Veš mašina za putovanje kroz vreme
Ponekad se snovi ostvare. Ne baš onako kako smo ih sanjali.
Minor Victories su:
Rachel Goswell iz Slowdive
Stuart Braithwaite iz Mogwai
Justin Lockey iz Editors
James Lockey
plus, kao gosti,
James Graham iz Twilight Sad
Mark Kozelek (aka Sun Kil Moon)
Možda u mom snu Minor Victories imaju 20ak članova i bukvalno su nastali spajanjem svih pobrojanih bendova.
I zvuče kao devedesete moje mladosti (Slowdive na početku, Mogwai na kraju, Editors u reprizi, zajedno sa Twilight Sad).
Gotska melanholija i osećanja koja poput crnog ispod noktiju tek ponekad ostaju nošena on the outside.
Minor Victories, za mene, nije ništa drugo do prilika da zažmurim i vratim se sad već previše godina unazad. Potpuno nezainteresovan za relevantnost ovog projekta, željan jedino da mi obuzme telo.
Ipak, neverovatno je koliko u Minor Victories jasno možete da prepoznate bendove iz kojih su potekli, kao i sa koliko lakoće su oni spojeni u ovaj, u kontekstu svega rečenog, "omanji trijumf".
Zamerati Rachel da uzdiše i topi reči umesto što ih peva, Braithwaiteu da zida monolite ili Lockey-u da na kraju sve mora da ima pop formu znači da ste na pogrešnom mestu i da ćete na njemu ostati sve vreme.
Minor Victories su seksi. Nešto što ne bih rekao ni za jedan od tri benda. Uprkos decenijama rada svojih članova, zvuče prilično mladalački, sveže i na zabavne načine retro (A Hundred Ropes). Nema ovde ničega što ukazuje na rad iz nužde, udovoljavanje sopstvenom celulitu. Naprotiv, svi akteri, iako ne rade stvari mnogo drugačije od onih koje su do sada radili, deluju kao da uživaju, i da ovde nemamo na delu superbend eks-članova benda sa limitiranim talentom, već naprotiv- autore sposobne da budu svoji na svome.
Složio bih se sa Pitchforkom u nekoliko stvari. Da, pesme u kojima imamo goste (Grahama i Kozeleka) se prve i najviše izdvajaju, i da jedna od njih stvarno zvuči kao da JAMC sviraju Dancing In The Dark. I stvar sa Kozelekom je super.
Mislim da se nikada više nismo slagali.
Blonde Redhead danas zvuče ovako (oni 4AD-ijevski i post-4AD-ijevski BRH). Sneno, dok krv ne provri u žilama. Dream-pop sa svim mogućim post-rock neravninama i electro tenzijama. Bele puti i crnih misli.
I eventualno Interpol.
Leto je. I na leto me podseća.
SELEKTAH: 9/ 10
Ponekad se snovi ostvare. Ne baš onako kako smo ih sanjali.
Minor Victories su:
Rachel Goswell iz Slowdive
Stuart Braithwaite iz Mogwai
Justin Lockey iz Editors
James Lockey
plus, kao gosti,
James Graham iz Twilight Sad
Mark Kozelek (aka Sun Kil Moon)
Možda u mom snu Minor Victories imaju 20ak članova i bukvalno su nastali spajanjem svih pobrojanih bendova.
I zvuče kao devedesete moje mladosti (Slowdive na početku, Mogwai na kraju, Editors u reprizi, zajedno sa Twilight Sad).
Gotska melanholija i osećanja koja poput crnog ispod noktiju tek ponekad ostaju nošena on the outside.
Minor Victories, za mene, nije ništa drugo do prilika da zažmurim i vratim se sad već previše godina unazad. Potpuno nezainteresovan za relevantnost ovog projekta, željan jedino da mi obuzme telo.
Ipak, neverovatno je koliko u Minor Victories jasno možete da prepoznate bendove iz kojih su potekli, kao i sa koliko lakoće su oni spojeni u ovaj, u kontekstu svega rečenog, "omanji trijumf".
Zamerati Rachel da uzdiše i topi reči umesto što ih peva, Braithwaiteu da zida monolite ili Lockey-u da na kraju sve mora da ima pop formu znači da ste na pogrešnom mestu i da ćete na njemu ostati sve vreme.
Minor Victories su seksi. Nešto što ne bih rekao ni za jedan od tri benda. Uprkos decenijama rada svojih članova, zvuče prilično mladalački, sveže i na zabavne načine retro (A Hundred Ropes). Nema ovde ničega što ukazuje na rad iz nužde, udovoljavanje sopstvenom celulitu. Naprotiv, svi akteri, iako ne rade stvari mnogo drugačije od onih koje su do sada radili, deluju kao da uživaju, i da ovde nemamo na delu superbend eks-članova benda sa limitiranim talentom, već naprotiv- autore sposobne da budu svoji na svome.
Složio bih se sa Pitchforkom u nekoliko stvari. Da, pesme u kojima imamo goste (Grahama i Kozeleka) se prve i najviše izdvajaju, i da jedna od njih stvarno zvuči kao da JAMC sviraju Dancing In The Dark. I stvar sa Kozelekom je super.
Mislim da se nikada više nismo slagali.
Blonde Redhead danas zvuče ovako (oni 4AD-ijevski i post-4AD-ijevski BRH). Sneno, dok krv ne provri u žilama. Dream-pop sa svim mogućim post-rock neravninama i electro tenzijama. Bele puti i crnih misli.
I eventualno Interpol.
Leto je. I na leto me podseća.
SELEKTAH: 9/ 10
https://www.facebook.com/events/1606510459661010/
ReplyDeleteMV u Beču, 25. Oktobar