Austrijski film na nemačkom
Reditelj ovog filma, Dietrich Bruggemann, je Bavarac i iako nigde eksplicitno nije spomenuto, radnja ovog filma se verovatno dešava tamo, s obzirom da je ova nemačka regija odvajkada poznata kao kolevka konzervativnijih i verski fundamentalističkijih razmišljanja u Nemačkoj. Ali sve ostalo u ovom filmu je "austrijsko"- hladno, okrutno, satiruće, hanekeovski proračunato, s malecnim srcem koje jedva kuca, pre nego što zauvek stane.
Stations Of The Cross je fenomenalan film. Najviše zbog toga što je ono "šta" nam prikazuje skoro u potpunosti izjednačio sa tim "kako" to radi. Stations Of The Cross je naziv kojim se označava 14 koraka (momenata) u Isusovom hodu ka raspeću koji simbolično predstavljaju poslednja dešavanja u njegovom ovozemaljskom životu, da tako kažem. Gledajući ovaj film i junaci, i glumci i mi prolazimo kroz atmosferu i emocije tog duhovnog uspeća. Ili mlaćenja prazne slame. Zavisi kako gledate na stvar.
Priznajemo bio sam impresioniran više onim "kako", nego onim "šta". Bruggemannov film sastoji se iz 14 dugih i mahom statičnih kadrova. I dok kod brojnih reditelja ovaj "monumentalni", posmatrački pristup uglavnom iritira gledaoca (jer vrlo često je i ispred kamere slično "nedešavanje"), ovde on mahom izaziva našu zabrinutost i/ ili divljenje. Ovo prvo, jer brinemo da li će četrnaestogodišnja Maria, neretko okružena svojim vršnjacima ili mlađom braćom i sestrama, izgurati celu scenu bez greške. Što je u nekim situacijama, kada dijalog neprekinuto traje i po deset minuta, uspeh ravan nekim akcionim scenama u Fast And Furious. Ali ono što je bitnije, jeste da ovakav rediteljski pristup i ovakav rad (dobro, mučenje) sa glumcima, neočekivano mnogo doprinosi našem verovanju u ono što demonstriraju i veruju junaci filma.
A u ovom filmu, sirota Marija, koja raste u vrlo religioznoj porodici sa dvoje mlađe braće i sestrom, želi da bude što čistija i bolja vernica, anđeo skoro. Indoktrinirana takvim budalaštinama kao što su napomene da je Isusu bogougodno da zimi spavamo sa tanjim jorganom nego što je potrebno, sirota devojčica započeće proces mini-samo-iskušavanja, koji će rezultirati time da po zimi ide u majici, i razboli se, ili da dečaka koji joj se dopada i pevanje u horu koje je zanima, grubo odbije izgovorom da ne želi da bude grešna. A onda u nekom trenutku poveruje da bi žrtvujući svoj život mogla da učini da njen mali brat koji ne priča, konačno progovori.
Sve ove momente njenog života ka toj žrtvi Bruggemann (korak-po-korak) asocira sa dešavanjima na Isusovom putu do raspeća. Neke stvari su u ironičnoj vezi, neke u poetskoj, a neke u bolnoj.
Mala Maria je većma pokidala u svojoj predanosti religioznoj čistoti i rediteljskom konceptu. Bruggemann nas hladno suočava sa hladnim ljudima kojima su važnija religiozna načela nego sreća njihovog deteta. Njegova spremnost da nekoliko dece-glumaca kazni neprekinutim desetominutnim kadrom razgovora rezonuje sa preostalim kaznama koje ta deca dobijaju tokom filma. Stations Of The Cross poseduje religioznu, formalnu čistoću (čak i kad kamera ponekad napravi far) koju film problematizuje ne ostavljajući uvek utisak da li je i koliko protiv onoga što prikazuje.
Jer čudo se, ipak, desi.
A poslednji minut filma prikazuje prozračno nebo, dovoljno dvosmislene i podjebavajuće poruke.
Najstrašnije od svega je dobiti tako stvaran i jeziv uvid u to koliko jedno dete može da bude žrtva tako okrutne stvari kao što je religija. Pa čak i ako mu u osnovi svi žele dobro i ono sa tim dobrom želi da nastavi da čini dobro dalje. Skoro kao Isus.
Minus vaskrsnuće.
Volim kada je bespoštedno.
Sem po majušni ćoškić naše zapuštene duše.
