Pixar goes Disney
Andrew Stanton je verovatno najbliže što je moderna animacija prišla Waltu Disney-u (a verovatno i prešla preko njega).
Andrew je otac najvećih Pixarovih ostvarenja: Toy Story, Monsters Inc, Finding Nemo i Wall-E.
Nažalost, Finding Dory je, ako ne računamo namensku industrijsku imbecilijadu Cars, najbliže što je Pixar prišao onome što prepoznajemo kao "diznijevsko" kad ne želimo da kažemo nešto afirmativno. Ušećereno, presentimentalno, prenatrpano likovima poput prodavnice za igračke (zbog čega je i prenatrpano), formulaično, predvidljivo, neinspirativno i dosadno.
Finding Dory je prvi Pixarov film (sa istom ogradom kao i malo pre) koji mi je već posle jedne trećine bio poprilično naporan i nezanimljiv, a kraj sam, kao i Eli, dočekao gledajući u sve ostalo u sali sem u ekran, presrećan što je jebena Dory konačno stigla do mame i tate!
Finding Dory hronološki funkcioniše kao nastavak Finding Nemo (dešava se godinu dana kasnije), ali je zapravo pre spinof serijala, s obzirom da su Nemo i njegov tata u ovom filmu jedva nešto više od epizodista, a poprilično sam siguran da kada bi ih odstranili iz filma niko ništa ne bi primetio, ili izgubio.
U ovom filmu imamo dve potrage. U prvoj, koja je vezana za "priču o Dori", Dory traži svoje roditelje koje je izgubila još kao mala, a u drugoj Nemo i njegov tata tragaju za Dory koja se izgubila tražeći svoje roditelje. Ovaj okeanski roud-muvi, slično prvom delu, prepun je bizarnih likova kojih sada imamo u dvostrukoj količni, jer imamo dve potrage. Umesto prodavnice kao finalne destinacije, ovaj put je to sumnjivo dobrodošli centar za zaštitu morskih životinja kojim mentoriše (barem za srpsko područje) ni manje, ni više nego Jovan Memedović, kao najbolje što je Srbija dala zaštiti životne sredine, tj naši distributeri prepoznali kao adekvatno američkom modelu (kako sam gledao sinhronizovanu verziju, obvijusli, ne znam ko je američki pandan).
Finding Nemo je bila jedna srčana avantura, kako za oca, tako i za sina. Sazrevanje na neočekivano brz i dinamičan način. Finding Dory je "prinuđen" da koristi slične formule, kako bi ostao vezan za franšizu, ali je zapravo serija repriza u kojoj sada imamo i vala previše! momenata u kojima se humor crpi iz svih mogućih varijacija na Dory-n gubitak pamćenja. Iako je potraga za roditeljima nešto emocionalno slabija od potrage za detetom, solidan je problem i što Dory-ni roditelji ne pripadaju originalnom kastu pa nam je samim tim briga za njih daleko manja, koliko god Dory bila ljupka.
Sem pokondirenog i paranoičnog oktopoda (beše septopod, jer nema osam pipaka?), svi ostali epizodisti su izveštačeni i neinspirativni sa vrlo neuspelom eksploatacijom Pixar formule (kratkovida ajkula koja non-stop udara u sve oko sebe).
As i said, rezultat je film koji se šlepuje na sva mesta koja je Nemo postavio i proslavio (a kada kažem Nemo mislim Stanton i Pixar), ali umesto da ih nadogradi novom i neočekivanom pričom, što je najmanje što od Pixara očekujemo, on je i vodi kako to "dizni" radi, uz bljakovito šećerlemizovanje propratnih osećanja koja skoro hipnotički nalažu da roditelji vole decu, deca slušaju roditelje, drugari budu jedni drugima drugari zauvek, a svi zajedno posle filma odu do prodavnice i kupe lutke junaka koji su ih tako silno zabavili.
Ne, hvala.
