Kada se mali film izbori sa svojim velikim ambicijama
Louder Than Bombs je prvi internacionalni film (i ovde to znači "sa američkim kastom") Norvežanina Joachima Triera nakon meni solidnog, ali većma veoma voljenog kanskog učesnika Oslo August 31st. I radi se o daleko bolje i ambicioznije sprovedenom ostvarenju koje tek naoko barata "većim" materijalom.
Louder Than Bombs je fenomenalno režiran, fenomenalno montiran i ima fenomenalno izabran kast. Gabriel Byrne igra oca, Jesse Eisenberg starijeg sina, Devin Druid mlađeg sina, a Isabelle Huppert (pokojnu) majku. Isabelle koja se i u filmu zove Isabelle bila je jedna od onih posvećenih ratnih fotografkinja koje su uspele da zabeleže "nezabeležljive trenutke" ljudske tragedije u nepodnošljivim okolnostima. A onda je poginula u saobraćajnoj nesreći. Kod kuće.
Dve godine nakon njene smrti pravi se posthumna "greatest hits" izložba, a "New York Times" sprema tekst u kome će novinar, i dobar Isabellin prijatelj, izneti da je njena smrt možda, ipak, bila samoubistvo.
Povodom tog događaja, stariji sin privremeno ostavlja tek rođeno dete i suprugu, i dolazi da supervizuje materijale za izložbu, dok otac ima zadatak da pre nego što se tekst pojavi, mlađeg sina upozna sa tim da se mama, možda, ubila. Znam, ovako ispričan, zaplet filma deluje kao nešto od čega se najčešće nadamo najgorem na festivalima autorskih filmova- neprirodna hladnoća zameniće neprirodno odsustvo patetike, a na kraju će život smoći snage da nas ujedini. Mislim, to se sve i ovde desi, ali Trier je izvlačeći formu u prvi plan postigao naš neverovatan doživljaj "starog" sadržaja.
Baš kao što junaci, na različitim parcelama svojih života, proveravaju kosuštasu, tako i film, zajedno sa nama, proverava šta je istina, da li je ona bitna, i prilazi toj stvari na različite načine. Sve se vrlo upečatljivo vrti oko mlađeg sina kome je majčina smrt očigledno najteže pala, ali koji iz vrlo efektno dočaranih razloga, zapravo i neće imati problem da poveruje u istinu. Drugo, pravi predmet Trierovog filma je bavljenje time da "iver ne pada daleko od klade" tj da su sinovi, ipak, sinovi svojih očeva i majki, ništa manji manipulanti u pokušaju da nadomeste ono što su im roditelji uskratili. U takvoj postavci, svi pobrojani glumci plivaju kao riba u vodi, i svi njihovi rutinski metodi u građenju lika ovde nalaze svoje mesto, kreirajući uverljive likove, koji potom mogu da rade stvari koje ne bi očekivali od njih.
Trier efektnim, de-centriranim kadriranjem i montažom koja bez problema leti u prošlost i natrag, pravi sjajne komplete neprekidno se rašomonski igrajući sa (ne)dostiznošću istine. Tek kada ispratimo sve momente priče, moći ćemo da razumemo onaj ključni, i sve junake pojedinačno. Idiličnost sa kojom nas Trier ostavlja na kraju ne pretenduje da podigne epitaf majci. Oba sina su poprilično oštećena njenim životnim stilom, a i muž shvata da nesporna bliskost koju je delio sa svojom ženom nije bila stoprocentno njegova. Tragove hladne kalkulantnosti, "s kojom se da živeti", vidimo u starijem sinu, baš kao što u mladom prepoznajemo očev nerealizovani bes. A impresionira i u kojoj meri oba sina ostaju uz oca, i to u dobrim odnosima. Byrne je maestralno izneo visokoobrazovano "majčinsko" razumevanje za ponašanje svoje dece.
Kao što rekoh, nije velika priča, ali Trier je iz potencijalnog ikstotog "život ide dalje" prepakivanja Ordinary People, napravio intrigantan film, možda čak u ravni sa We Need To Talk About Kevin. S tim što ovde niko, zapravo, taj "razgovor" ne sprovodi u delo. Sem samog filma.
A pohvalio bih i Trierovu odluku da glavnu žensku ulogu poveri Isabelle Huppert. Lik Isabelle skoro da sažima sve njene (najpoznatije) uloge i moju predstavu o njoj samoj. Ona je samozaljubljena, hladna kučka. I ne mari mnogo za život.
U ovom filmu.
