Album kakav Beck već godinama (decenijama?) ne uspeva da snimi. Debelo kurcoboljan i isto toliko zabavan za druge
(A mogao sam da napišem i "Glazgovsko proleće")
Ja stalno nešto mislim da Malcolm Middleton ima onaj jedan album (5:14 Fluoxytine Seagull Alcohol John Nicotine) i "ovaj novi". A čovek ima više izdanja nego Ringo Star, što pod ovim što pod nekim drugim imenima (Human Don't Be Angry). A na sceni je već 20 godina (što on i Aidan Moffat i proslavljaju ove godine malim riunijonom i nekom vrstom greatest hits albuma)!
Mislim da su oba člana Arab Strap dala stanovit doprinos da se udalje od zvuka benda koji je negde (mislim) žanrovski određen kao "miserabilist softcore". I dok je Moffat radije obitavao u eksperimentalnijim, često i instrumentalnijim vodama, kao Lucky Pierre, (a btw i on ima novi album ove godine (Where You're Meant To Be), koji još uvek nisam čuo), Middleton je skelaste spokenwordaste aranžmane Arab Strap oplemenio sa malo više melodičnog mesa, proširio broj upotrebljenih instrumenata i, što se mene tiče, dogurao do neke hipsterske varijante Đorđa Balaševića. I kad to kažem ne mislim ništa loše, jer neke stvari i humor su pitanje ukusa, a sve ostalo je u principu isto. (Sećate li še Đocine pesme Šugar rep? Preslušajte, pa mi se vratite i javite.)
Summer of '13 stiže na talasu moje povišene ljubavi prema Middletonu, jer je njegov predvogodišnji album, sa škotskim pesnikom Davidom Shrigley-om, Music + Words, potpuno remek delo. Slično Beckovim interesovanjima za (post)disko, (post)funk i elektro(disko), ispoljenim na izdanjima Midnite Vultures, Guero/ Guerolito, The Information, i Middleton, u svom duhu, dakle, kurcoboljno, pretura po sopstvenom talentu za elektro/disko gruv. Rezultat je pomalo slekerska žurka, povremenih melanholičnih tonova (Brackets, naročito) i verovatno jedan od najzabavnijih albuma kome je Middleton kumovao.
Čini mi se da šarm, baš kao i u najvećem hitu Arab Strap, The First Big Weekend, dolazi od stanovitog nesklada Middletonovog polumrtvog glasa i muzičke podloge koja pravi žurku sebi za dušu. Nije baš lako proceniti da li je Middleton pomirljivi učesnik ili gunđavi posmatrač. Ipak, najteže od svega je poverovati da Middleton nije u nekoj pasivno-agresivnoj ljubavi sa ovom podlogom, ako joj se već otvoreno ne ruga ovom imitacijom sint-pop bendova osamdesetih (poput A-ha ili Spandau Ballet). Ako se setimo obrada Atomic Kitten i Girls Aloud koje su provejavale kroz karijeru Middletonea, teško da se radi samo o ironiji.
I taj neki kurcoboljni odnos (nikako da vas ubedim, jel da?) kao rezultat ima muziku kojom neko zapravo nije želeo više i dublje (i duže) da se bavi jeste ono što ga razlikuje od Becka, sa kojim ovaj album deli fini promjer melankolije i samozadovoljstva- Beck pegla stvari, daje više od sebe, trudi se da stvari ispadnu nekako. Middleton mnogo više deluje kao neko ko ih ostavlja na nekom nivou kad izgubi želju da se njima bavi (poslušajte samo sudar sto ideja u naslovnoj temi). Otuda ovaj album nikada neće biti bestseler koji bi mogao da bude, uz malo njegove dobre volje i boljeg producenta od Miaoux Miaoux, škotskog elektro-pionira sa kojim je do skora delio (Chemikal Underground) etiketu. Inače, pored MM na ploči gostuju još Lone Pigeon i Marin John Henry iz DeRosa, ali ja nisam primetio da su oni primetnije promenili ugođaj ovog albuma, u slučaju da verujete da je Middleton sam od početka do kraja.
Music Ticks mi je omiljena. Jer je sastavljena iz nekoliko delova od kojih je svaki nežan, pompezan i lep, a i efekat na Middletonovom glasu me podseća na Pet Shop Boys osamdesetih, i sve zajedno pluta u kraut-folku Arab Strap, baš kao u najboljim danima.
Summer of '13 je idealan za problematične trenutke leta, kada sve ono što je lepo i zbog čega vredi živeti počinje da smrducka, jer ima kraj i uhvati vas panika. Middleton ustaje protiv takvih misli i osećanja praveći budalastu paradu koja je, ako ništa drugo, dirljiv drugarski čin.
