Korejska Leptirica
Kao i svi najbolji azijski (Koreja- Hong Kong- Tajland, za ovu priliku) filmovi (Host, Shaolin Soccer, Kung Fu Hustle, The Good The Bad The Weird, Sea Fog, pa i kineski Aftershock) i The Wailing tek jedva održava svoju žanrovsku odrednicu (horor) popuštajući pred namerom autora da svoj film prikaže kao žanrovsko ostvarenje smešteno u stvaran (dobro, "verovatan") i, što je bitnije, sočan život. Usled čega su humor, melodrama i akcija, i kurcšlus kao reč koja najbolje opisuje ono što se dešava, neminovni akteri u žanrovskoj krletki. I imaju, čini mi se, samo jedan cilj- a to je da se ozbiljno pozabave životom.
U ovom filmu pratimo kako se urušava život jednog policajca kada se sam đavo obruši na njega. Đavo i policajčeva hibrisu sklona ličnost.
Policajac Jong-Goo, dakle, suočen je sa serijom neobičnih zločina u malom mestu tokom kojih su članovi porodice (izgleda) poludeli i pobili sve ostale u svojoj kući. Rešavanje zločina dovešće Jong-Gooa i do misterioznog "Japanca" koji živi otuđen od mesta u planini i za koga se pričaju razne priče. Međutim, đavo zaista dolazi po svoje kada Jong-Goova ćerka poludi na sličan način kao ljudi koji su počinili zločine...
I više vam ne bih otkrivao.
Reditelj ovog remek-dela je Hong-jin Na, reditelj Yellow Sea i The Chaser, dva korejska ostvarenja od, recimo, 50 koje biste morali da pogledate.
Ali, ovaj mu je najbolji.
Goksung zaista funkcioniše i mogao bi da bude korejska verzija naše Leptirice. Pre svega u vrlo živopisnim reakcijama ljudi na priče o avetima sopstvenog folklora, ali i na same aveti. U Naovom filmu ljudi ispadaju smešni u svom strahu. Mislim, tako nešto nije neobično u slešerima, ali u Goksungu komičnost je deo atmosfere i tkiva filma koliko i strah. U antologijskoj sceni obračuna sa neuništivim "zombijem" ispod fenomenalne koreografije nekoliko policajaca koji ne umeju da se odbrane od napada besnog "zombija" krije se, verovatni, podsmeh smrti. Osmeh koji nas štiti da ne poludimo.
Goksung nije savršen u celini koliko u delovima. Jer Na je svuda gde je mogao svaku situaciju izmuzao maksimalno i na najmanje očekivan način. Primera radi, kada ekipa policajca u nekom malecnom pikapu beži nakon susreta sa "zombijem", oni će se prvo skoro sudariti sa drugim vozilom tokom panične vožnje (jedan kliše), pa će im (tek) onda pasti telo na šoferšajbnu (drugi kliše), rezultirajući u neverovatnoj, i baš zato verovatnoj situaciji koja nastavlja da rezonuje ludačkim ritmom događanja kao i ono što joj je prethodilo. Na se uvek trudi da izdopinguje situaciju, da je iščaši i ispita reakcije svojih junaka. Naov film je pedantno i disciplinovano uvek o junacima, o glavnom junaku. O njegovoj naivnosti, gluposti, možda i ksenofobiji (ispostavlja se opravdanoj, što je još zanimljivije).
Goksung pleni svojom sumornom neminovnošću, iz koje glavni junak ne ume da se iskobelja čak ni kada mu se za to ukaže prilika tj da savet. Na je nameren da odmeri koliko danas čovek može da se nosi sa onom starom- da je đavo uradio najbolju stvar kad nas je ubedio da ne postoji. A šta ako postoji? Kako bi se nosili sa tim?!
