Prog-pop diva
Kod svakog albuma, kod svake recenzije tražiš neka vrata kroz koja samo ti možeš da uđeš.
Da probam?
Dvehiljaditeineke pravili mi godišnju listu pesama na tadašnjoj MTV Balkan, koja se pionirski vrtela na TV B92 u tim post-revolucionarnim danima. Miško Bilbija i Darko Vlahović su bili šerifi od projekta i, koliko se sećam, mislim da sam sa njima relativno brzo postigao konsenzus oko izgleda liste. A onda sam na svoju ruku pre emitovanja stavio Moloko i Time Is Now na prvo mesto (sad guglujte koja je to bila godina). I to se Mišku nimalo nije dopalo i baš je bio ljut na mene. Da li zbog neposlušnosti u chain-of-commandu ili zato što je on ono prvobitno dogovoreno favorizovao (ne mogu da se setim šta je bilo).
Danas, ništa od stvari koje su nas tada povezale više ne postoji. Uključujući i Moloko.
Roisin Murphy je 2005. zvanično započela svoju solo karijeru albumom Ruby Blue, iako je još u doba Moloko vršljala naokolo (sa Handsome Boy-om i Borisom Dlugoschijem) i iako je, zapravo, godinu dana ranije izdala svoj prvi EP (Sequins) sa Matthew Herbertom, koji je postao i producent njenog prvog albuma.
Već tada je nekima bilo jasno da Roisin nema nameru da bude pitka kao Annie Lennox (mada, treba oprezno pristupiti završnoj Sitting and Counting na ovom albumu).
Iako mi je dijametralno suprotno zvučeći Mi Senti EP njeno najnajnajbolje izdanje, iako se ne sećam kako tačno zvuči Ruby Blue, moram da priznam da mi Take Her Up To Monto, što ga više slušam, sve više grabi ka vrhu najomiljenijih Roisininih izdanja. Ako ništa onda zbog sinta koji se čuje na početku (trenutnog favorita) Ten Miles High koji me svakim javljanjem podseti na Hej, moja dušice, Zane. Inače, sama pesma je opojna ambijentalna meditacija kojom se glasovi i zvuci roje podjednakim tempom, ali u nepojmljivoj eleganciji. Dok Roisin, na momente, u pozadini pušta svoj beli soul skoro kao Alison Moyet (i nije to jedini slučaj da ćemo prizvati nekadašnju partnerku Vincea Clarkea). Ten Miles High je pesma koja se neprekidno preliva u drugu pesmu, tokom svih pet minuta, menjajući ritam i tempo, dubinu i mekoću pevanja.
Roisin Murphy je na Take Her Up To Monto (nazvanoj po Dubliners obradi irskog tradicionala) retko viđena, umešna i relaksirana umetnica. Njen cilj, kao što je to inače u pop muzici, nije da vas sve privoli da zapevate njenu pesmu. Naprotiv. Ona pop ovde koristi kao galeriju u kojoj izlaže svoje performans ideje, aranžmanske eksperimente i produkcijske zamisli (album je producirao Eddie Stevens koji je radio i pre sa Moloko, Zero 7 i Freak Power). Roisin u svom uratku mudro i diskretno potire osnovnu zamisao pop muzike- melodije, ono što treba da vas ponese, zavede, što pamtite i lako pevate. Take Her Up To Monto tretira pop pesmu (pored prethodno rečenog) kao skup niša u kojima se odigravaju sitne melodije, kao kutke u koje treba da zavirite tokom slušanja, mestašca u kojima se toliko toga odigrava, samo ako se zadržite.
Zato je Take Her Up To Monto, u pravom smislu te fraze, album koji ćete uvek čuti na novi način sa svakim vraćanjem.
To možda neće biti lak zadatak, naročito ako ste veliki fan Time Is Now i drugih megahitova Moloko. Roisin ovde razbija teksturama, doziranjem svog vokala, igrom sa ritmovima, koja, al'majkemimire, ostavlja mnoge radikalnije produkcije (o kojima TinyMixtapes s balama oko usta piše poslednjih godina). Radeći na idejama Matthewa Herberta, gde sve može da pravi ritam ili melodiju, ona je prešišala svog učitelja i zapravo obrnula stvar- umesto da na neobične načine kreira relativno obične ritmove i melodije, ona upotrebom konvencionalnih i retro sredstava pokušava da subverzivnije deluje na ideju i mesto ritma i melodije u pesmi. Njeno srce kuca sve vreme tokom Take Her Up To Monto, menjajući brzinu i tempo.
