Dobar namera, osrednji film
Najveći problem Whiskey Tango Foxtrot je taj što se istim sredstvima bori protiv onoga što je uzrok problema na koji želi da nam skrene pažnju. Drugim rečima, američke gledaoce više ne zanimaju bliskoistočni ratovi, naročito onaj avganistanski (ako ih uopšte i razlikuju), iako taj rat tj "američko prisustvo u regionu" i dalje traje. I ostavlja posledice, i na Amere i na Avganistance. Kako kaže urednica neimenovane njujorške stanice, to više nisu vesti- same shit, different day. "Ekskluzivnih momenata" sve je manje, a i interesovanje za njih jedva da postoji.
U takvoj kulturnoj i informativnoj klimi, posla oko dizanja "awarenessa" oko nezavršenog rata prihvatili su se Lorne SNL Michaels, kao producent, Tina Fey, kao producentica i glavna glumica i Glenn Ficarra i John Requa, kao rediteljski par, prilikom ekranizovanja romana reporterke Kim Barker The Taliban Shuffle: Strange Days in Afghanistan and Pakistan. Napravljeni film, bojim se, neće promeniti ništa.
Whiskey Tango Foxtrot, što bi bio američki vojni način za spelovanje "WTF" (a za šta je to skraćenica valjda znate), ima nekoliko problema.
Prvi se tiče toga što uprkos nekim smelim komičarskim rešenjima u dočaravanju vojnog i političkog miljea u novomilenijumskom Avganistanu mahom pribegava dramskim klišeima koje smo viđali u sličnim ratnim filmovima ili ratnim komedijama (kojih btw na ovu temu nije bilo malo i neki su bili odlični). To što reporterka Kim Barker u Avganistan stiže ne samo bez ikakvog predznanja o tom ratu, već i o ratnom izveštavanju, ne znači da potom ne prolazi kroz seriju situacija u kojima su i bolji novinari od nje prolazili u ovakvim filmovima. Tu mislim na nemila prilagođavanja lokalnom životu, taktički cinizam vojnih zapovednika, seksualnu tenziju između kolega i asistenata. Kim Barker je, barem na filmu, prošla kroz sve to.
Druga sporna stvar je što film koji je za temu odabrao jedan "skrajnuti rat", da budem precizan oko toga, neke ključne momente rešava na nedovoljno autentične načine. Ako bavljenje moralnim profilima svih učesnika već deluje deplasirano kao predmet kritike u ovim i sličnim filmovima (ili vama ne?!), onda ključno mesto ovog filma, a to je da novinari zarad sopstvenog opstanka počinju da insceniravaju "ekskluzivne trenutke" o kojima potom imaju još ekskluzivnije izveštaje, mora da bude nešto autentičnije od onoga što je ponudio još Network otkrivajući nam naličje TV ekrana. I mora da zauzme mnogo više mesta kako bi se shvatio njegov značaj i "inovacija " koju unosi u diskutabilni moral novinarskog posla. Ovde je to tek usputna sitnica unutar jedne veće, i već viđene, spoznaje- da Bliski Istok više nikoga ne zanima.
Ova dva problema možda bi se i prevazišla da baratanje klišeom nije bilo modus i u slučaju građenja likova i njihovih odnosa. Nakon uvodne scene u kojoj žurka reportera, propraćena adekvatnom pesmom Insane In the Brain, Cypress Hill, biva presečena eksplozijom, sve ostalo ne uspeva da dobaci ovaj nivo efektnosti i neposrednosti.
Tina Fey je super, ali Tina Fey ne ume da glumi. Zahvaljujući tome većina njenih reakcija je ili crna ili bela i ima podtekst domaćice koja se zatekla u "neprirodnom okruženju". I dok u početku WTF obećava da bi mogao biti neka vrsta reporterskog M.A.S.H, sa simpatičnim ilustracijama vojničko-talibansko-reporterskog života u klimi gde su svi manje više naviknuti na rutinu vanrednih okolnosti, drugi deo filma ozbiljno zapostavlja komediju i želi da bude ozbiljan, mahom uplašen da ćemo ga mi neozbiljno shvatiti.
Moralno licemerje britanske novinarke, kidnapovanje Bakerinog izabranika, spoznaja da novinarska reč ostavlja posledice i tamo gde nije planirala (vojnik koji ostaje bez nogu) i melodramski rešen odnos Bakerove sa svojim vazda ozbiljnim fikserom, dezavuišu nakurčeni start svih autora. I dok se oni, verovatno, osećaju ponosnim što su nas zabavili, a onda to zajebavanje presekli "ozbiljnim stvarima", mi se pitamo- a što sad neki tijeskobni, a i klišeizirani, momenti uzimaju sve više prostora, i započinju neki drugi film koji je nakalemljen na onaj koji smo počeli da gledamo.
WTF nam poručuje da se uozbiljimo, iako "prvi počinje" sa zajebavanjem, iako se prvi zajebava koliko je njemu odgovaralo. A kroz sve to Barkerova prolazi kao reporterska heroina sumnjivo proprana za patriotsku konzumaciju "druge Amerike", sa jednodimenzionalnim licem Tine Fey, koja ne uspeva da bude ni gluplja, ni pametnija od svega što je zadesilo. Iako se baš to tražilo od nje.