U nekim segmentima priče, recimo uloge šamana u čitavoj stvari, nije baš najjasnije ko tu za čiji tim igra, što dodatno (barem meni) komplikuje potpuno razumevanje priče. A ni odnos između dobrog duha i đavola nije baš najjasniji, jer nekad deluje da je ona moćnija od njega, a nekada da su svi zajedno potpuno nemoćni u ratu sa njim. A i lik "dobrog duha" mogao je da bude psihološki malo iznijansiraniji kako bi parirao svim ostalim likovima koji, ma koliko minornih uloga u priči, do nas stižu uvek "trodimenzionalno" dočarani. To insistiranje na nekoj vrsti naturalističnosti regularnog toka života sasvim sigurno doprinosi tome da jeza "natprirodnog" deluje stvarnije i jezivije. Da osetimo stvarnu borbu dve sile i bespoštednu superiornost one druge (to i nije neki spojler?!). Na tome počiva Naov horor. Baš kao i u Leptirici (kada smo je prvi put gledali).
Ogroman doprinos uspehu ovog filma dao je i Do Won Kwak, koji igra Jong-Gooa. Njegova zblanutost, dobrodušnost, glupost, arogantnost, požrtvovanost, oporost, strah, ljutina, deluju podjednako uverljivo, a njegov talenat potiče od toga što on postiže da u njegovom liku sve te karakteristike mogu zajedno da postoje. I on je definitivno kičma ovog filma.
Više od svega, Goksung demonstrira ono što najviše volim kod dobrog filma, a to je njegova nepredvidivost. Ako na početku i počne kao neka seoska verzija Memories Of Murder (ili bilo kog dobrog azijskog trilera) koji sluti na Joon-ho Bongovski "obrt", način na koji Na postepeno iz realističkog prelazi u nerealističko baziran je na onoj finoj i drskoj, skoro satiričnoj, ambivalentnosti materijala koji je možda "ovo može samo na filmu", a možda i "ovo samo život može da smisli".
SELEKTAH: 9/ 10
Kao i svi najbolji azijski (Koreja- Hong Kong- Tajland, za ovu priliku) filmovi (Host, Shaolin Soccer, Kung Fu Hustle, The Good The Bad The Weird, Sea Fog, pa i kineski Aftershock) i The Wailing tek jedva održava svoju žanrovsku odrednicu (horor) popuštajući pred namerom autora da svoj film prikaže kao žanrovsko ostvarenje smešteno u stvaran (dobro, "verovatan") i, što je bitnije, sočan život. Usled čega su humor, melodrama i akcija, i kurcšlus kao reč koja najbolje opisuje ono što se dešava, neminovni akteri u žanrovskoj krletki. I imaju, čini mi se, samo jedan cilj- a to je da se ozbiljno pozabave životom.
U ovom filmu pratimo kako se urušava život jednog policajca kada se sam đavo obruši na njega. Đavo i policajčeva hibrisu sklona ličnost.
Policajac Jong-Goo, dakle, suočen je sa serijom neobičnih zločina u malom mestu tokom kojih su članovi porodice (izgleda) poludeli i pobili sve ostale u svojoj kući. Rešavanje zločina dovešće Jong-Gooa i do misterioznog "Japanca" koji živi otuđen od mesta u planini i za koga se pričaju razne priče. Međutim, đavo zaista dolazi po svoje kada Jong-Goova ćerka poludi na sličan način kao ljudi koji su počinili zločine...
I više vam ne bih otkrivao.
Reditelj ovog remek-dela je Hong-jin Na, reditelj Yellow Sea i The Chaser, dva korejska ostvarenja od, recimo, 50 koje biste morali da pogledate.
Ali, ovaj mu je najbolji.
Goksung zaista funkcioniše i mogao bi da bude korejska verzija naše Leptirice. Pre svega u vrlo živopisnim reakcijama ljudi na priče o avetima sopstvenog folklora, ali i na same aveti. U Naovom filmu ljudi ispadaju smešni u svom strahu. Mislim, tako nešto nije neobično u slešerima, ali u Goksungu komičnost je deo atmosfere i tkiva filma koliko i strah. U antologijskoj sceni obračuna sa neuništivim "zombijem" ispod fenomenalne koreografije nekoliko policajaca koji ne umeju da se odbrane od napada besnog "zombija" krije se, verovatni, podsmeh smrti. Osmeh koji nas štiti da ne poludimo.
