Kad si mlad, ako nisi lud, zašto si mlad?
Ime je genijalno.
Pomisliš da su u pitanju dve novokomponovane spečene pankerkice kojih ćemo se već do kraja godine jedva sećati (sećaš li se Shampoo? a Smoosh?), kad ono... deca Cranes. Odvaljena, hipsterska deca Cranes.
17 i 16 godina. Uhvaćene kako luduju pop muzikom kao da su pre toga gledale Hammerove horore, Tim Burtonove filmove i slušale Cranes, Screamadelica, ranu Kate Bush, ranu Grimes, sopstveni eho i smeh.
Iz Norviča (više nije u E.U.).
Dopada mi se što zvuče iskreno i naivno. I ne toliko kurcoboljno koliko kako su same htele. Glasovi su na momente visoki i iritantni kao u Joanne Newsom, ali to je pank, zvuči džadferovski blesavo. I vraća nas na priču o Kate Bush (balada Rapunzel bi opušteno mogla na njen prvi album).
Same cure priznaju da im je bilo glupo i dosadno da sve ideje koje su imale rašire po celom albumu, kad mogu po svakoj pesmi. Otuda očekujte prog-skalamerije koje menjaju tempo, ritam, atmosferu, nošene vilinskim prahom dve devojčice.
Mislim meni je dovoljno da neko svoju mladost nije opravdao upornim insistiranjem na "jednoj ideji". Ova vrsta tvrdoglavosti mi je daleko zabavnija. U krajnjem slučaju baš ta patchwork konstrukcija na kraju daje ovom izdanju specifičan, monumentalni izgled. Pored toga I, Gemini je potkovan vrlo neobičnom gotskom, psiholdeličnom atmosferom, koja bez obzira na nivo kompromitacija koje joj autorke priređuju, uspeva da preživi i isporuči vrlo zlosutan komentar o vremenima u kojima današnja mladost ostaje mlada.
Neretko, kao u Welcome To The Treehouse Part II, deluje da su Let's Eat Grandma, verovatnije neplanirano, intuitivno, inspirisane mističnošću starog, engleskog folka. Kome jedna vokalistkinja povlađuje eteričnim tonovima, dok ga druga cepa repovanjem ili vrlo usiljenim "spoken wordom".
I, Gemini nije album kakav biste očekivali od mladih, a opet po svemu on jeste ostvarenje osoba koje u domenu iskustva najviše imaju stvari koje su nedavno probale same. Let's Eat Grandma imaju dobar osećaj kako da isprate svoja iskrena osećanja, ali da ih u isto vreme odbrambeno maskiraju post-ironičnim, skoro idiotskim i isto toliko bitlsovski-idiotskim (o, da!) aranžmanima (Sax In The City). Pa tako u Eat Shiitake Mushrooms (možda najboljoj pesmi koju sam čuo ove godine), na jednom mestu imamo post-rejv, Kate Tempest hip-hop, post-madčester psihodeliju, ćerke Arab Strap, android erotiku skandinavskih cica (plus Grimes) i trajanje od 5 minuta i 12 sekundi. Teško da ćete ove godine naći pesmu u kojoj se više stvari lakše i tečnije dešava.
Čini mi se da I, Gemini poseduje umetničku i producentsku sirovost koja će mu obezbediti pozamašnu vanvremenskost. Ja sa svakim preslušavanjem ostanem zabavljen nekim drugim momentom u nekoj drugoj pesmi.
I uživam u tome što se osećam mladim preko tuđih leđa.
SELEKTAH: 10minus/ 10
Ime je genijalno.
Pomisliš da su u pitanju dve novokomponovane spečene pankerkice kojih ćemo se već do kraja godine jedva sećati (sećaš li se Shampoo? a Smoosh?), kad ono... deca Cranes. Odvaljena, hipsterska deca Cranes.
17 i 16 godina. Uhvaćene kako luduju pop muzikom kao da su pre toga gledale Hammerove horore, Tim Burtonove filmove i slušale Cranes, Screamadelica, ranu Kate Bush, ranu Grimes, sopstveni eho i smeh.