Neka vrsta kosmopolitskog samozadovoljstva (uticaj života u Italiji?!) dominira atmosferom albuma. On opušta kao komplikovana masaža čiji metod isprva deluje kao sredstvo za postizanje sasvim suprotnog efekta. Roisin se poput krhke Morticiae Addams kreće kroz zvučni prostor, čas šapućući, čas pevušeći, čas pevajući, čas zloglaseći poput neke vračare (imate sve u Nervous Sleep, recimo) ili čas komandujući kao u singlu Mastermind. Take Her Up To Monto je poput opijata koji neprekidno menja dejstvo i menja vaš trip nikad vam ne dozvoljavajući da se skrasite.
Prizanjem, to može biti veoma nezgodno iskustvo. Naročito pop iskustvo. Ali nemojte je nizati uz Shuru, Jessie ili Abru.
Udenite je između Elysie Crampton, Arce, Angel-Ho, Jessy Lanze, Julianne Barwick, Kaitlyn Aurelie Smith... i videćete koliko Roisin u isto vreme uspeva da bude i pitkija i radikalnija i avanturističkija. O tome da je i više(struko) seksi, da i ne govorim.
Mislim da još jedino Dawn Richard može da joj parira, iako je ona malčice više na r'n'b terenu koji odavno dozvoljava agresivnije krivljenje kičme.
Ne odustajte i plakaćete kao posle seksa.
SELEKTAH: 9/ 10
Kod svakog albuma, kod svake recenzije tražiš neka vrata kroz koja samo ti možeš da uđeš.
Da probam?
Dvehiljaditeineke pravili mi godišnju listu pesama na tadašnjoj MTV Balkan, koja se pionirski vrtela na TV B92 u tim post-revolucionarnim danima. Miško Bilbija i Darko Vlahović su bili šerifi od projekta i, koliko se sećam, mislim da sam sa njima relativno brzo postigao konsenzus oko izgleda liste. A onda sam na svoju ruku pre emitovanja stavio Moloko i Time Is Now na prvo mesto (sad guglujte koja je to bila godina). I to se Mišku nimalo nije dopalo i baš je bio ljut na mene. Da li zbog neposlušnosti u chain-of-commandu ili zato što je on ono prvobitno dogovoreno favorizovao (ne mogu da se setim šta je bilo).
Danas, ništa od stvari koje su nas tada povezale više ne postoji. Uključujući i Moloko.
Roisin Murphy je 2005. zvanično započela svoju solo karijeru albumom Ruby Blue, iako je još u doba Moloko vršljala naokolo (sa Handsome Boy-om i Borisom Dlugoschijem) i iako je, zapravo, godinu dana ranije izdala svoj prvi EP (Sequins) sa Matthew Herbertom, koji je postao i producent njenog prvog albuma.
Već tada je nekima bilo jasno da Roisin nema nameru da bude pitka kao Annie Lennox (mada, treba oprezno pristupiti završnoj Sitting and Counting na ovom albumu).
Iako mi je dijametralno suprotno zvučeći Mi Senti EP njeno najnajnajbolje izdanje, iako se ne sećam kako tačno zvuči Ruby Blue, moram da priznam da mi Take Her Up To Monto, što ga više slušam, sve više grabi ka vrhu najomiljenijih Roisininih izdanja. Ako ništa onda zbog sinta koji se čuje na početku (trenutnog favorita) Ten Miles High koji me svakim javljanjem podseti na Hej, moja dušice, Zane. Inače, sama pesma je opojna ambijentalna meditacija kojom se glasovi i zvuci roje podjednakim tempom, ali u nepojmljivoj eleganciji. Dok Roisin, na momente, u pozadini pušta svoj beli soul skoro kao Alison Moyet (i nije to jedini slučaj da ćemo prizvati nekadašnju partnerku Vincea Clarkea). Ten Miles High je pesma koja se neprekidno preliva u drugu pesmu, tokom svih pet minuta, menjajući ritam i tempo, dubinu i mekoću pevanja.
