Uzevši u obzir neke stvari možda bi za sve bilo najbolje da Woody Allen umre
Gledajući Cafe Society ne mogu da se otmem utisku da biti Woody Allen ovih dana verovatno znači toliko se oglušivati o bilo šta sem stvari vezanih za (aktuelnu, narednu) produkciju filma. Ne stati ni po koju cenu. Naročito ne da se porazmisli. Radi se na prvoj ideji koja je razradiva, uvek u panici da naredne neće biti. Ili da na horizontu neće nići novi glumci raspoloženi da se okušaju u saradnji sa legendom, dok je još živ.
Cafe Society je pokušaj da se uspeh epoškog (od epoha) Midnight In Paris iskombinuje sa glumcima koji više pašu generaciji milenijalsa sa kojom Allen skoro pa da nema nikakvih dodirnih tačaka (sem što neki misle da bi ih rado dodirnuo). U isto vreme, ovaj film pre pokušava nego što pretenduje da u Jesse Eisenbergu pronađe najvudialenastijeg avatara za Woody Allena. Koji bolno manjka u sopstvenim filmovima, od kada ga tamo nema.
Ono što nam Cafe Society još stavlja do znanja jeste da Allenovi filmovi, naročito u poslednje vreme, bivaju dobri ako imaju snažnu žensku junakinju (i glumicu koja je igra), jer pisanje ženskih uloga, kao i kod Almodavara, jeste bio njegov adut. Tj bivaju loši i sve gori u slučajevima u kojima je lik koji bi zapravo trebalo da bude on daleko od samog Allena. Cafe Society, za razliku od nešto manje mršavog Midnight In Paris, ne uspeva ni u jednom od ta dva.
Iako se trudi, Kristen Stewart nema ni trunčicu šarma najpoznatijih Allenovih heroina, pa čak i onih ultra-atipičnih kakva je bila Cate Blanchett u magičnom Blue Jasmine. Ona je jednostavno pogrešna za njegove filmove. Previše je drvenasta, muškobanjasta, a ne dečačka i draga, i bez ikakve snage da u nama probudi simpatiju. Blake Lively, koja se nešto kasnije pojavi u filmu, možda ima fizionomiju Allenove "junakinje", ali lik koji joj je napisan jedva da uspeva da postoji i od papira.
Nasuprot njima dvema, kao njegovim ljubavnim interesima, postavljen je Jesse Eisenberg, mucavi, blagoparkinsovani mladi glumac koji već počinje da iritira manirzmom svog kilavog samopouzdanja. Eisenberg je sve suprotno od Allena. On je nesimpatičan u svom nesamopouzdanju, za razliku od Allena koji je bio urnebesan u svom samopouzdanju, čak i kad ga je (samo)negirao.
Oslonjen, dakle, na dve drvene noge i Steve Carrella koji se tokom filma gubio u nivoima zajebanosti svoga lika (Jesseijevog ujaka, moćnog holivudskog producenta), Cafe Society pokušava da u eri "Zlatnog Holivuda" kreira romansu promašenih ljubavnika, koja ni danas podjednako nema nade za uspeh, kao ni tada. Jesse i Kristen su napravili pogrešne izbore, ali u dnu srca ostali su verni jedni drugima. I to je bukvalno sav sadržaj ovog filma koji se usput muči sa trećerazrednom satirom na mnogobrojnu jevrejsku porodicu, apsolutno neiskorištenim setingom Holivuda, koji se potom nepotrebno seli na Istočnu obalu i tavori u podjednako jalovom okruženju. Sve, a to je kristalno jasno- samo da bi se nečim popunilo predugih 96 minuta.
Sentiment neostvarene ljubavi i životne pomirenosti sa pogrešnim izborom (kad je već kasno za sve), a dolazeći od Allena, svako budi radoznalost kome se to Allen iz svog života ovim filmom obraća ili zašto pod starost guta te gorke suze. Ali film koji nam nudi ne podmiruje ni elementarne emocije neophodne za bavljenje time. Reći da je ovo "rutinski Allen" znači jako zažmuriti na to da se radi o bezosećajnoj imitiaciji istog.
