Amazonska odiseja u svemiru (ili Beli čovek uvek ima potrebu da zna više)
Festivalski filmovi (pre)često imaju lošu naviku da se politički korektno (što je samo drugi izraz za "generično") bave malim ljudima, malim kulturama, malim zemljama, malim običajima... Kao da više obraćaju pažnju šta će neko reći o njihovom uratku, nego šta će oni reći istim. O malim ljudima, malim kulturama, malim zemljama, malim običajima... Postao sam imun čak i na, uslovno rečeno, "univerzalnije", ekološke poruke.
Deluje da je i Ciro Guerra, tridesetpetogodišnji kolumbijski reditelj, u sličnom fazonu kao ja.
Iako se njegov film bavi najmanjim ljudima, najmanjim kulturama, najmanjim zemljama, najmanjim običajima...
I ima snažnu ekološku poruku.
Embrace of the Serpent (da se ne frljam dalje sa originalnim španskim nazivom) je masterpis nečega što bi se moglo nazvati "antropološkim filmom".
U dva paralelna vremenska toka, jednim koji ide samim početkom XX veka i drugim koji ide zorom Drugog svetskog rata, pratimo kako jedan pripadnik skoro izumrlog plemena pomaže dvojici istraživača da stignu do mitske biljke "Jakruna" (koja se samo u filmu tako zove, jer su lokalci tražili da se ne koristi pravo ime, kako se ne bi hranila radoznalost bele hulje).
A sve se dešava negde u džungli oko samog Amazona.
Guerrina crno-bela fotografija stvara utisak da bi skoro svaki frejm mogao da bude fotografija u "Nacionalnoj Geografiji" iz prvih dekada prošlog veka. I ona ovde zaista funkcionalno servisira put u prošlost, čisteći kadar od detalja, izdvajajući ljude u prvi plan, čak i kada scenografija oko njih oduzima dah (a takvih je bilo baš dosta!).
Predvidljivo, ali autentičnije nego ikada do sada, svedoci smo toga koliko su bela osvajanja (za blagom ili znanjem) imala svoje (retke) dobre i (brojne) loše strane. Putovanje nemačkog antropologa Thea, kome magična "jakurna" jedino može da spasi život nakon što se razboleo u džungli, upoznaje nas sa sebičnošću belog čoveka, koji arogatno sve pravda "korišću od znanja i saznavanja", a kolateralno i sa razrajućim dejstvom katoličke crkve i njenih pokušaja da iskoreni "primitivizam". Kada bostonski biolog Evan stigne, par dekada kasnije, on je još umišljeniji u tome da cilj opravdava sredstvo- njemu magična biljka treba da bi podmirio ratne potrebe američke vojske za materijalom od koga se prave gume. U oba slučaja, njihov vodič je Karamakate, "poslednji od svog plemena", čija radoznalost seže samo do želje da upozna tako neobične i njemu strane ljudske potrebe. Zar čovek ne treba da bude srećan sa onim što zna tj sa onim "što se oduvek znalo"?
Guerrov film teče pitko i inspirativno, neprekidno pretapajući surovu realnostu u poeziju u antropološku studiju u metafiziku. Sam naziv filma potiče od lokalnog verovanja da je svet na Zemlji nastao tako što je ogromna zmija (btw na početku filma imate neverovatan snimak porađanja zmije!) sišla sa Mlečnog puta i od njenog tela nastao je Amazon, a od kože koju je zbacila okolni vodopadi. Zagrliti je znači prihvatiti da je sve bilo tako i živeti sa tim i u skladu sa tim. Nešto što beli čovek ne može da razume.
Guerro je rekao da dosta filmova džunglu koristi da izludi (belog) čoveka, a da je on želeo da pokaže da beli čovek sa sobom donosi ludilo. Njegov film je o nemogućnosti da beli čovek sprovede (do kraja) transformaciju i razume život koji tamo zatiče. Život lišen interesa koji oni sa sobom donose.
Što se kraja tiče, ako mu se prepustite, njegova tripozna ukazanja neće vam delovati nevešto i usiljeno. On je logičan početak i kraj puta na koji su se svi akteri otisnuli. On je logična i uverljiva veza sa nepoznanicom zvanom kosmos, iz koje smo svi potekli. Nama neverovatna, njima toliko logična da im je neverovatno koliko nama nije.
I još stotine detalja, momenata i simbola u ovom filmu ima koji zaslužuju da ga gledamo u raznim fazama naših života.
