Pupoljci
Black Pond je (prvi) film Willa Sharpea o čijoj TV seriji Flowers sam vam nedavno pisao na Before/ After (kako niste stigli da pročitate?!!). Ova Channel 4-ova serija je na mene ostavila pozamašan utisak, pa sam poželeo da vidim da li je ista posledica Sharpeove trenutne inspiracije ili dužih duševnih patnji.
Black Pond definitivno izgleda kao preteča Flowers. Opet je u našem fokusu jedna disfunkcionalna porodica (disfunkcionalan brak plus disfunkcionalni odnosi sa decom) koja ima "peti točak". U Flowers je to bio tatin pomoćnik, Japanac Shun, a ovde je to beskućnik Blake (mada i dve ćerke imaju svoj "točak", opet u vidu Japanca Tima).
Priča je sumanuta i nisam siguran ni da li bih uspeo da je prepričam, ali, recimo, da se vrti oko beskućnika koji je možda kriv (a možda nije) za smrt tronogog psa jedne porodice i koji potom shvata da je pas duh njegove žene koja je u obližnjem jezeru izgubila život (ili je ubijena/ ili je ubio) i koji od te porodice, sa kojom se zbližio, traži da ga ubiju kako bi mogao da "ponovo bude sa voljenom suprugom"... (Dakle, uspeo sam da prepričam!)
Čitav film je dat u iritantnom i za to vreme (2011) vrlo tipičnom formatu lažnog dokumentarca, ali i uprkos kvazi-dokumentarnom stilu, Sharpeova el-es-di-ična tretiranja osećanja glavnih junaka i ovde povremeno proviruju i imaju vrlo lepo i upečatljivo mesto. Crni humor je daleko manje crn nego u Flowers i mnogo više u duhu "tipične engleske produkcije" kojoj nije teško da upadne u apsurd.
Ono što je nedvosmisleno "Sharpeovo" jeste otvorenost za emociju, koja i nije toliko karakteristična čak i za najbolje britanske serije (ovog tipa). Sharpeove junake definišu uzdržanost i hladnoća, ali to su zidovi koji visoko opasuju vrlo malo parče neiskvarenih i iskrenih emocija. I ti junaci osećaju uzbuđenje i razumevanje prema drugim ljudima koji su spremni da (o)lako spuste most na svojim građevinama i puste druge ljude u svoje zamkove. Siroti i poremećeni Blake je jedan takav lik.
Ako volite Francois Ozona i Wesa Andersona, ova vrsta apsurnih ljudskih sudbina u kojima moral i srednja klasa prolaze kroz crnohumorno sito i rešeto, mogla bi da vam se dopadne. Na momente čak i više nego što ste očekivali.
SELEKTAH: 6/ 10
Black Pond je (prvi) film Willa Sharpea o čijoj TV seriji Flowers sam vam nedavno pisao na Before/ After (kako niste stigli da pročitate?!!). Ova Channel 4-ova serija je na mene ostavila pozamašan utisak, pa sam poželeo da vidim da li je ista posledica Sharpeove trenutne inspiracije ili dužih duševnih patnji.
Black Pond definitivno izgleda kao preteča Flowers. Opet je u našem fokusu jedna disfunkcionalna porodica (disfunkcionalan brak plus disfunkcionalni odnosi sa decom) koja ima "peti točak". U Flowers je to bio tatin pomoćnik, Japanac Shun, a ovde je to beskućnik Blake (mada i dve ćerke imaju svoj "točak", opet u vidu Japanca Tima).
Priča je sumanuta i nisam siguran ni da li bih uspeo da je prepričam, ali, recimo, da se vrti oko beskućnika koji je možda kriv (a možda nije) za smrt tronogog psa jedne porodice i koji potom shvata da je pas duh njegove žene koja je u obližnjem jezeru izgubila život (ili je ubijena/ ili je ubio) i koji od te porodice, sa kojom se zbližio, traži da ga ubiju kako bi mogao da "ponovo bude sa voljenom suprugom"... (Dakle, uspeo sam da prepričam!)
Čitav film je dat u iritantnom i za to vreme (2011) vrlo tipičnom formatu lažnog dokumentarca, ali i uprkos kvazi-dokumentarnom stilu, Sharpeova el-es-di-ična tretiranja osećanja glavnih junaka i ovde povremeno proviruju i imaju vrlo lepo i upečatljivo mesto. Crni humor je daleko manje crn nego u Flowers i mnogo više u duhu "tipične engleske produkcije" kojoj nije teško da upadne u apsurd.
Ono što je nedvosmisleno "Sharpeovo" jeste otvorenost za emociju, koja i nije toliko karakteristična čak i za najbolje britanske serije (ovog tipa). Sharpeove junake definišu uzdržanost i hladnoća, ali to su zidovi koji visoko opasuju vrlo malo parče neiskvarenih i iskrenih emocija. I ti junaci osećaju uzbuđenje i razumevanje prema drugim ljudima koji su spremni da (o)lako spuste most na svojim građevinama i puste druge ljude u svoje zamkove. Siroti i poremećeni Blake je jedan takav lik.
Ako volite Francois Ozona i Wesa Andersona, ova vrsta apsurnih ljudskih sudbina u kojima moral i srednja klasa prolaze kroz crnohumorno sito i rešeto, mogla bi da vam se dopadne. Na momente čak i više nego što ste očekivali.
SELEKTAH: 6/ 10
No comments:
Post a Comment