Život ide dalje. Pa i film pokušava to isto
Verovatno kao i većina vas (ne branim se, ne napadam, ne izjednačavam), ja sam za Gianfranco Rossija čuo nakon što je 2013. osvojio Venecijanskog lava za film Sacro GRA, o ljudima koji žive po obodu Rima u takozvanom "krugu/prstenu" oko grada. U ostalom čitajte.
Fuocoammare je film o životu na ostrvu Lampeduza, koje je najbliže Africi i najbliže Siciliji, i najčešće je prvi, a neretko i poslednji izbor, bliskoistočnih i afričkih imigranata na putu do boljeg sutra.
Kao svaki normalan čovek naježio sam se na pomisao da moj dragi Rossi snima film o izbeglicama kada u svetu vlada tzv "kriza izbeglica" i ovi nam još samo iz naših tvrdih srca ne iskaču. Pa još zato dobija Zlatnog medu u Berlinu. Sve smrdi na Fahrenheit 9/11 i trenutak kada se društvo slaže oko toga da umetnost nema drugu svrhu do da se naguzi pred najboljima od nas. Pristupio sam gledanju filma skoro siguran da me tema ne zanima, da suze, usled duševne dijete, neću gutati, kao i da možda sve postaje malo predosadno kada se i festivalski filmovi tako direktno konfrontiraju sa životom oko sebe.
Međutim, Gianfranco nije glup.
Njegov je film o životu. Životu koji paralelno vode stanovnici ostrva Lampeduza, večito izloženi suncu, kiši i olujama izbeglica. Već decenijama. Tokom kojih je od njih 450.000 pristiglih čak (ili tek?) 15.000 izgubilo živote (ovaj smrtni bilans mi je toliko interesantan da mi je palo na pamet da bi neki Fulci morao da snimi film o malom mestu u kome se stanovnici hrane ribom koja se hranila leševima izbeglica usled čega postaju...).
S jedne strane imate dečaka koji odrasta s babom i dedom (ili tako izgleda), koji dangubi kao i svi dečaci njegovih godina izmišljajući sebi zabavu, sa drugarima. Koji pati od anksioznosti i tripuje da ima problema sa srcem, o čemu ozbiljno razgovara sa svojim lekarom. Imamo radio DJ koji pušta prigodne italijanske balade, koje hladno seče novim vestima o novim (mrtvim) izbeglicama. Imamo ljude koji spremaju ručkove.
A s mora stižu gomile. Hipnotisane, dehidrirane, polu-mrtve, mrtve... Jeziva je sekvenca kada Gianfranco (koji sam sve snima) uđe u potapalublje i pusti nas malo da u tišini budemo u istom prostoru sa telima u kojima više nema života, razbacanim poput đubreta koje leži pored njih. Nestigli.
Naslov filma vezan je za priču jedne bake, o tome kako je kao mala sa obale posmatrala kako njen deda otplovljava na brodu i tamo na pučini ratuje s drugim brodovima, i njihova borba deluje kao da se more zapalilo. I kao da je more crveno.
Za stanovnike ostrva, vatra je tamo (daleko) na moru. Njihovi životi neminovno idu dalje uprkos živima i neživima koji pristižu.
I Gianfranco sve to prikazuje, i jedno i drugo, bez mnogo naglašavanja, bez ikakve osude. Život je tu okrutan, a ne ljudi. Ljudi, i jedni i drugi, samo pokušavaju da žive. Prežive.
Fuocoammare je film o (ne)mogućnosti da se izborimo s problemom izbeglica. Na ličnom i svim ostalim planovima. Nejednačina između njihovih želja i naših mogućnosti. Pri tome, Gianfranco, lukavo ili bezobrazno, individualizuje ostrvljane, a izbeglice prikazuje kao nepregledne mase (izmešana tela). Nije to neki život na ostrvu, skoro lagano okamenjen u vremenu, ali svakako bolji od onoga koga nema.
Nisam siguran da bih umeo i mogao da razumem više "o ovom problemu" od načina na koji mi ga je Gianfranco prikazao. Kao vatru na moru koju posmatram sa svog ostrva pošto nijedan čovek nije ostrvo.
