fora koju nisam provalio.
SELEKTAH: 3/ 10
A evo šta nezvanično kaže Stari na istu temu.
U jednom od svojih poslednjih podkasta, sa producentom i rediteljem Bobom Yarijem, Bret Easton Ellis je od ovogodišnje produkcije posebno izdvojio dva filma- The Invitation i ovaj. O ovom prvom ću vam također uskoro pisati. Nažalost, ni sa jednim se nisam proslavio.
Samo Stari zna da je Jeremy Saulnier 2007. režirao horor(čić) Murder Party. Mi ostali mislimo da mu je karijera počela sa neo-Coenovskom krimi-komedijom Blue Ruin. Ali, da se vratim na Breta. On je film pohvalio zbog vrlo specifičnog i sirovog prikaza nasilja, kakvo na današnjem filmu možda demonstrira još samo Tarantino. Njegove reči. Pored toga o filmu su se rojili lepi komentari i na par web mesta gde dolazim po informacije i na konsultacije.
Green Room je film koji stoji u ravni sa poslednjom replikom filma. Na zaključak da sad zna koji mu je "desert island band", nešto što nije odgovorio u intervjuu za radio stanicu dan ranije, Pat (Anton Yelchin u jednoj od poslednjih uloga) dobija sledeći odgovor od svoje nove drugarice- "tell it to someone who gives a fuck".
Green Room je film koji uprkos snažnom naporu da nam skrene pažnju na sebe i solidnom naporu da u tome ostane kul, ipak, na kraju biva film za koji nas zabole.
Ljubitelji spojlera, evo o čemu se radi: Pat i njegovih dvoje drugova i jedna drugarica (konačno se neko setio Alie Shawkat iz Arrested Development!) imaju hardkorpank bend. Na kombiju imaju nalepnicu Fugazi, na zidu poster The Dillinger Escape Plan, Pat nosi majicu Minor Threat, a na koncertu sviraju obradu Dead Kennedys- to vam je valjda dovoljno da steknete predstavu o tipu benda i tome šta on predstavlja ovde. Ovaj bend, dakle, sticajem okolnosti završava, tj pristaje na (jer, složimo se, ovaj momenat je njihov hibris) da svira za neke neo-naciste i skinse u nekoj vukojebini na privatnom ranču. Tu, neplanirano, bivaju svedoci ubistva, nađu se zatočeni u zelenoj sobi i moraju da se bore sa pomenutim nacistima željnim da ih eliminišu kao svedoke.
Iako u filmu, istina, postoji, par vrlo efektnih scena napada i odbrane, naročito hladnim oružjima, na svim ostalim nivoima film manjka originalnošću, uverljivošću, tenzijom, a na kraju smislom i poentom.
Zanimljiva premisa, pre svega na nivou izbora glavnih junaka filma- hardkor benda, koji je prinuđen da se za lebac snalazi sviranjem na sumnjivim mestima, kao i način na koji su se tamo našli, prestaje da intrigira otprilike sa momentom ubistva.
Zadržavanjem neobične grupe likova (bend, svedoci samog ubistva, nacista) u zelenoj sobi, Saulnier naslućuje post-Coenovske "neplaniranosti" (kakvih ima u velikom broju u Blue Ruin), ali i to veoma brzo bledi u imbecilno neuspešnim pokušajima mišićavih i naoružanih nacista da uđu u jednu običnu sobu zaključanu jednom običnom rezom. Kad se pojavi vazda "ćelavi" Patrick Stewart, kao idiot nad idiotima, imamo fin flešbek na desetine filmova o nacistima kojima uvek rukovodi jedan znatno stariji, i deluje jedini obrazovan, gospodin.
Zašto i kako nacisti satima ne mogu da provale u sobu, već problem rešavaju šaljući jednog po jednog debila, ne deluje ni kao nešto što je Saulnier želeo da prikaže kao mekgafin, "poštansku kočiju" ovog filma ili kao auto-ironični sizifovski momenat. Ti pokušaji, i odbrana od istih, jesu ovaj film. Ovo tapkanje u mestu, paradoksalno, ne stvara ni prilike u kojima bi videli članove benda i njihove novostečene prijatelje u nekakvim zanimljivim transformacijama. Čak šta, većina članova benda gine i pre nego što je stigla da se iole izdvoji "iz benda". A ono malo odnosa mahom se funkcionalno razvija diktirano tipom odbrane kome se pribegava. A ono još manje razgovora koje preživeli vode (poput onoga o pejntbolu sa marincima) najbolje da nismo ni čuli.
Green Room nudi prosečnjikavu zabavu, iako barata sličnom postavkom i potencijalom kao, recimo, Assault On The Precinct 13, ali manjka ikakvom metaforom i društvenim kontekstom. Osim ako ne pribegnete najbukvalnijem značenju one stare- ko se noža laća, od noža će i stradati. Ako mladi bend, kao nosioce progresivnih ideala (fin omaž vašingtonskoj hardkor sceni), osudimo zbog tržišnog koketiranja sa no-no-nacistima, nesporno je da njihov moral, kad je to bilo bitnije, stoji nepoljuljan. Kazna koja sledi za to pored toga što je neprimerena, dosta crno-belo prikazuje i jedne i druge, pri tome držeći se vrlo bajatih stereotipa o nacističkim grupama.
Da li je Green Room Saulnierov diskutabilni komentar na okolnosti Drugog svetskog rata (u jednom trenutku nam se kaže da je Pat Jevrejin) ili slične, "aktuelne" prilike u kojima se žrtve nisu prihvatile snažne brobe protiv onih koji bi da ih terorišu? To deluje kao jedino što Saulnier poručuje. Dosta simplifikovano i u okolnostima u kojima situacija ne nudi mnogo moralnih izbora, ako se kani opstati. Jedno je sigurno- Saulnier nema milosti. A neki od odjavnih kadrova pokazuju nam ni optimizma glede sredine u kojoj se sve ovo odvija (pretpostavljam kao komentar na to zašto su ovakve stvari uopšte moguće).
Ono što mi je, ipak, najžalije jeste odsustvo reskog i crnog humora koji je Saulnier demonstrirao u Blue Ruin. Green Room, možda zbog škakljive tematike, drži sebe ozbiljnije nego što treba, a retko se trudi da prokomentariše dešavanja.
To, ili u kastingu dva glumca iz Star Trek filmova (Patrick Stewart i Anton Yelchin) postoji neka fina fora koju nisam provalio.
SELEKTAH: 3/ 10
A evo šta nezvanično kaže Stari na istu temu.
No comments:
Post a Comment