Iz Norviča (više nije u E.U.).
Dopada mi se što zvuče iskreno i naivno. I ne toliko kurcoboljno koliko kako su same htele. Glasovi su na momente visoki i iritantni kao u Joanne Newsom, ali to je pank, zvuči džadferovski blesavo. I vraća nas na priču o Kate Bush (balada Rapunzel bi opušteno mogla na njen prvi album).
Same cure priznaju da im je bilo glupo i dosadno da sve ideje koje su imale rašire po celom albumu, kad mogu po svakoj pesmi. Otuda očekujte prog-skalamerije koje menjaju tempo, ritam, atmosferu, nošene vilinskim prahom dve devojčice.
Mislim meni je dovoljno da neko svoju mladost nije opravdao upornim insistiranjem na "jednoj ideji". Ova vrsta tvrdoglavosti mi je daleko zabavnija. U krajnjem slučaju baš ta patchwork konstrukcija na kraju daje ovom izdanju specifičan, monumentalni izgled. Pored toga I, Gemini je potkovan vrlo neobičnom gotskom, psiholdeličnom atmosferom, koja bez obzira na nivo kompromitacija koje joj autorke priređuju, uspeva da preživi i isporuči vrlo zlosutan komentar o vremenima u kojima današnja mladost ostaje mlada.
Neretko, kao u Welcome To The Treehouse Part II, deluje da su Let's Eat Grandma, verovatnije neplanirano, intuitivno, inspirisane mističnošću starog, engleskog folka. Kome jedna vokalistkinja povlađuje eteričnim tonovima, dok ga druga cepa repovanjem ili vrlo usiljenim "spoken wordom".
I, Gemini nije album kakav biste očekivali od mladih, a opet po svemu on jeste ostvarenje osoba koje u domenu iskustva najviše imaju stvari koje su nedavno probale same. Let's Eat Grandma imaju dobar osećaj kako da isprate svoja iskrena osećanja, ali da ih u isto vreme odbrambeno maskiraju post-ironičnim, skoro idiotskim i isto toliko bitlsovski-idiotskim (o, da!) aranžmanima (Sax In The City). Pa tako u Eat Shiitake Mushrooms (možda najboljoj pesmi koju sam čuo ove godine), na jednom mestu imamo post-rejv, Kate Tempest hip-hop, post-madčester psihodeliju, ćerke Arab Strap, android erotiku skandinavskih cica (plus Grimes) i trajanje od 5 minuta i 12 sekundi. Teško da ćete ove godine naći pesmu u kojoj se više stvari lakše i tečnije dešava.
Čini mi se da I, Gemini poseduje umetničku i producentsku sirovost koja će mu obezbediti pozamašnu vanvremenskost. Ja sa svakim preslušavanjem ostanem zabavljen nekim drugim momentom u nekoj drugoj pesmi.
I uživam u tome što se osećam mladim preko tuđih leđa.
SELEKTAH: 10minus/ 10
parodija indie muzike
ReplyDeleteBorže, koliko je ovo dobro, i svakim slušanjem sve bolje; vratio sam se da ponovo pročitam i potvrdim da ne spominješ Koko i Rozi -- isprva sam mislio da ih samo ja i Gombrovič čujemo, a onda vidim da je mnogi Last FM šauter čuo isto, zbog čega verovatno nisi spomenuo.
ReplyDeleteBudem li imao decu, neka to budu neke nove njih dve; dražesno sve.
ima smisla poređenje sa cocorosie, ali mislim da je to samo jedan od glasova koji zavodi. mislim da su ove dve cure iz nekog drugog odvaljenog sveta u odnosu na c/r. drugačije promišljenog. ili nimalo.
DeleteJa sam postao opsednut ovim albumom. Samo se nadan da to nije neka tinejdzerska faza i da ce sa dvadestet godina raditi u nekim tamo firmama i ljubakati se sa shefovima na bozicnjim zurkama, nego da ce nastaviti da me opsedaju.
ReplyDeleteHtedoh napisati dvadeset. Uzbudjenje i losha tastatura, jebiga.
Delete