SELEKTAH: 8plus/ 10
(A mogao sam da napišem i "Glazgovsko proleće")
Ja stalno nešto mislim da Malcolm Middleton ima onaj jedan album (5:14 Fluoxytine Seagull Alcohol John Nicotine) i "ovaj novi". A čovek ima više izdanja nego Ringo Star, što pod ovim što pod nekim drugim imenima (Human Don't Be Angry). A na sceni je već 20 godina (što on i Aidan Moffat i proslavljaju ove godine malim riunijonom i nekom vrstom greatest hits albuma)!
Mislim da su oba člana Arab Strap dala stanovit doprinos da se udalje od zvuka benda koji je negde (mislim) žanrovski određen kao "miserabilist softcore". I dok je Moffat radije obitavao u eksperimentalnijim, često i instrumentalnijim vodama, kao Lucky Pierre, (a btw i on ima novi album ove godine (Where You're Meant To Be), koji još uvek nisam čuo), Middleton je skelaste spokenwordaste aranžmane Arab Strap oplemenio sa malo više melodičnog mesa, proširio broj upotrebljenih instrumenata i, što se mene tiče, dogurao do neke hipsterske varijante Đorđa Balaševića. I kad to kažem ne mislim ništa loše, jer neke stvari i humor su pitanje ukusa, a sve ostalo je u principu isto. (Sećate li še Đocine pesme Šugar rep? Preslušajte, pa mi se vratite i javite.)
Summer of '13 stiže na talasu moje povišene ljubavi prema Middletonu, jer je njegov predvogodišnji album, sa škotskim pesnikom Davidom Shrigley-om, Music + Words, potpuno remek delo. Slično Beckovim interesovanjima za (post)disko, (post)funk i elektro(disko), ispoljenim na izdanjima Midnite Vultures, Guero/ Guerolito, The Information, i Middleton, u svom duhu, dakle, kurcoboljno, pretura po sopstvenom talentu za elektro/disko gruv. Rezultat je pomalo slekerska žurka, povremenih melanholičnih tonova (Brackets, naročito) i verovatno jedan od najzabavnijih albuma kome je Middleton kumovao.
Čini mi se da šarm, baš kao i u najvećem hitu Arab Strap, The First Big Weekend, dolazi od stanovitog nesklada Middletonovog polumrtvog glasa i muzičke podloge koja pravi žurku sebi za dušu. Nije baš lako proceniti da li je Middleton pomirljivi učesnik ili gunđavi posmatrač. Ipak, najteže od svega je poverovati da Middleton nije u nekoj pasivno-agresivnoj ljubavi sa ovom podlogom, ako joj se već otvoreno ne ruga ovom imitacijom sint-pop bendova osamdesetih (poput A-ha ili Spandau Ballet). Ako se setimo obrada Atomic Kitten i Girls Aloud koje su provejavale kroz karijeru Middletonea, teško da se radi samo o ironiji.
I taj neki kurcoboljni odnos (nikako da vas ubedim, jel da?) kao rezultat ima muziku kojom neko zapravo nije želeo više i dublje (i duže) da se bavi jeste ono što ga razlikuje od Becka, sa kojim ovaj album deli fini promjer melankolije i samozadovoljstva- Beck pegla stvari, daje više od sebe, trudi se da stvari ispadnu nekako. Middleton mnogo više deluje kao neko ko ih ostavlja na nekom nivou kad izgubi želju da se njima bavi (poslušajte samo sudar sto ideja u naslovnoj temi). Otuda ovaj album nikada neće biti bestseler koji bi mogao da bude, uz malo njegove dobre volje i boljeg producenta od Miaoux Miaoux, škotskog elektro-pionira sa kojim je do skora delio (Chemikal Underground) etiketu. Inače, pored MM na ploči gostuju još Lone Pigeon i Marin John Henry iz DeRosa, ali ja nisam primetio da su oni primetnije promenili ugođaj ovog albuma, u slučaju da verujete da je Middleton sam od početka do kraja.
Music Ticks mi je omiljena. Jer je sastavljena iz nekoliko delova od kojih je svaki nežan, pompezan i lep, a i efekat na Middletonovom glasu me podseća na Pet Shop Boys osamdesetih, i sve zajedno pluta u kraut-folku Arab Strap, baš kao u najboljim danima.
Summer of '13 je idealan za problematične trenutke leta, kada sve ono što je lepo i zbog čega vredi živeti počinje da smrducka, jer ima kraj i uhvati vas panika. Middleton ustaje protiv takvih misli i osećanja praveći budalastu paradu koja je, ako ništa drugo, dirljiv drugarski čin.
SELEKTAH: 8plus/ 10
Je l' to onaj Beck što ima pesmu Chemtrails? Što bi on bio reper za bilo šta? Čitaću kasnije, mrzim 90e
ReplyDeletenije to taj beck
Delete