HIGH RISE

Kao i u slučaju Crash, ovo ne može biti, a možda nije ni moguća, dobra adaptacija Ballardovog romana. I to vam kažem kao neko ko nije čitao ni jedan, ni drugi roman

High Rise, J.G.Ballarda, baš kao i film Bena Wheatley-a, bavi se imaginarnom, futurističkom građevinom (i vremenima) u kojoj siromašniji stanari žive pri dnu, a bogati pri vrhu, a zgrada je svojim performansama skoro dovedena do toga da ne morate ni da je napuštate da biste vodili normalan život. A onda sve ode u kurac.
Međutim, ono što shvatite na kraju Wheatley-ovog filma, ako uspete da savladate nagomilavajuće nezainteresovanje za dalji razvoj predvidljive radnje, jeste da Ballardova kritika pre-Thatcherovske Britanije i ekonomskih trvenja koja su je potresala i svega što je došlo sa njom, a u vidu ove kapitalističke (anti-)utopije, ne može da bude baš ovoliko glupa i prevaziđena.
Ukratko: Wheatley nam je ilustrovao, umesto izinterpretirao/prilagodio Ballardovo delo.

Stvari ne počnu loše. Post-apokaliptična sekvenca, daleko karakterističnija za neko "azijsko" ostvarenje, završava se crnohumornim roštiljanjem psa na terasi nebodera i sugeriše da će Wheatley pokušati da Ballardov koncept (i ideološke reperkusije) pretvori u seriju dramskih sukoba običnih ljudi, da udahne "verovatan život" u "neverovatan koncept". Što je najgore, on je to i probao. A možda i nije.

Dolazak (neuro?)hirurga Lainga (Tom Hiddleston) u 45-ospratnicu povod je da se upoznamo sa njenim stanarima, hijerarhijom i navikama. Na vrhu živi arhitekta (još uvek nezavršenog) projekta (pet zgrada poput prstiju u čijem centru je jezero, kao na dlanu), prigodno nazvan "Royal". On na vrhu zgrade ima imanje, sa baštama, njivama i konjima. Neki stanari uživaju u bazenu. Svi mogu da idu u samoposlugu na jednom od spratova. Deluje da su jedini oblik zabave žurke, manje ili više otvorenog tipa za koje je potrebno klasno dobaciti do određenog sprata.

Osnovni problem zbog koga je teško poverovati u postojeći sistem zgrade, a potom i njegovo obrušavanje, i simboliku istog, jeste što se Wheatley uopšte ne trudi da gledaocu objasni kako je sve što se dešava moguće. Nema vremenskog, geografskog, a ni društvenog konteksta. Nije jasno zašto bi imućni ljudi, baš kao i oni siromašni, ostajali vezani za svoje spratove i stanove, bez obzira na njihovu nadmorsku visinu. Nije jasno zašto bi ljudi tako strasno obitavali unutar jedne prilično ružne, relativno novobeogradske zgrade, u nezavršenom i ružnom okruženju. Nedostatak tog objašnjenja povlači za tobom potpunu neverovatnost razbijanja opisanog sistema, odsustvo spoljenjeg sveta, činjenicu da niko ne beži, već svi ostaju da se snalaze u zgradi kao miševi na brodu koji tone. Čak i ako je to bila poenta Ballardovog romana ili Wheatley-eva interpretacija ona ostaje bez ikakve smislene potpore, kao serija sve sumanutijih situacija, u kojima usled nedostatka konteksta, ne može da se realizuje ni elementarni crni humor. Sa kojim ovaj film obilato računa.

Neki događaji se dese, neki stanari ostanu živi neki ne, ali gledalac je indiferentan na način nekoga ko prati događaje na jeziku koji ne postaji i ostaje uskraćen za debelo parče smisla. S obzirom da se radi o materijalu koji treba da nas podstiče na razmišljanje, pa čak i "delanje", High Rise je totalni promašaj, čak i ako je gađao u potpuno suprotnom smeru od takve mete i želeo da bude arty cirkus. Poput onog severnokorejskog megahotela na 35 spratova koji je ostao nezavršen, jer je zemlju zadesila glad.

SELEKTAH: 3/ 10