Novi grčki val
Attenberg je izašao samo godinu dana nakon (nekima) famoznog Dogtooth, na kome je rediteljka Athina Rachel Tsangari radila kao producentkinja. I verovatno simpatizerka ideje da ako u filmu nema radikalnih momenata onda verovatno nema ni filma.
Attenberg je dobio ime prema pogrešnom izgovoru imena čuvenog britanskog dejvidabelamija Davida Attenborougha u čijim naučno-popularnim emisijama o životinjama uživa glavna junakinja ovog filma, Marina. Iz te naivne iščašenosti može se iščitati i jedno viđenje ovog filma- ono koje ga čini iščašenim naučno-popularnim posmatranjem ljudi. I to posmatranje nije neinteresantno, i svakako je manje naporno nego u radovima njenih muških pajtosa.
Marina i njena drugarica Bella imaju dvadesetinešto i neobično prijateljstvo. Film počinje njihovim pokušajem da se poljube "sa jezikom". Nije jasno da li eksperimentišu ili zaista uče ili se glupiraju. Neke od ovih stvari biće očiglednije kada se budu "pošibale" kao tigrice ili kada budu marširale pored mora kao pelikani na elesdiju. Ali, ostavljam vama da zaokružite tačan odgovor. Athina ne nudi tačan odgovor i u ovom aspektu filma Attenberg korespondira sa drugim filmovima "novog grčkog vala" tj radikalnim, avangardnim, ne/samo-objašnjivim momentima koji odslikavaju nepopustljiv stav svojih autora.
Ali za razliku od tih filmova i nalik doskora najboljem "novom grčkom filmu", Miss Violence, Attenberg ima priču koja se da pratiti, razumeti i, što mnogim njenim vršnjacima manjka- može osetiti. Marinin otac umire od raka u bolnici. I taj momenat je kičma ovog filma. Ali, nemojte bežati- Athina ga je dočarala kako malo koji autor jeste- kao dosadno čekanje ispunjeno momentima koji više govore o vrlo bizarnom odnosu oca i ćerke. Sav medicinski aspekt bolesti sveden je na statične prizore dosađivanja hemoterapijom ili bezbojnim i još dosadnijim trpljenjem njenih efekata- spavanjem. Ali ono o čemu razgovaraju otac i ćerka i nije toliko pritisnuto osećajem dolazećeg opraštanja koliko je još oslobođenija ekstenzija njihovog dosadašnjeg odnosa. Marina će tako ocu pričati da je zamišljala njegov penis i njega golog, i pitaće ga da li je on nju... I sve će izgledati vrlo čudno, ali zapravo ništa od toga neće biti baš nešto o čemu niko od nas ne bi mogao da porazgovara sa svojim roditeljima. Kad bi hteo.
Paralelno sa ovim imaćemo i Marinin zakasneli coming-of-age momenat, deluje prvo seksualno iskustvo sa inžinjerom u firmi u kome ona radi kao vozač. Baš kao i u drugim filmovima "novog grčkog vala" neće se znati ko je od (svih) njih bizarniji, ali zajedno funkcionišu kao deo jednog sveta.
Iako sniman na obali mora, Attenberg je hladan, ne toliko oblačan koliko neosunčan, blatnjav, relativno ružan. I kada nas na kraju Athina ostavi sa kadrom nekakvog blatnjavog kopa, po kome samo kamioni kruže, još više će biti jasno da smo u čitavom ovom filmu mi bili pozvani da budemo samo posmatrači "neobičnog života ljudi". Neki od aspekata istog ličiće na ove naše, ali neki drugi delovaće sasvim drugačije. I čini se da je baš u tome bila poenta. Da vidimo koliko možemo da živimo drugačije. Kao isti ljudi.
SELEKTAH: 7minus/ 10
Attenberg je izašao samo godinu dana nakon (nekima) famoznog Dogtooth, na kome je rediteljka Athina Rachel Tsangari radila kao producentkinja. I verovatno simpatizerka ideje da ako u filmu nema radikalnih momenata onda verovatno nema ni filma.
Attenberg je dobio ime prema pogrešnom izgovoru imena čuvenog britanskog dejvidabelamija Davida Attenborougha u čijim naučno-popularnim emisijama o životinjama uživa glavna junakinja ovog filma, Marina. Iz te naivne iščašenosti može se iščitati i jedno viđenje ovog filma- ono koje ga čini iščašenim naučno-popularnim posmatranjem ljudi. I to posmatranje nije neinteresantno, i svakako je manje naporno nego u radovima njenih muških pajtosa.
Marina i njena drugarica Bella imaju dvadesetinešto i neobično prijateljstvo. Film počinje njihovim pokušajem da se poljube "sa jezikom". Nije jasno da li eksperimentišu ili zaista uče ili se glupiraju. Neke od ovih stvari biće očiglednije kada se budu "pošibale" kao tigrice ili kada budu marširale pored mora kao pelikani na elesdiju. Ali, ostavljam vama da zaokružite tačan odgovor. Athina ne nudi tačan odgovor i u ovom aspektu filma Attenberg korespondira sa drugim filmovima "novog grčkog vala" tj radikalnim, avangardnim, ne/samo-objašnjivim momentima koji odslikavaju nepopustljiv stav svojih autora.
Ali za razliku od tih filmova i nalik doskora najboljem "novom grčkom filmu", Miss Violence, Attenberg ima priču koja se da pratiti, razumeti i, što mnogim njenim vršnjacima manjka- može osetiti. Marinin otac umire od raka u bolnici. I taj momenat je kičma ovog filma. Ali, nemojte bežati- Athina ga je dočarala kako malo koji autor jeste- kao dosadno čekanje ispunjeno momentima koji više govore o vrlo bizarnom odnosu oca i ćerke. Sav medicinski aspekt bolesti sveden je na statične prizore dosađivanja hemoterapijom ili bezbojnim i još dosadnijim trpljenjem njenih efekata- spavanjem. Ali ono o čemu razgovaraju otac i ćerka i nije toliko pritisnuto osećajem dolazećeg opraštanja koliko je još oslobođenija ekstenzija njihovog dosadašnjeg odnosa. Marina će tako ocu pričati da je zamišljala njegov penis i njega golog, i pitaće ga da li je on nju... I sve će izgledati vrlo čudno, ali zapravo ništa od toga neće biti baš nešto o čemu niko od nas ne bi mogao da porazgovara sa svojim roditeljima. Kad bi hteo.
Paralelno sa ovim imaćemo i Marinin zakasneli coming-of-age momenat, deluje prvo seksualno iskustvo sa inžinjerom u firmi u kome ona radi kao vozač. Baš kao i u drugim filmovima "novog grčkog vala" neće se znati ko je od (svih) njih bizarniji, ali zajedno funkcionišu kao deo jednog sveta.
Iako sniman na obali mora, Attenberg je hladan, ne toliko oblačan koliko neosunčan, blatnjav, relativno ružan. I kada nas na kraju Athina ostavi sa kadrom nekakvog blatnjavog kopa, po kome samo kamioni kruže, još više će biti jasno da smo u čitavom ovom filmu mi bili pozvani da budemo samo posmatrači "neobičnog života ljudi". Neki od aspekata istog ličiće na ove naše, ali neki drugi delovaće sasvim drugačije. I čini se da je baš u tome bila poenta. Da vidimo koliko možemo da živimo drugačije. Kao isti ljudi.
SELEKTAH: 7minus/ 10
No comments:
Post a Comment