SELEKTAH: 9plusplus/ 10 (kapiram da čista desetka ne može, jer sam beo)
Festivalski filmovi (pre)često imaju lošu naviku da se politički korektno (što je samo drugi izraz za "generično") bave malim ljudima, malim kulturama, malim zemljama, malim običajima... Kao da više obraćaju pažnju šta će neko reći o njihovom uratku, nego šta će oni reći istim. O malim ljudima, malim kulturama, malim zemljama, malim običajima... Postao sam imun čak i na, uslovno rečeno, "univerzalnije", ekološke poruke.
Deluje da je i Ciro Guerra, tridesetpetogodišnji kolumbijski reditelj, u sličnom fazonu kao ja.
Iako se njegov film bavi najmanjim ljudima, najmanjim kulturama, najmanjim zemljama, najmanjim običajima...
I ima snažnu ekološku poruku.
Embrace of the Serpent (da se ne frljam dalje sa originalnim španskim nazivom) je masterpis nečega što bi se moglo nazvati "antropološkim filmom".
U dva paralelna vremenska toka, jednim koji ide samim početkom XX veka i drugim koji ide zorom Drugog svetskog rata, pratimo kako jedan pripadnik skoro izumrlog plemena pomaže dvojici istraživača da stignu do mitske biljke "Jakruna" (koja se samo u filmu tako zove, jer su lokalci tražili da se ne koristi pravo ime, kako se ne bi hranila radoznalost bele hulje).
A sve se dešava negde u džungli oko samog Amazona.
Guerrina crno-bela fotografija stvara utisak da bi skoro svaki frejm mogao da bude fotografija u "Nacionalnoj Geografiji" iz prvih dekada prošlog veka. I ona ovde zaista funkcionalno servisira put u prošlost, čisteći kadar od detalja, izdvajajući ljude u prvi plan, čak i kada scenografija oko njih oduzima dah (a takvih je bilo baš dosta!).
Predvidljivo, ali autentičnije nego ikada do sada, svedoci smo toga koliko su bela osvajanja (za blagom ili znanjem) imala svoje (retke) dobre i (brojne) loše strane. Putovanje nemačkog antropologa Thea, kome magična "jakurna" jedino može da spasi život nakon što se razboleo u džungli, upoznaje nas sa sebičnošću belog čoveka, koji arogatno sve pravda "korišću od znanja i saznavanja", a kolateralno i sa razrajućim dejstvom katoličke crkve i njenih pokušaja da iskoreni "primitivizam". Kada bostonski biolog Evan stigne, par dekada kasnije, on je još umišljeniji u tome da cilj opravdava sredstvo- njemu magična biljka treba da bi podmirio ratne potrebe američke vojske za materijalom od koga se prave gume. U oba slučaja, njihov vodič je Karamakate, "poslednji od svog plemena", čija radoznalost seže samo do želje da upozna tako neobične i njemu strane ljudske potrebe. Zar čovek ne treba da bude srećan sa onim što zna tj sa onim "što se oduvek znalo"?
Guerrov film teče pitko i inspirativno, neprekidno pretapajući surovu realnostu u poeziju u antropološku studiju u metafiziku. Sam naziv filma potiče od lokalnog verovanja da je svet na Zemlji nastao tako što je ogromna zmija (btw na početku filma imate neverovatan snimak porađanja zmije!) sišla sa Mlečnog puta i od njenog tela nastao je Amazon, a od kože koju je zbacila okolni vodopadi. Zagrliti je znači prihvatiti da je sve bilo tako i živeti sa tim i u skladu sa tim. Nešto što beli čovek ne može da razume.
Guerro je rekao da dosta filmova džunglu koristi da izludi (belog) čoveka, a da je on želeo da pokaže da beli čovek sa sobom donosi ludilo. Njegov film je o nemogućnosti da beli čovek sprovede (do kraja) transformaciju i razume život koji tamo zatiče. Život lišen interesa koji oni sa sobom donose.
Što se kraja tiče, ako mu se prepustite, njegova tripozna ukazanja neće vam delovati nevešto i usiljeno. On je logičan početak i kraj puta na koji su se svi akteri otisnuli. On je logična i uverljiva veza sa nepoznanicom zvanom kosmos, iz koje smo svi potekli. Nama neverovatna, njima toliko logična da im je neverovatno koliko nama nije.
I još stotine detalja, momenata i simbola u ovom filmu ima koji zaslužuju da ga gledamo u raznim fazama naših života.
SELEKTAH: 9plusplus/ 10 (kapiram da čista desetka ne može, jer sam beo)
No comments:
Post a Comment