SELEKTAH: 9minus/ 10
Louder Than Bombs je prvi internacionalni film (i ovde to znači "sa američkim kastom") Norvežanina Joachima Triera nakon meni solidnog, ali većma veoma voljenog kanskog učesnika Oslo August 31st. I radi se o daleko bolje i ambicioznije sprovedenom ostvarenju koje tek naoko barata "većim" materijalom.
Louder Than Bombs je fenomenalno režiran, fenomenalno montiran i ima fenomenalno izabran kast. Gabriel Byrne igra oca, Jesse Eisenberg starijeg sina, Devin Druid mlađeg sina, a Isabelle Huppert (pokojnu) majku. Isabelle koja se i u filmu zove Isabelle bila je jedna od onih posvećenih ratnih fotografkinja koje su uspele da zabeleže "nezabeležljive trenutke" ljudske tragedije u nepodnošljivim okolnostima. A onda je poginula u saobraćajnoj nesreći. Kod kuće.
Dve godine nakon njene smrti pravi se posthumna "greatest hits" izložba, a "New York Times" sprema tekst u kome će novinar, i dobar Isabellin prijatelj, izneti da je njena smrt možda, ipak, bila samoubistvo.
Povodom tog događaja, stariji sin privremeno ostavlja tek rođeno dete i suprugu, i dolazi da supervizuje materijale za izložbu, dok otac ima zadatak da pre nego što se tekst pojavi, mlađeg sina upozna sa tim da se mama, možda, ubila. Znam, ovako ispričan, zaplet filma deluje kao nešto od čega se najčešće nadamo najgorem na festivalima autorskih filmova- neprirodna hladnoća zameniće neprirodno odsustvo patetike, a na kraju će život smoći snage da nas ujedini. Mislim, to se sve i ovde desi, ali Trier je izvlačeći formu u prvi plan postigao naš neverovatan doživljaj "starog" sadržaja.
Baš kao što junaci, na različitim parcelama svojih života, proveravaju kosuštasu, tako i film, zajedno sa nama, proverava šta je istina, da li je ona bitna, i prilazi toj stvari na različite načine. Sve se vrlo upečatljivo vrti oko mlađeg sina kome je majčina smrt očigledno najteže pala, ali koji iz vrlo efektno dočaranih razloga, zapravo i neće imati problem da poveruje u istinu. Drugo, pravi predmet Trierovog filma je bavljenje time da "iver ne pada daleko od klade" tj da su sinovi, ipak, sinovi svojih očeva i majki, ništa manji manipulanti u pokušaju da nadomeste ono što su im roditelji uskratili. U takvoj postavci, svi pobrojani glumci plivaju kao riba u vodi, i svi njihovi rutinski metodi u građenju lika ovde nalaze svoje mesto, kreirajući uverljive likove, koji potom mogu da rade stvari koje ne bi očekivali od njih.
Trier efektnim, de-centriranim kadriranjem i montažom koja bez problema leti u prošlost i natrag, pravi sjajne komplete neprekidno se rašomonski igrajući sa (ne)dostiznošću istine. Tek kada ispratimo sve momente priče, moći ćemo da razumemo onaj ključni, i sve junake pojedinačno. Idiličnost sa kojom nas Trier ostavlja na kraju ne pretenduje da podigne epitaf majci. Oba sina su poprilično oštećena njenim životnim stilom, a i muž shvata da nesporna bliskost koju je delio sa svojom ženom nije bila stoprocentno njegova. Tragove hladne kalkulantnosti, "s kojom se da živeti", vidimo u starijem sinu, baš kao što u mladom prepoznajemo očev nerealizovani bes. A impresionira i u kojoj meri oba sina ostaju uz oca, i to u dobrim odnosima. Byrne je maestralno izneo visokoobrazovano "majčinsko" razumevanje za ponašanje svoje dece.
Kao što rekoh, nije velika priča, ali Trier je iz potencijalnog ikstotog "život ide dalje" prepakivanja Ordinary People, napravio intrigantan film, možda čak u ravni sa We Need To Talk About Kevin. S tim što ovde niko, zapravo, taj "razgovor" ne sprovodi u delo. Sem samog filma.
A pohvalio bih i Trierovu odluku da glavnu žensku ulogu poveri Isabelle Huppert. Lik Isabelle skoro da sažima sve njene (najpoznatije) uloge i moju predstavu o njoj samoj. Ona je samozaljubljena, hladna kučka. I ne mari mnogo za život.
U ovom filmu.
SELEKTAH: 9minus/ 10
Mislim da bi trebao da gledaš Reprise. Retko dobar film.
ReplyDeletečeka u redu. ne može sve da se postigne. thanks
Delete