Čudesan overdouz DePalmom
Vi kažete: pretenciozno, malo podnošljivije od Only God Forgives, isprazno, isprazno kao što je i nepotrebno nahvaljeni Drive bio, "o čemu se, bre, radi?!!", ima par lepih kadrova...
SELEKTAH: 2/ 10
Ja kažem:
The Neon Demon je fini, snažni noar, DePalmine/depalmovske zainteresovanosti za ženu kao žrtvu i ženu kao (auto)destruktivno oružje.
The Neon Demon je uprkos, rekao bih, lažnom postmodernom naboju, zapravo vrlo old skul ispričana priča, vrlo staronovoholivudska, skoro kao Carrie. I ovde cura najebe zbog toga što se razlikuje i moći koju poseduje.
The Neon Demon je bizarna, i u tom segmentu, rekao bih, jedino postmoderna, satira, ali ne na svet visoke mode, koliko na konkurentnost. Mnoge zvezde i nezvezde pričaju o Eleju kao o meki zla u kojoj jedino neprekidna želja za takmičenjem omogućuje opstanak. A svi ostali bivaju samleveni istom. Elejev zadah stvara savršen bekgraund ovoj priči.
The Neon Demon (skoro) sve duguje kastingu i talentu Elle Fanning. Ona je ovim filmom izgubila nevinost. Pred kamerama i našim očima. Tek godinu dana starija od svoje šesnaestogodišnje junakinje ona je zajedno sa njom osetila magiju i moć medija i grada koji je može učiniti besmrtnom. Jedino što je Elle trijumfovala. Videćemo koliko dugo.
The Neon Demon je priča o devojci koja je prerano i prebrzo osetila moć koju ima, naročito nad drugima. Elle Fanning igra Jesse (nema prezimena) koja dolazi u Elej u nadi da će ostvariti karijeru modela. Na početku filma vidimo da se već snašla kako da dobije promotivne fotografije. Nešto kasnije vidimo koliko je ona i dalje strašljiva i, zapravo, neustrašiva (scena sa jaguarom u sobi). Iako Elle svojim devojčicastim licem isijava neiskustvom i naivnošću, sve ono što ona radi i spremna je da uradi, isijava snagom.
Nastup na prvoj reviji, na kojoj dobija krunsku poziciju "zatvarača" revije, je meta-trenutak ovog filma. Onaj u kome devojčica postaje devojka (žena), u kojoj moć poput opijuma obuzima čitavo njeno biće, u kojoj sreće "neonskog demona" ili, nesvesna toga, postaje "neonski demon". Sa samopouzdanjem koje kulja iz nje i pokušava da se u njoj nastali, Jesse prerano shvata da može da ima veću kontrolu nad stvarima. I da više nema razloga da (se) žrtvuje bilo kome za bilo šta.
Nadrealni, kanibalski obračun koji sledi duhovita je kritika pomenute konkurencije. Ali u isto vreme, to je i obračun onih "kojima je dato" sa "onima koji su sve sami stekli", između onih koji su sve patnje gurnuli pod tepih i onih kojima se patnja vidi na licima (naročito kad niko ne gleda!). Jesse, kao oličenje čiste, prirodne lepote niti može, niti ima pravo da postoji, jer Elej je grad zla i tamo ništa nikome ne sme da padne sa neba.
Nicolas Winding Refn dosta uverljivo pretvara Jesseinu neustrašivost u neku vrstu slasnog osećaja (što joj je i majka govorila) svesnosti koliko je opasna po druge. To je Jessein hibris, spoznaja sopstvene snage, moći koju joj daje i davaće joj lepota. A stradanje dolazi od neiskustva u rukovanju istom. Od jake i prerane želje da oseti oštricu te lepote, Jesse je stradala. Kao u jezivoj bajci.
Da, filmovi "Novog Holivuda" snažno su problematizovali društvo i njegov moral. Refn, daleko pomirljivije, samo konstatuje trenutni poredak i njegovu razornu moć, kako za one koji ga se drže, toliko i za one koji pokušavaju da mu se odupru. Kroz sve to provučena je priča o lepoti, onoj netaknutoj, "neulepšanoj", koja i dalje može da "lepim ćutanjem" razvali sva vrata ispred sebe.
Mislim da je odlično što Refn nije ni pokušao da svoj film epizuje klasičnom pričom o usponu i padu. Jer to bi bilo tako retro. Jesse je iz naših života iščezla poput leptira koji je u prvom letu zveknuo o šoferšajbnu jurećeg automobila. Niko je neće pamtiti i retki su je videli. Iako je bila čudo. Poredak nema razumevanja za ljudske greške, već traži ljude animalnih nagona i otpornosti. I u takvom svetu, očekivano, nema previše mesta za lepotu.