SELEKTAH: 2minus/ 10
Gledajući Cafe Society ne mogu da se otmem utisku da biti Woody Allen ovih dana verovatno znači toliko se oglušivati o bilo šta sem stvari vezanih za (aktuelnu, narednu) produkciju filma. Ne stati ni po koju cenu. Naročito ne da se porazmisli. Radi se na prvoj ideji koja je razradiva, uvek u panici da naredne neće biti. Ili da na horizontu neće nići novi glumci raspoloženi da se okušaju u saradnji sa legendom, dok je još živ.
Cafe Society je pokušaj da se uspeh epoškog (od epoha) Midnight In Paris iskombinuje sa glumcima koji više pašu generaciji milenijalsa sa kojom Allen skoro pa da nema nikakvih dodirnih tačaka (sem što neki misle da bi ih rado dodirnuo). U isto vreme, ovaj film pre pokušava nego što pretenduje da u Jesse Eisenbergu pronađe najvudialenastijeg avatara za Woody Allena. Koji bolno manjka u sopstvenim filmovima, od kada ga tamo nema.
Ono što nam Cafe Society još stavlja do znanja jeste da Allenovi filmovi, naročito u poslednje vreme, bivaju dobri ako imaju snažnu žensku junakinju (i glumicu koja je igra), jer pisanje ženskih uloga, kao i kod Almodavara, jeste bio njegov adut. Tj bivaju loši i sve gori u slučajevima u kojima je lik koji bi zapravo trebalo da bude on daleko od samog Allena. Cafe Society, za razliku od nešto manje mršavog Midnight In Paris, ne uspeva ni u jednom od ta dva.
Iako se trudi, Kristen Stewart nema ni trunčicu šarma najpoznatijih Allenovih heroina, pa čak i onih ultra-atipičnih kakva je bila Cate Blanchett u magičnom Blue Jasmine. Ona je jednostavno pogrešna za njegove filmove. Previše je drvenasta, muškobanjasta, a ne dečačka i draga, i bez ikakve snage da u nama probudi simpatiju. Blake Lively, koja se nešto kasnije pojavi u filmu, možda ima fizionomiju Allenove "junakinje", ali lik koji joj je napisan jedva da uspeva da postoji i od papira.
Nasuprot njima dvema, kao njegovim ljubavnim interesima, postavljen je Jesse Eisenberg, mucavi, blagoparkinsovani mladi glumac koji već počinje da iritira manirzmom svog kilavog samopouzdanja. Eisenberg je sve suprotno od Allena. On je nesimpatičan u svom nesamopouzdanju, za razliku od Allena koji je bio urnebesan u svom samopouzdanju, čak i kad ga je (samo)negirao.
Oslonjen, dakle, na dve drvene noge i Steve Carrella koji se tokom filma gubio u nivoima zajebanosti svoga lika (Jesseijevog ujaka, moćnog holivudskog producenta), Cafe Society pokušava da u eri "Zlatnog Holivuda" kreira romansu promašenih ljubavnika, koja ni danas podjednako nema nade za uspeh, kao ni tada. Jesse i Kristen su napravili pogrešne izbore, ali u dnu srca ostali su verni jedni drugima. I to je bukvalno sav sadržaj ovog filma koji se usput muči sa trećerazrednom satirom na mnogobrojnu jevrejsku porodicu, apsolutno neiskorištenim setingom Holivuda, koji se potom nepotrebno seli na Istočnu obalu i tavori u podjednako jalovom okruženju. Sve, a to je kristalno jasno- samo da bi se nečim popunilo predugih 96 minuta.
Sentiment neostvarene ljubavi i životne pomirenosti sa pogrešnim izborom (kad je već kasno za sve), a dolazeći od Allena, svako budi radoznalost kome se to Allen iz svog života ovim filmom obraća ili zašto pod starost guta te gorke suze. Ali film koji nam nudi ne podmiruje ni elementarne emocije neophodne za bavljenje time. Reći da je ovo "rutinski Allen" znači jako zažmuriti na to da se radi o bezosećajnoj imitiaciji istog.
SELEKTAH: 2minus/ 10
No comments:
Post a Comment