SELEKTAH: 4plus/ 10
Andrew Stanton je verovatno najbliže što je moderna animacija prišla Waltu Disney-u (a verovatno i prešla preko njega).
Andrew je otac najvećih Pixarovih ostvarenja: Toy Story, Monsters Inc, Finding Nemo i Wall-E.
Nažalost, Finding Dory je, ako ne računamo namensku industrijsku imbecilijadu Cars, najbliže što je Pixar prišao onome što prepoznajemo kao "diznijevsko" kad ne želimo da kažemo nešto afirmativno. Ušećereno, presentimentalno, prenatrpano likovima poput prodavnice za igračke (zbog čega je i prenatrpano), formulaično, predvidljivo, neinspirativno i dosadno.
Finding Dory je prvi Pixarov film (sa istom ogradom kao i malo pre) koji mi je već posle jedne trećine bio poprilično naporan i nezanimljiv, a kraj sam, kao i Eli, dočekao gledajući u sve ostalo u sali sem u ekran, presrećan što je jebena Dory konačno stigla do mame i tate!
Finding Dory hronološki funkcioniše kao nastavak Finding Nemo (dešava se godinu dana kasnije), ali je zapravo pre spinof serijala, s obzirom da su Nemo i njegov tata u ovom filmu jedva nešto više od epizodista, a poprilično sam siguran da kada bi ih odstranili iz filma niko ništa ne bi primetio, ili izgubio.
U ovom filmu imamo dve potrage. U prvoj, koja je vezana za "priču o Dori", Dory traži svoje roditelje koje je izgubila još kao mala, a u drugoj Nemo i njegov tata tragaju za Dory koja se izgubila tražeći svoje roditelje. Ovaj okeanski roud-muvi, slično prvom delu, prepun je bizarnih likova kojih sada imamo u dvostrukoj količni, jer imamo dve potrage. Umesto prodavnice kao finalne destinacije, ovaj put je to sumnjivo dobrodošli centar za zaštitu morskih životinja kojim mentoriše (barem za srpsko područje) ni manje, ni više nego Jovan Memedović, kao najbolje što je Srbija dala zaštiti životne sredine, tj naši distributeri prepoznali kao adekvatno američkom modelu (kako sam gledao sinhronizovanu verziju, obvijusli, ne znam ko je američki pandan).
Finding Nemo je bila jedna srčana avantura, kako za oca, tako i za sina. Sazrevanje na neočekivano brz i dinamičan način. Finding Dory je "prinuđen" da koristi slične formule, kako bi ostao vezan za franšizu, ali je zapravo serija repriza u kojoj sada imamo i vala previše! momenata u kojima se humor crpi iz svih mogućih varijacija na Dory-n gubitak pamćenja. Iako je potraga za roditeljima nešto emocionalno slabija od potrage za detetom, solidan je problem i što Dory-ni roditelji ne pripadaju originalnom kastu pa nam je samim tim briga za njih daleko manja, koliko god Dory bila ljupka.
Sem pokondirenog i paranoičnog oktopoda (beše septopod, jer nema osam pipaka?), svi ostali epizodisti su izveštačeni i neinspirativni sa vrlo neuspelom eksploatacijom Pixar formule (kratkovida ajkula koja non-stop udara u sve oko sebe).
As i said, rezultat je film koji se šlepuje na sva mesta koja je Nemo postavio i proslavio (a kada kažem Nemo mislim Stanton i Pixar), ali umesto da ih nadogradi novom i neočekivanom pričom, što je najmanje što od Pixara očekujemo, on je i vodi kako to "dizni" radi, uz bljakovito šećerlemizovanje propratnih osećanja koja skoro hipnotički nalažu da roditelji vole decu, deca slušaju roditelje, drugari budu jedni drugima drugari zauvek, a svi zajedno posle filma odu do prodavnice i kupe lutke junaka koji su ih tako silno zabavili.
Ne, hvala.
SELEKTAH: 4plus/ 10
No comments:
Post a Comment