Goksung nije savršen u celini koliko u delovima. Jer Na je svuda gde je mogao svaku situaciju izmuzao maksimalno i na najmanje očekivan način. Primera radi, kada ekipa policajca u nekom malecnom pikapu beži nakon susreta sa "zombijem", oni će se prvo skoro sudariti sa drugim vozilom tokom panične vožnje (jedan kliše), pa će im (tek) onda pasti telo na šoferšajbnu (drugi kliše), rezultirajući u neverovatnoj, i baš zato verovatnoj situaciji koja nastavlja da rezonuje ludačkim ritmom događanja kao i ono što joj je prethodilo. Na se uvek trudi da izdopinguje situaciju, da je iščaši i ispita reakcije svojih junaka. Naov film je pedantno i disciplinovano uvek o junacima, o glavnom junaku. O njegovoj naivnosti, gluposti, možda i ksenofobiji (ispostavlja se opravdanoj, što je još zanimljivije).
Goksung pleni svojom sumornom neminovnošću, iz koje glavni junak ne ume da se iskobelja čak ni kada mu se za to ukaže prilika tj da savet. Na je nameren da odmeri koliko danas čovek može da se nosi sa onom starom- da je đavo uradio najbolju stvar kad nas je ubedio da ne postoji. A šta ako postoji? Kako bi se nosili sa tim?!
U nekim segmentima priče, recimo uloge šamana u čitavoj stvari, nije baš najjasnije ko tu za čiji tim igra, što dodatno (barem meni) komplikuje potpuno razumevanje priče. A ni odnos između dobrog duha i đavola nije baš najjasniji, jer nekad deluje da je ona moćnija od njega, a nekada da su svi zajedno potpuno nemoćni u ratu sa njim. A i lik "dobrog duha" mogao je da bude psihološki malo iznijansiraniji kako bi parirao svim ostalim likovima koji, ma koliko minornih uloga u priči, do nas stižu uvek "trodimenzionalno" dočarani. To insistiranje na nekoj vrsti naturalističnosti regularnog toka života sasvim sigurno doprinosi tome da jeza "natprirodnog" deluje stvarnije i jezivije. Da osetimo stvarnu borbu dve sile i bespoštednu superiornost one druge (to i nije neki spojler?!). Na tome počiva Naov horor. Baš kao i u Leptirici (kada smo je prvi put gledali).
Ogroman doprinos uspehu ovog filma dao je i Do Won Kwak, koji igra Jong-Gooa. Njegova zblanutost, dobrodušnost, glupost, arogantnost, požrtvovanost, oporost, strah, ljutina, deluju podjednako uverljivo, a njegov talenat potiče od toga što on postiže da u njegovom liku sve te karakteristike mogu zajedno da postoje. I on je definitivno kičma ovog filma.
Više od svega, Goksung demonstrira ono što najviše volim kod dobrog filma, a to je njegova nepredvidivost. Ako na početku i počne kao neka seoska verzija Memories Of Murder (ili bilo kog dobrog azijskog trilera) koji sluti na Joon-ho Bongovski "obrt", način na koji Na postepeno iz realističkog prelazi u nerealističko baziran je na onoj finoj i drskoj, skoro satiričnoj, ambivalentnosti materijala koji je možda "ovo može samo na filmu", a možda i "ovo samo život može da smisli".
SELEKTAH: 9/ 10
Dobra recenzija dobrog filma,ali ipak ne boljeg od The Chaser-a,koji,treba reci ako nista vec zbog ljudi koji citaju ovu recenziju,spada sigurno medju 10 korejskih filomova koje (obavezno)treba pogledati.Cini mi se da je reditelj ipak bio malo umesniji sa nekom vrstom oneobicenog realnog trilera(The Chaser)negoli sa ovim onostranim,ne do kraja razumljivim filmom....Juga
ReplyDelete