Roisin Murphy je na Take Her Up To Monto (nazvanoj po Dubliners obradi irskog tradicionala) retko viđena, umešna i relaksirana umetnica. Njen cilj, kao što je to inače u pop muzici, nije da vas sve privoli da zapevate njenu pesmu. Naprotiv. Ona pop ovde koristi kao galeriju u kojoj izlaže svoje performans ideje, aranžmanske eksperimente i produkcijske zamisli (album je producirao Eddie Stevens koji je radio i pre sa Moloko, Zero 7 i Freak Power). Roisin u svom uratku mudro i diskretno potire osnovnu zamisao pop muzike- melodije, ono što treba da vas ponese, zavede, što pamtite i lako pevate. Take Her Up To Monto tretira pop pesmu (pored prethodno rečenog) kao skup niša u kojima se odigravaju sitne melodije, kao kutke u koje treba da zavirite tokom slušanja, mestašca u kojima se toliko toga odigrava, samo ako se zadržite.
Zato je Take Her Up To Monto, u pravom smislu te fraze, album koji ćete uvek čuti na novi način sa svakim vraćanjem.
To možda neće biti lak zadatak, naročito ako ste veliki fan Time Is Now i drugih megahitova Moloko. Roisin ovde razbija teksturama, doziranjem svog vokala, igrom sa ritmovima, koja, al'majkemimire, ostavlja mnoge radikalnije produkcije (o kojima TinyMixtapes s balama oko usta piše poslednjih godina). Radeći na idejama Matthewa Herberta, gde sve može da pravi ritam ili melodiju, ona je prešišala svog učitelja i zapravo obrnula stvar- umesto da na neobične načine kreira relativno obične ritmove i melodije, ona upotrebom konvencionalnih i retro sredstava pokušava da subverzivnije deluje na ideju i mesto ritma i melodije u pesmi. Njeno srce kuca sve vreme tokom Take Her Up To Monto, menjajući brzinu i tempo.
Neka vrsta kosmopolitskog samozadovoljstva (uticaj života u Italiji?!) dominira atmosferom albuma. On opušta kao komplikovana masaža čiji metod isprva deluje kao sredstvo za postizanje sasvim suprotnog efekta. Roisin se poput krhke Morticiae Addams kreće kroz zvučni prostor, čas šapućući, čas pevušeći, čas pevajući, čas zloglaseći poput neke vračare (imate sve u Nervous Sleep, recimo) ili čas komandujući kao u singlu Mastermind. Take Her Up To Monto je poput opijata koji neprekidno menja dejstvo i menja vaš trip nikad vam ne dozvoljavajući da se skrasite.
Prizanjem, to može biti veoma nezgodno iskustvo. Naročito pop iskustvo. Ali nemojte je nizati uz Shuru, Jessie ili Abru.
Udenite je između Elysie Crampton, Arce, Angel-Ho, Jessy Lanze, Julianne Barwick, Kaitlyn Aurelie Smith... i videćete koliko Roisin u isto vreme uspeva da bude i pitkija i radikalnija i avanturističkija. O tome da je i više(struko) seksi, da i ne govorim.
Mislim da još jedino Dawn Richard može da joj parira, iako je ona malčice više na r'n'b terenu koji odavno dozvoljava agresivnije krivljenje kičme.
Ne odustajte i plakaćete kao posle seksa.
SELEKTAH: 9/ 10
Ocekivao bih da si urgirao za PJ Harvey i bilo sta sa "Stories from the city..." :D Ali realno i najobjektivnije da je tada bila mrtva trka izmedju Moloko, At The Drive-In, Radiohead i Primal Scream. (moji favoriti tada Smashing Pumpkins - Machina i Placebo - Black Market Music) Bilbija & co. su tada iz keca u kec urgirali za Bring on the major leagues Pavementa ili nesto slicno. A koliko uspevam da izvucem iz malog mozga i bez pomoci gugla, mislim da je tada na radiju na listi singlova prvo mesto bilo Elliott Smith - Son of Sam a na listi albuma mislim da je pobedu odneo XTRMNTR. Cekamo Radojicu sa podacima za tv listu. :)
ReplyDeleteAjde muzika, ali kakva je riba ova Roisin reci!!?
ReplyDeleteČinjenica da je postojalo vreme u kome se Miško Bilbija oko nečega pitao, dosta govori o svemu... :)
ReplyDelete