Iako se film ne bavi onim što piše u naslovu, trebalo bi da ga pogledate ako vas zanima film
Na imdb.com-u piše da se ovaj dokumentarac Kenta Jonesa bavi knjiškim ostvarenjem Francoisa Truffauta Le Cinema selon Alfred Hitchcock i uticajem te knjige na filmske reditelje i filmsku kulturu uopšte. Iako se Truffautovo fanovski rad, baziran na seriji razgovora sa Hitchcockom o svim njegovim ostvarenjima (do 1962) smatra jednom od ključnih knjiga (udžbenika) za svakog ko želi da se filmom bavi, na bilo koji način, Jonesov film, nažalost (?) kultno literarno izdanje više koristi kao specifičan mamac za svoj film, nego kao njegovu stvarnu temu.
Jones, od ranije poznat zainteresovanima po svojim dokumentarnim bavljenjima filmskim autorima (o Eliji Kazanu, ili saradnjama sa Martinom Scorseseom), u prvom delu svog filma upoznaje gledaoca sa nastankom knjige, i na momente deluje da bi film mogao da bude bavljenje serijom susreta koje su Truffaut i Hitchcock imali u Univerzalovim studijima, što bi samo po sebi bilo veoma egzotično i zabavno za gledanje, ali ne bude tako.
Dok ima materijala i sagovornika (vrlo bizaran izbor od Finchera, preko Wesa Andersona, Arnauda Desplachina do Kiyoshi Kurosawe) Jones se bavi knjigom i njenim uticajem, daje neki kontekst za karijere oba reditelja neposredno i oko nastanka knjige, zatim nas upućuje u značaj Truffautove/ Cahier Du Cinema opsednutosti Hitchcockom itd... Ali priča o tome relativno brzo se potroši i potom "nefer" krene u dobranije bavljenje Hitchcockom i njegovim pojedinačnim filmovima. Bez mnogo pojašnjenja zašto tako (iako bavljenju Hitchcockom ne treba razloga, znam!) i u tom slobodnom toku istrajava dok se ne postigne neophodna minutaža, rekao bih.
Jonesov film nije mi naročito osvetlio odnos dva autora, i sem informacija i tek povremenih paralela između njihovih radova, Hitchcock/ Truffaut više funkcioniše kao povod za još jedno bavljenje Hitchcockom, ali čak i na tom nivou, on manjka sistematizacijom ili nekim autentičnim pristupom. Opšti mi je utisak da su saradnici do kojih se stiglo iskorišteni koliko se moglo, pa je rezultat njihov prost zbir, a ne selektivan, autorski odabir.
Ali, ipak, pogledajte. Jer lepše je sa opštom kulturom.
SELEKTAH: 5/ 10
Na imdb.com-u piše da se ovaj dokumentarac Kenta Jonesa bavi knjiškim ostvarenjem Francoisa Truffauta Le Cinema selon Alfred Hitchcock i uticajem te knjige na filmske reditelje i filmsku kulturu uopšte. Iako se Truffautovo fanovski rad, baziran na seriji razgovora sa Hitchcockom o svim njegovim ostvarenjima (do 1962) smatra jednom od ključnih knjiga (udžbenika) za svakog ko želi da se filmom bavi, na bilo koji način, Jonesov film, nažalost (?) kultno literarno izdanje više koristi kao specifičan mamac za svoj film, nego kao njegovu stvarnu temu.
Jones, od ranije poznat zainteresovanima po svojim dokumentarnim bavljenjima filmskim autorima (o Eliji Kazanu, ili saradnjama sa Martinom Scorseseom), u prvom delu svog filma upoznaje gledaoca sa nastankom knjige, i na momente deluje da bi film mogao da bude bavljenje serijom susreta koje su Truffaut i Hitchcock imali u Univerzalovim studijima, što bi samo po sebi bilo veoma egzotično i zabavno za gledanje, ali ne bude tako.
Dok ima materijala i sagovornika (vrlo bizaran izbor od Finchera, preko Wesa Andersona, Arnauda Desplachina do Kiyoshi Kurosawe) Jones se bavi knjigom i njenim uticajem, daje neki kontekst za karijere oba reditelja neposredno i oko nastanka knjige, zatim nas upućuje u značaj Truffautove/ Cahier Du Cinema opsednutosti Hitchcockom itd... Ali priča o tome relativno brzo se potroši i potom "nefer" krene u dobranije bavljenje Hitchcockom i njegovim pojedinačnim filmovima. Bez mnogo pojašnjenja zašto tako (iako bavljenju Hitchcockom ne treba razloga, znam!) i u tom slobodnom toku istrajava dok se ne postigne neophodna minutaža, rekao bih.
Jonesov film nije mi naročito osvetlio odnos dva autora, i sem informacija i tek povremenih paralela između njihovih radova, Hitchcock/ Truffaut više funkcioniše kao povod za još jedno bavljenje Hitchcockom, ali čak i na tom nivou, on manjka sistematizacijom ili nekim autentičnim pristupom. Opšti mi je utisak da su saradnici do kojih se stiglo iskorišteni koliko se moglo, pa je rezultat njihov prost zbir, a ne selektivan, autorski odabir.
Ali, ipak, pogledajte. Jer lepše je sa opštom kulturom.
SELEKTAH: 5/ 10
No comments:
Post a Comment