Talog Woody-ja Allena
Baš kao i u slučaju Will Sharpeovih Flowers i Black Pond, i ovde je jedna stvar pokrenula drugu. Oduševio sam se Burr Steersovom adaptacijom Pride And Prejudice And Zombies i odlučio da pogledam njegova ranija ostvarenja. 17 Again već jesam, a kako me Zac Efron ne radi naročito odlučio sam da preskočim Charlie St. Cloud i odmah pređem na Steersov debi Igby Goes Down.
Igby Goes Down je njujorški film. Indi film. Simpatičan film.
Kad kažem njujorški mislim da samo još, možda, u danskim produkcijama postoje sinovi i majke (alternativno i očevi) koji mogu da se ovoliko mrze, čak i ako to možda nije stvarno stanje njihovih emocija.
Kad kažem indi mislim da lik mlađeg sina, Igby-ja, koga igra Kieran Culkin izgleda kao mlađa verzija svih onih likova koje je Robert Downey Jr igrao osamdesetih. Iako realno i verovatno mislim samo na A Less Than Zero. Ali, znate taj tip, sin bogatih roditelja, koji prezire hipokriziju i bogatstvo i odlučuje se za mangupski put dečka koji obećava.
Kad kažem simpatičan film, mislim da Steers drži da je njegov film komedija i uprkos vrlo smelim i oporim sadržajima (majkoubistvo/eutanazija, narkomanija) uspeva da zadrži, ako ne vedar, a ono neočekivano nepesimističan ton.
Igby je, kao što rekoh, mlađi sin. Odrastao pored dominatne majke koja je tipični njujorški "soušalite" (vrlo dobra Susan Sarandon) i oca šizofreničara (Bill Pullman probava da bude Robin Williams). I ambicioznog "by the book" brata (odlični Ryan Phillippe). Nezainteresovan za stvari, sem za sprdačinu i sva pomagala koja to omogućuju, Igby je noćna mora za svoju majka, koja mora da ga svako malo prebacuje iz škole u školu, uz ogromne "društvene" napore. Taj deo filma bio mi je zabavniji.
Kada priča počne da se fokusira na Igby-jeve ljubavi, i njegov život van porodičnog gnezda, shvatamo da zapravo neke naročite priče ovde i nema, već da je sve to gomila sitnica u senci jedne smrti, koja prečesto biva centralnim mestom ili ishodištem indi filma.
Igby je mogao da bude moderni prototip "lovca u žitu" ili mladi anti-Patrick Bateman (ali podjednako sajko), ali jednostavno nije bilo (naročite) priče od koje bi tako nešto moglo da se skroji. Igby Goes Down je mali film, opet kako to prečesto biva u ovom tipu indi filmova, koji niti želi, niti ume da (kvazi) biografske momente autorovih života pretvori u nešto univerzalnije i ikonografskije. Igby nije jedan jedini, Igby je jedan od mnogih. Iako su najbolji momenti ovog filma oni koji upućuju na ovo prvo.
Na kraju Igby pobedi, iako "igbijevština" izgubi. Zapravo, na kraju Igby pobegne, jer to je jedini način da pobediš. Ništa novo. Još jedan dan u Njujorku. Tako to osećamo.
SELEKTAH: 6minus/ 10
Baš kao i u slučaju Will Sharpeovih Flowers i Black Pond, i ovde je jedna stvar pokrenula drugu. Oduševio sam se Burr Steersovom adaptacijom Pride And Prejudice And Zombies i odlučio da pogledam njegova ranija ostvarenja. 17 Again već jesam, a kako me Zac Efron ne radi naročito odlučio sam da preskočim Charlie St. Cloud i odmah pređem na Steersov debi Igby Goes Down.
Igby Goes Down je njujorški film. Indi film. Simpatičan film.
Kad kažem njujorški mislim da samo još, možda, u danskim produkcijama postoje sinovi i majke (alternativno i očevi) koji mogu da se ovoliko mrze, čak i ako to možda nije stvarno stanje njihovih emocija.
Kad kažem indi mislim da lik mlađeg sina, Igby-ja, koga igra Kieran Culkin izgleda kao mlađa verzija svih onih likova koje je Robert Downey Jr igrao osamdesetih. Iako realno i verovatno mislim samo na A Less Than Zero. Ali, znate taj tip, sin bogatih roditelja, koji prezire hipokriziju i bogatstvo i odlučuje se za mangupski put dečka koji obećava.
Kad kažem simpatičan film, mislim da Steers drži da je njegov film komedija i uprkos vrlo smelim i oporim sadržajima (majkoubistvo/eutanazija, narkomanija) uspeva da zadrži, ako ne vedar, a ono neočekivano nepesimističan ton.
Igby je, kao što rekoh, mlađi sin. Odrastao pored dominatne majke koja je tipični njujorški "soušalite" (vrlo dobra Susan Sarandon) i oca šizofreničara (Bill Pullman probava da bude Robin Williams). I ambicioznog "by the book" brata (odlični Ryan Phillippe). Nezainteresovan za stvari, sem za sprdačinu i sva pomagala koja to omogućuju, Igby je noćna mora za svoju majka, koja mora da ga svako malo prebacuje iz škole u školu, uz ogromne "društvene" napore. Taj deo filma bio mi je zabavniji.
Kada priča počne da se fokusira na Igby-jeve ljubavi, i njegov život van porodičnog gnezda, shvatamo da zapravo neke naročite priče ovde i nema, već da je sve to gomila sitnica u senci jedne smrti, koja prečesto biva centralnim mestom ili ishodištem indi filma.
Igby je mogao da bude moderni prototip "lovca u žitu" ili mladi anti-Patrick Bateman (ali podjednako sajko), ali jednostavno nije bilo (naročite) priče od koje bi tako nešto moglo da se skroji. Igby Goes Down je mali film, opet kako to prečesto biva u ovom tipu indi filmova, koji niti želi, niti ume da (kvazi) biografske momente autorovih života pretvori u nešto univerzalnije i ikonografskije. Igby nije jedan jedini, Igby je jedan od mnogih. Iako su najbolji momenti ovog filma oni koji upućuju na ovo prvo.
Na kraju Igby pobedi, iako "igbijevština" izgubi. Zapravo, na kraju Igby pobegne, jer to je jedini način da pobediš. Ništa novo. Još jedan dan u Njujorku. Tako to osećamo.
SELEKTAH: 6minus/ 10
No comments:
Post a Comment