SELEKTAH: 5minus/ 10
Najveći problem Whiskey Tango Foxtrot je taj što se istim sredstvima bori protiv onoga što je uzrok problema na koji želi da nam skrene pažnju. Drugim rečima, američke gledaoce više ne zanimaju bliskoistočni ratovi, naročito onaj avganistanski (ako ih uopšte i razlikuju), iako taj rat tj "američko prisustvo u regionu" i dalje traje. I ostavlja posledice, i na Amere i na Avganistance. Kako kaže urednica neimenovane njujorške stanice, to više nisu vesti- same shit, different day. "Ekskluzivnih momenata" sve je manje, a i interesovanje za njih jedva da postoji.
U takvoj kulturnoj i informativnoj klimi, posla oko dizanja "awarenessa" oko nezavršenog rata prihvatili su se Lorne SNL Michaels, kao producent, Tina Fey, kao producentica i glavna glumica i Glenn Ficarra i John Requa, kao rediteljski par, prilikom ekranizovanja romana reporterke Kim Barker The Taliban Shuffle: Strange Days in Afghanistan and Pakistan. Napravljeni film, bojim se, neće promeniti ništa.
Whiskey Tango Foxtrot, što bi bio američki vojni način za spelovanje "WTF" (a za šta je to skraćenica valjda znate), ima nekoliko problema.
Prvi se tiče toga što uprkos nekim smelim komičarskim rešenjima u dočaravanju vojnog i političkog miljea u novomilenijumskom Avganistanu mahom pribegava dramskim klišeima koje smo viđali u sličnim ratnim filmovima ili ratnim komedijama (kojih btw na ovu temu nije bilo malo i neki su bili odlični). To što reporterka Kim Barker u Avganistan stiže ne samo bez ikakvog predznanja o tom ratu, već i o ratnom izveštavanju, ne znači da potom ne prolazi kroz seriju situacija u kojima su i bolji novinari od nje prolazili u ovakvim filmovima. Tu mislim na nemila prilagođavanja lokalnom životu, taktički cinizam vojnih zapovednika, seksualnu tenziju između kolega i asistenata. Kim Barker je, barem na filmu, prošla kroz sve to.
Druga sporna stvar je što film koji je za temu odabrao jedan "skrajnuti rat", da budem precizan oko toga, neke ključne momente rešava na nedovoljno autentične načine. Ako bavljenje moralnim profilima svih učesnika već deluje deplasirano kao predmet kritike u ovim i sličnim filmovima (ili vama ne?!), onda ključno mesto ovog filma, a to je da novinari zarad sopstvenog opstanka počinju da insceniravaju "ekskluzivne trenutke" o kojima potom imaju još ekskluzivnije izveštaje, mora da bude nešto autentičnije od onoga što je ponudio još Network otkrivajući nam naličje TV ekrana. I mora da zauzme mnogo više mesta kako bi se shvatio njegov značaj i "inovacija " koju unosi u diskutabilni moral novinarskog posla. Ovde je to tek usputna sitnica unutar jedne veće, i već viđene, spoznaje- da Bliski Istok više nikoga ne zanima.
Ova dva problema možda bi se i prevazišla da baratanje klišeom nije bilo modus i u slučaju građenja likova i njihovih odnosa. Nakon uvodne scene u kojoj žurka reportera, propraćena adekvatnom pesmom Insane In the Brain, Cypress Hill, biva presečena eksplozijom, sve ostalo ne uspeva da dobaci ovaj nivo efektnosti i neposrednosti.
Tina Fey je super, ali Tina Fey ne ume da glumi. Zahvaljujući tome većina njenih reakcija je ili crna ili bela i ima podtekst domaćice koja se zatekla u "neprirodnom okruženju". I dok u početku WTF obećava da bi mogao biti neka vrsta reporterskog M.A.S.H, sa simpatičnim ilustracijama vojničko-talibansko-reporterskog života u klimi gde su svi manje više naviknuti na rutinu vanrednih okolnosti, drugi deo filma ozbiljno zapostavlja komediju i želi da bude ozbiljan, mahom uplašen da ćemo ga mi neozbiljno shvatiti.
Moralno licemerje britanske novinarke, kidnapovanje Bakerinog izabranika, spoznaja da novinarska reč ostavlja posledice i tamo gde nije planirala (vojnik koji ostaje bez nogu) i melodramski rešen odnos Bakerove sa svojim vazda ozbiljnim fikserom, dezavuišu nakurčeni start svih autora. I dok se oni, verovatno, osećaju ponosnim što su nas zabavili, a onda to zajebavanje presekli "ozbiljnim stvarima", mi se pitamo- a što sad neki tijeskobni, a i klišeizirani, momenti uzimaju sve više prostora, i započinju neki drugi film koji je nakalemljen na onaj koji smo počeli da gledamo.
WTF nam poručuje da se uozbiljimo, iako "prvi počinje" sa zajebavanjem, iako se prvi zajebava koliko je njemu odgovaralo. A kroz sve to Barkerova prolazi kao reporterska heroina sumnjivo proprana za patriotsku konzumaciju "druge Amerike", sa jednodimenzionalnim licem Tine Fey, koja ne uspeva da bude ni gluplja, ni pametnija od svega što je zadesilo. Iako se baš to tražilo od nje.
SELEKTAH: 5minus/ 10
Ja sam zaspala posle 15 minuta.
ReplyDelete