SELEKTAH: 9/ 10
Reditelj ovog filma, Dietrich Bruggemann, je Bavarac i iako nigde eksplicitno nije spomenuto, radnja ovog filma se verovatno dešava tamo, s obzirom da je ova nemačka regija odvajkada poznata kao kolevka konzervativnijih i verski fundamentalističkijih razmišljanja u Nemačkoj. Ali sve ostalo u ovom filmu je "austrijsko"- hladno, okrutno, satiruće, hanekeovski proračunato, s malecnim srcem koje jedva kuca, pre nego što zauvek stane.
Stations Of The Cross je fenomenalan film. Najviše zbog toga što je ono "šta" nam prikazuje skoro u potpunosti izjednačio sa tim "kako" to radi. Stations Of The Cross je naziv kojim se označava 14 koraka (momenata) u Isusovom hodu ka raspeću koji simbolično predstavljaju poslednja dešavanja u njegovom ovozemaljskom životu, da tako kažem. Gledajući ovaj film i junaci, i glumci i mi prolazimo kroz atmosferu i emocije tog duhovnog uspeća. Ili mlaćenja prazne slame. Zavisi kako gledate na stvar.
Priznajemo bio sam impresioniran više onim "kako", nego onim "šta". Bruggemannov film sastoji se iz 14 dugih i mahom statičnih kadrova. I dok kod brojnih reditelja ovaj "monumentalni", posmatrački pristup uglavnom iritira gledaoca (jer vrlo često je i ispred kamere slično "nedešavanje"), ovde on mahom izaziva našu zabrinutost i/ ili divljenje. Ovo prvo, jer brinemo da li će četrnaestogodišnja Maria, neretko okružena svojim vršnjacima ili mlađom braćom i sestrama, izgurati celu scenu bez greške. Što je u nekim situacijama, kada dijalog neprekinuto traje i po deset minuta, uspeh ravan nekim akcionim scenama u Fast And Furious. Ali ono što je bitnije, jeste da ovakav rediteljski pristup i ovakav rad (dobro, mučenje) sa glumcima, neočekivano mnogo doprinosi našem verovanju u ono što demonstriraju i veruju junaci filma.
A u ovom filmu, sirota Marija, koja raste u vrlo religioznoj porodici sa dvoje mlađe braće i sestrom, želi da bude što čistija i bolja vernica, anđeo skoro. Indoktrinirana takvim budalaštinama kao što su napomene da je Isusu bogougodno da zimi spavamo sa tanjim jorganom nego što je potrebno, sirota devojčica započeće proces mini-samo-iskušavanja, koji će rezultirati time da po zimi ide u majici, i razboli se, ili da dečaka koji joj se dopada i pevanje u horu koje je zanima, grubo odbije izgovorom da ne želi da bude grešna. A onda u nekom trenutku poveruje da bi žrtvujući svoj život mogla da učini da njen mali brat koji ne priča, konačno progovori.
Sve ove momente njenog života ka toj žrtvi Bruggemann (korak-po-korak) asocira sa dešavanjima na Isusovom putu do raspeća. Neke stvari su u ironičnoj vezi, neke u poetskoj, a neke u bolnoj.
Mala Maria je većma pokidala u svojoj predanosti religioznoj čistoti i rediteljskom konceptu. Bruggemann nas hladno suočava sa hladnim ljudima kojima su važnija religiozna načela nego sreća njihovog deteta. Njegova spremnost da nekoliko dece-glumaca kazni neprekinutim desetominutnim kadrom razgovora rezonuje sa preostalim kaznama koje ta deca dobijaju tokom filma. Stations Of The Cross poseduje religioznu, formalnu čistoću (čak i kad kamera ponekad napravi far) koju film problematizuje ne ostavljajući uvek utisak da li je i koliko protiv onoga što prikazuje.
Jer čudo se, ipak, desi.
A poslednji minut filma prikazuje prozračno nebo, dovoljno dvosmislene i podjebavajuće poruke.
Najstrašnije od svega je dobiti tako stvaran i jeziv uvid u to koliko jedno dete može da bude žrtva tako okrutne stvari kao što je religija. Pa čak i ako mu u osnovi svi žele dobro i ono sa tim dobrom želi da nastavi da čini dobro dalje. Skoro kao Isus.
Minus vaskrsnuće.
Volim kada je bespoštedno.
Sem po majušni ćoškić naše zapuštene duše.
SELEKTAH: 9/ 10
No comments:
Post a Comment