Rumunski film na francuskom
Zapravo, nisam siguran da sam vas pravilno uputio ovim "rumunski film na francuskom". Ne zato što to nije istina, već zato što bi mnogo preciznije i dovoljnije bilo reći samo- "braća Dardenne u Francuskoj". Ali, istina je da poslednje ostvarenje Stephana Brizea (čije sam prethodne filmove dodao na milionski spisak za gledanje) izgleda kao (ono što obično podrazumevamo kao) "rumunski film" samo lišeno humora.
Formalno, čak i suštinski, Brizeov film nije zaslužio "kansku selekciju" prošle godine (a taj utisak je naročito jak nakon kanskog trijumfa relativno sličnog ostvarenja Entre Les Murs 2008), a verovatno nema naročitih razloga ni da ga vi pogledate.
Kao što rekoh, formalno radi se o dokumentarno-realističkom ostvarenju u kome, lako moguće, niko, sem glavnog glumca Vincenta Lindona, nije profesionalni glumac. Brize nas kamerom iz ruke i asimetrično rešavanim planovima upoznaje sa životom jednog pedesetogodišnjaka koji je ostao bez posla i sada završavanjem raznih kurseva pokušava da stane na noge, pre nego što postane radnik obezbeđenja u jednom hipermarketu. Na svu tu muku, radnik ima i sina sa posebnim potrebama, auto kome je istekao rok trajanja i problem da proda nešto od imovine ne bi li sebi pribavio malo keša. Dakle, ne samo da sve izgleda, nego i jeste kao u filmovima belgijske braće.
A Brize ne beži mnogo ni od poruke koju Belgijanci obično plasiraju svojim toplo-hladnim ljudskim pričama. "Mera ljudskosti" (kako je film kod nas i bio preveden na FEST-u) u ovom filmu ne meri samo Lindonove kapacitete, već kao da uzima kroj svima sa kojima je u direktnoj i indirektnoj interakciji. Sa srcem na levoj strani, kako se to i očekuje od francuskih intelektualaca, Brize nam pokazuje kako je država/ sistem/ korporacije na rečima spremna za ostvarivanje maksimuma ljudskosti, ali kako u praksi ta vrsta pristupa uglavnom, lagano, pretvara ljude u bezosećajne saučesnike koji pored ljudskosti ostaju i bez dostojanstva. Jer, kao što u nekoliko slučajeva pre toga vidimo, svi ti činovnici "samo rade svoj posao", baš kao što će i Lindon biti prinuđen u drugoj polovini filma. Iako je delovalo da on nije ta vrsta čoveka.
La loi du marche je preko potrebna, ali već dovoljno puta viđena kritika državno-kapitalističkog ustrojstva u kome je lako postati "bivši" ili "višak" i u kome je put do tako nečega posut hiljadama lepih reči. Brize je tako rasporedio elemente u svom filmu da je jako teško uperiti prst u nekoga (kako u žrtve, tako i u ne-žrtve) i okriviti ih za nešto. Jer svi životi su satkani od niza "bezosećajnih procesa" koji moraju da se sprovedu.
A sve da bi mali čovek svojim malim automobilom mogao na kraju dana da pobegne svojoj maloj kući i oseti malo ljudskosti.
SELEKTAH: 7/ 10
Zapravo, nisam siguran da sam vas pravilno uputio ovim "rumunski film na francuskom". Ne zato što to nije istina, već zato što bi mnogo preciznije i dovoljnije bilo reći samo- "braća Dardenne u Francuskoj". Ali, istina je da poslednje ostvarenje Stephana Brizea (čije sam prethodne filmove dodao na milionski spisak za gledanje) izgleda kao (ono što obično podrazumevamo kao) "rumunski film" samo lišeno humora.
Formalno, čak i suštinski, Brizeov film nije zaslužio "kansku selekciju" prošle godine (a taj utisak je naročito jak nakon kanskog trijumfa relativno sličnog ostvarenja Entre Les Murs 2008), a verovatno nema naročitih razloga ni da ga vi pogledate.
Kao što rekoh, formalno radi se o dokumentarno-realističkom ostvarenju u kome, lako moguće, niko, sem glavnog glumca Vincenta Lindona, nije profesionalni glumac. Brize nas kamerom iz ruke i asimetrično rešavanim planovima upoznaje sa životom jednog pedesetogodišnjaka koji je ostao bez posla i sada završavanjem raznih kurseva pokušava da stane na noge, pre nego što postane radnik obezbeđenja u jednom hipermarketu. Na svu tu muku, radnik ima i sina sa posebnim potrebama, auto kome je istekao rok trajanja i problem da proda nešto od imovine ne bi li sebi pribavio malo keša. Dakle, ne samo da sve izgleda, nego i jeste kao u filmovima belgijske braće.
A Brize ne beži mnogo ni od poruke koju Belgijanci obično plasiraju svojim toplo-hladnim ljudskim pričama. "Mera ljudskosti" (kako je film kod nas i bio preveden na FEST-u) u ovom filmu ne meri samo Lindonove kapacitete, već kao da uzima kroj svima sa kojima je u direktnoj i indirektnoj interakciji. Sa srcem na levoj strani, kako se to i očekuje od francuskih intelektualaca, Brize nam pokazuje kako je država/ sistem/ korporacije na rečima spremna za ostvarivanje maksimuma ljudskosti, ali kako u praksi ta vrsta pristupa uglavnom, lagano, pretvara ljude u bezosećajne saučesnike koji pored ljudskosti ostaju i bez dostojanstva. Jer, kao što u nekoliko slučajeva pre toga vidimo, svi ti činovnici "samo rade svoj posao", baš kao što će i Lindon biti prinuđen u drugoj polovini filma. Iako je delovalo da on nije ta vrsta čoveka.
La loi du marche je preko potrebna, ali već dovoljno puta viđena kritika državno-kapitalističkog ustrojstva u kome je lako postati "bivši" ili "višak" i u kome je put do tako nečega posut hiljadama lepih reči. Brize je tako rasporedio elemente u svom filmu da je jako teško uperiti prst u nekoga (kako u žrtve, tako i u ne-žrtve) i okriviti ih za nešto. Jer svi životi su satkani od niza "bezosećajnih procesa" koji moraju da se sprovedu.
A sve da bi mali čovek svojim malim automobilom mogao na kraju dana da pobegne svojoj maloj kući i oseti malo ljudskosti.
SELEKTAH: 7/ 10
No comments:
Post a Comment