SELEKTAH: 10/ 10
Vi kažete: pretenciozno, malo podnošljivije od Only God Forgives, isprazno, isprazno kao što je i nepotrebno nahvaljeni Drive bio, "o čemu se, bre, radi?!!", ima par lepih kadrova...
SELEKTAH: 2/ 10
Ja kažem:
The Neon Demon je fini, snažni noar, DePalmine/depalmovske zainteresovanosti za ženu kao žrtvu i ženu kao (auto)destruktivno oružje.
The Neon Demon je uprkos, rekao bih, lažnom postmodernom naboju, zapravo vrlo old skul ispričana priča, vrlo staronovoholivudska, skoro kao Carrie. I ovde cura najebe zbog toga što se razlikuje i moći koju poseduje.
The Neon Demon je bizarna, i u tom segmentu, rekao bih, jedino postmoderna, satira, ali ne na svet visoke mode, koliko na konkurentnost. Mnoge zvezde i nezvezde pričaju o Eleju kao o meki zla u kojoj jedino neprekidna želja za takmičenjem omogućuje opstanak. A svi ostali bivaju samleveni istom. Elejev zadah stvara savršen bekgraund ovoj priči.
The Neon Demon (skoro) sve duguje kastingu i talentu Elle Fanning. Ona je ovim filmom izgubila nevinost. Pred kamerama i našim očima. Tek godinu dana starija od svoje šesnaestogodišnje junakinje ona je zajedno sa njom osetila magiju i moć medija i grada koji je može učiniti besmrtnom. Jedino što je Elle trijumfovala. Videćemo koliko dugo.
The Neon Demon je priča o devojci koja je prerano i prebrzo osetila moć koju ima, naročito nad drugima. Elle Fanning igra Jesse (nema prezimena) koja dolazi u Elej u nadi da će ostvariti karijeru modela. Na početku filma vidimo da se već snašla kako da dobije promotivne fotografije. Nešto kasnije vidimo koliko je ona i dalje strašljiva i, zapravo, neustrašiva (scena sa jaguarom u sobi). Iako Elle svojim devojčicastim licem isijava neiskustvom i naivnošću, sve ono što ona radi i spremna je da uradi, isijava snagom.
Nastup na prvoj reviji, na kojoj dobija krunsku poziciju "zatvarača" revije, je meta-trenutak ovog filma. Onaj u kome devojčica postaje devojka (žena), u kojoj moć poput opijuma obuzima čitavo njeno biće, u kojoj sreće "neonskog demona" ili, nesvesna toga, postaje "neonski demon". Sa samopouzdanjem koje kulja iz nje i pokušava da se u njoj nastali, Jesse prerano shvata da može da ima veću kontrolu nad stvarima. I da više nema razloga da (se) žrtvuje bilo kome za bilo šta.
Nadrealni, kanibalski obračun koji sledi duhovita je kritika pomenute konkurencije. Ali u isto vreme, to je i obračun onih "kojima je dato" sa "onima koji su sve sami stekli", između onih koji su sve patnje gurnuli pod tepih i onih kojima se patnja vidi na licima (naročito kad niko ne gleda!). Jesse, kao oličenje čiste, prirodne lepote niti može, niti ima pravo da postoji, jer Elej je grad zla i tamo ništa nikome ne sme da padne sa neba.
Nicolas Winding Refn dosta uverljivo pretvara Jesseinu neustrašivost u neku vrstu slasnog osećaja (što joj je i majka govorila) svesnosti koliko je opasna po druge. To je Jessein hibris, spoznaja sopstvene snage, moći koju joj daje i davaće joj lepota. A stradanje dolazi od neiskustva u rukovanju istom. Od jake i prerane želje da oseti oštricu te lepote, Jesse je stradala. Kao u jezivoj bajci.
Da, filmovi "Novog Holivuda" snažno su problematizovali društvo i njegov moral. Refn, daleko pomirljivije, samo konstatuje trenutni poredak i njegovu razornu moć, kako za one koji ga se drže, toliko i za one koji pokušavaju da mu se odupru. Kroz sve to provučena je priča o lepoti, onoj netaknutoj, "neulepšanoj", koja i dalje može da "lepim ćutanjem" razvali sva vrata ispred sebe.
Mislim da je odlično što Refn nije ni pokušao da svoj film epizuje klasičnom pričom o usponu i padu. Jer to bi bilo tako retro. Jesse je iz naših života iščezla poput leptira koji je u prvom letu zveknuo o šoferšajbnu jurećeg automobila. Niko je neće pamtiti i retki su je videli. Iako je bila čudo. Poredak nema razumevanja za ljudske greške, već traži ljude animalnih nagona i otpornosti. I u takvom svetu, očekivano, nema previše mesta za lepotu.
SELEKTAH: 10/ 10
No comments:
Post a Comment