SELEKTAH: 8plus/ 10
Verovatno kao i većina vas (ne branim se, ne napadam, ne izjednačavam), ja sam za Gianfranco Rossija čuo nakon što je 2013. osvojio Venecijanskog lava za film Sacro GRA, o ljudima koji žive po obodu Rima u takozvanom "krugu/prstenu" oko grada. U ostalom čitajte.
Fuocoammare je film o životu na ostrvu Lampeduza, koje je najbliže Africi i najbliže Siciliji, i najčešće je prvi, a neretko i poslednji izbor, bliskoistočnih i afričkih imigranata na putu do boljeg sutra.
Kao svaki normalan čovek naježio sam se na pomisao da moj dragi Rossi snima film o izbeglicama kada u svetu vlada tzv "kriza izbeglica" i ovi nam još samo iz naših tvrdih srca ne iskaču. Pa još zato dobija Zlatnog medu u Berlinu. Sve smrdi na Fahrenheit 9/11 i trenutak kada se društvo slaže oko toga da umetnost nema drugu svrhu do da se naguzi pred najboljima od nas. Pristupio sam gledanju filma skoro siguran da me tema ne zanima, da suze, usled duševne dijete, neću gutati, kao i da možda sve postaje malo predosadno kada se i festivalski filmovi tako direktno konfrontiraju sa životom oko sebe.
Međutim, Gianfranco nije glup.
Njegov je film o životu. Životu koji paralelno vode stanovnici ostrva Lampeduza, večito izloženi suncu, kiši i olujama izbeglica. Već decenijama. Tokom kojih je od njih 450.000 pristiglih čak (ili tek?) 15.000 izgubilo živote (ovaj smrtni bilans mi je toliko interesantan da mi je palo na pamet da bi neki Fulci morao da snimi film o malom mestu u kome se stanovnici hrane ribom koja se hranila leševima izbeglica usled čega postaju...).
S jedne strane imate dečaka koji odrasta s babom i dedom (ili tako izgleda), koji dangubi kao i svi dečaci njegovih godina izmišljajući sebi zabavu, sa drugarima. Koji pati od anksioznosti i tripuje da ima problema sa srcem, o čemu ozbiljno razgovara sa svojim lekarom. Imamo radio DJ koji pušta prigodne italijanske balade, koje hladno seče novim vestima o novim (mrtvim) izbeglicama. Imamo ljude koji spremaju ručkove.
A s mora stižu gomile. Hipnotisane, dehidrirane, polu-mrtve, mrtve... Jeziva je sekvenca kada Gianfranco (koji sam sve snima) uđe u potapalublje i pusti nas malo da u tišini budemo u istom prostoru sa telima u kojima više nema života, razbacanim poput đubreta koje leži pored njih. Nestigli.
Naslov filma vezan je za priču jedne bake, o tome kako je kao mala sa obale posmatrala kako njen deda otplovljava na brodu i tamo na pučini ratuje s drugim brodovima, i njihova borba deluje kao da se more zapalilo. I kao da je more crveno.
Za stanovnike ostrva, vatra je tamo (daleko) na moru. Njihovi životi neminovno idu dalje uprkos živima i neživima koji pristižu.
I Gianfranco sve to prikazuje, i jedno i drugo, bez mnogo naglašavanja, bez ikakve osude. Život je tu okrutan, a ne ljudi. Ljudi, i jedni i drugi, samo pokušavaju da žive. Prežive.
Fuocoammare je film o (ne)mogućnosti da se izborimo s problemom izbeglica. Na ličnom i svim ostalim planovima. Nejednačina između njihovih želja i naših mogućnosti. Pri tome, Gianfranco, lukavo ili bezobrazno, individualizuje ostrvljane, a izbeglice prikazuje kao nepregledne mase (izmešana tela). Nije to neki život na ostrvu, skoro lagano okamenjen u vremenu, ali svakako bolji od onoga koga nema.
Nisam siguran da bih umeo i mogao da razumem više "o ovom problemu" od načina na koji mi ga je Gianfranco prikazao. Kao vatru na moru koju posmatram sa svog ostrva pošto nijedan čovek nije ostrvo.
SELEKTAH: 8plus/ 10
No comments:
Post a Comment