Linklater sebi za dušu
Čak ni promo prosteri "ne kriju" da je Everybody Wants Some! neka vrsta "duhovnog nastavka" "almost-čudesnog" Dazed And Confused (svi znaci navoda preko potrebni!). Jedino što sam ga ja dočekao dopraćen Linklaterovom izjavom (a nakon Boyhood) da će konačno da snimi film o bejzbolu.
Možda je Everybody Wants Some! za prave poznavaoce bejzbola (moje znanje: zero) i jeste film o bejzbolu, ali ja bih samo mogao da konstatujem da od svih (američkih) sportova u ovom filmu najviše ima bejzbola.
Ako je Dazed And Confused završio negde u suton sedamdesetih (imdb kaže 1976), Linklater je vrlo specifičan po pitanju Everybody Wants Some!- taj film se dešava "1980, tog i tog datuma, tog dana, u toliko sati, toliko i toliko vremena pre prvog treninga".
Osamnaestogodišnji Jake dolazi u gradić u kome će studirati, zahvaljujući "bejzbol" školarini. Grad je odvojio dve kuće u kojoj će živeti "sportisti". Dve raspadnute kuće, pune napaljenih mladića, utegnutih u farmerke širokih nogavica, još uže majice i Adidas patike. Neki od njih tu su već seniori, neki već previše godina, neki su tek došli i prenaloženi su na sebe, neki su seljačine iz Teksasa, neki su kul momci, neki su očigledni šampioni... A, posle određenog vremena to ćete možda i sami primetiti, većinu njih krase različiti tipovi elokventnog izražavanja, koje u određenim slučajevima sugeriše da je Linklater bio malčice više blagonaklon u idealizovanju ljudi sa kojima je odrastao (ili želeo da odraste).
Linklater nam u tri dana (od kojih dva obuhvataju vikend), maltene iz sata u sat, prikazuje kako izgleda upoznavanje i zbližavanje pridošlica i starijih kolega, upoznavanje grada, naslućivanje kako će se i gde, možda i sa kime, zabavljati u godinama koje su pred njima. Okupljeni oko opštih i specifičnih "bro" kodova i onih koji važe za njihov tim. Egoi će rasti i smanjivati se u ženskom prisustvu. Sve izgleda kao da se nijedna godina nakon ove još uvek nije desila. Čime je, možda, Linklater sebi ispunio želju.
Moj problem sa ovim filmom, koji bez sumnje izgleda autentično, živo i insistirajuće na nekoj vrsti neopterećenosti potrebe za (re-)kontekstualizacijom i komentarom vremena današnjeg, jeste što nema neku naročito, ako i ikakvu priču. Ako sam u Dazed And Confused, zajedno sa suzama, mogao da progutam te poslednje dane stvarne mladosti i tu surovost svih budućih rastanaka koje cepaju američke tinejdžere nakon srednje škole, u odlično raspoloženom Everybody Wants Some! zabave ima izgleda samo za njegove junake. I Linklatera.
Priču o prvim danima odrastanja, pravljenju novih vrsta partnerstava, zrelijih seksualnih iskustava, Linklater je ispunio sa premalo ličnih, autentičnih detalja, sa premalo drugačijih "tipičnih" situacija koje nismo zaticali u sličnim ostvarenjima. Da kast, njihove frizure brkovi i farmerke, nisu toliko autentični Everybody Wants Some! bi bio generično ostvarenje čija je jedina poenta, izgleda, da pokaže i bukvalno kaže da bejbol igrači (jednog tima) moraju da igraju timski na svim nivoima. Lišeni egoa.
Stvar koja me, obvijusli, uopšte ne zanima.
SELEKTAH: 5/ 10
Čak ni promo prosteri "ne kriju" da je Everybody Wants Some! neka vrsta "duhovnog nastavka" "almost-čudesnog" Dazed And Confused (svi znaci navoda preko potrebni!). Jedino što sam ga ja dočekao dopraćen Linklaterovom izjavom (a nakon Boyhood) da će konačno da snimi film o bejzbolu.
Možda je Everybody Wants Some! za prave poznavaoce bejzbola (moje znanje: zero) i jeste film o bejzbolu, ali ja bih samo mogao da konstatujem da od svih (američkih) sportova u ovom filmu najviše ima bejzbola.
Ako je Dazed And Confused završio negde u suton sedamdesetih (imdb kaže 1976), Linklater je vrlo specifičan po pitanju Everybody Wants Some!- taj film se dešava "1980, tog i tog datuma, tog dana, u toliko sati, toliko i toliko vremena pre prvog treninga".
Osamnaestogodišnji Jake dolazi u gradić u kome će studirati, zahvaljujući "bejzbol" školarini. Grad je odvojio dve kuće u kojoj će živeti "sportisti". Dve raspadnute kuće, pune napaljenih mladića, utegnutih u farmerke širokih nogavica, još uže majice i Adidas patike. Neki od njih tu su već seniori, neki već previše godina, neki su tek došli i prenaloženi su na sebe, neki su seljačine iz Teksasa, neki su kul momci, neki su očigledni šampioni... A, posle određenog vremena to ćete možda i sami primetiti, većinu njih krase različiti tipovi elokventnog izražavanja, koje u određenim slučajevima sugeriše da je Linklater bio malčice više blagonaklon u idealizovanju ljudi sa kojima je odrastao (ili želeo da odraste).
Linklater nam u tri dana (od kojih dva obuhvataju vikend), maltene iz sata u sat, prikazuje kako izgleda upoznavanje i zbližavanje pridošlica i starijih kolega, upoznavanje grada, naslućivanje kako će se i gde, možda i sa kime, zabavljati u godinama koje su pred njima. Okupljeni oko opštih i specifičnih "bro" kodova i onih koji važe za njihov tim. Egoi će rasti i smanjivati se u ženskom prisustvu. Sve izgleda kao da se nijedna godina nakon ove još uvek nije desila. Čime je, možda, Linklater sebi ispunio želju.
Moj problem sa ovim filmom, koji bez sumnje izgleda autentično, živo i insistirajuće na nekoj vrsti neopterećenosti potrebe za (re-)kontekstualizacijom i komentarom vremena današnjeg, jeste što nema neku naročito, ako i ikakvu priču. Ako sam u Dazed And Confused, zajedno sa suzama, mogao da progutam te poslednje dane stvarne mladosti i tu surovost svih budućih rastanaka koje cepaju američke tinejdžere nakon srednje škole, u odlično raspoloženom Everybody Wants Some! zabave ima izgleda samo za njegove junake. I Linklatera.
Priču o prvim danima odrastanja, pravljenju novih vrsta partnerstava, zrelijih seksualnih iskustava, Linklater je ispunio sa premalo ličnih, autentičnih detalja, sa premalo drugačijih "tipičnih" situacija koje nismo zaticali u sličnim ostvarenjima. Da kast, njihove frizure brkovi i farmerke, nisu toliko autentični Everybody Wants Some! bi bio generično ostvarenje čija je jedina poenta, izgleda, da pokaže i bukvalno kaže da bejbol igrači (jednog tima) moraju da igraju timski na svim nivoima. Lišeni egoa.
Stvar koja me, obvijusli, uopšte ne zanima.
SELEKTAH: 5/ 10
No comments:
Post a Comment