Ako vam je Lemonade previše slatka
Kelsey Lu je Joanna Newsom soula. Samo na čelu, umesto na harfi.
Njen Chruch EP sa samo 6 pesama i preko 30 minuta trajanja, baš kao ni Newsomina remek-dela neće biti lak zalogaj. Naročito ako vam je u životu iole prijatno. Sunčano. I bez prilika za duge auto-reflektivne pauze.
Kelsey Lu zabole. Za to.
I taj stav se oseća u ovoj krvavo pečenoj muzici. To- da ako je vama teško, i treba da vam sa njom (i njenom muzikom) bude lakše, nju ne zanima.
Church ne kreira emocionalno ogledalo. Ono je razbijeno u paramparčad. I s teškom mukom ona pokušava da ga sastavi.
Church je baš kako mu ime kaže snimljen u crkvi, i to bruklinskoj. Kelsey, njeno čelo, bog, prazan prostor i par (post-produkcionih) zvukova Patricka Wimberly-ja iz Charilift.
Neobičan izbor za lokaciju i oživljavanje svog prvog izdanja s obzirom da je Kelsey bivša Jehovina svedočica (svedokinja? damn u, feminism!), koja je sa 18 pobegla iz rodne kuće. Očigledno ponevši nešto od "kućnog" mazohizma sa sobom.
Pitchfork kaže da je u Njujorku živela sa momkom koji nije bio baš dobar prema njoj.
Kad slušate vapaje koliko je ljuta u Liar imate utisak da vam neko sitno, sitno secka srce.
Poput ovogodišnjeg (ili bilo kog?) izdanja Brigid Mae Power i Church je izdanje u kome dominiraju ženski glas i kosmos nečijeg srca, ogromna praznina ostavljena da je i mi sami ispunimo, sobom ili čime želimo.
Church nije klasičan soul album, pre svega iz već pomenute želje za "nesaradnjom". Previše je sirov, astralan, sa momentima tenzije i čačkanja tišine koje ćete pre zateći na nekim fridžez izdanju. Zvukovi, baš kao u pomenutoj, osmominutnoj Liar, stižu mnogo nakon što se pesma završila, raspršeni i anksiozni. Sve što osećamo najmanje od svega je neprekinuta crta prepoznatljivog oblika.
Church, baš kao i jedan od najboljih Beyonceinih albuma, 4, nema previše melodija, tj one su vrlo zahtevne i traže mnogo slušanja da biste ih prihvatili. Kelsey često svojim glasom pre nego svojom pesmom traži našu pažnju. A čelo, od svih instrumenata!, najmanje pomaže zbližavanju. Čak naprotiv.
U Morning After Coffee sve dobija dimenzije psihodeličnog gospela. Muzika prevazilazi sopstveni trenutak i deluje kao da dolazi s početka prošlog veka, iz neke od prašnjavih šupa u kojima su Afro-Amerikanci započinjali svoje čemerne živote. Osećate kontinuitet sa tim patnjama. Kamasi i Kendrick skoro sigurno like this.
Izdanja na kojima je glas izvođača dominantno (ako ne i jedino) sredstvo kreiranja muzike nikada nisu lako iskustvo. Kelsey na momente (u Visions Of Old) uspeva da bude neočekivano iskontrolisana i izdisciplinovana, a bogami i jebeno impresivna, skoro kao crna Sinead. I sad kad sam spomenuo ćelavu podvukao bih je kao daleko najbolju referencu od svega pomenutog za ono što je ovde postignuto. Ista želja da se poštovanjem pravila pravila sruše postoji i ovde.
Dugo nisam slušao I Do Not Want What I Haven't Got.
I onda sam ga prizvao, ovaj put u nekom deluks izdanju sa mišmešom dodatih pesama i verzija, i setio sam se kako je izgledalo kada sam ovaj vinil, ponosno kupljen u Jugotonu, mislim, spustio na svoj plejer. Koje razočaranje!!! Sem uvodne Feel So Different nijedna pesma nije kompenzovala očekivanja koja je kreirao Nothing Compares 2 U (u mom i životu i dalje je bilo maglovito šta to znači "Princeova pesma"). Dopala mi se i Three Babies, ali i dalje mi je sve izgledalo kao premršava ponuda.
Kako sam The Lion and The Cobra (kakav je to tek album, svetijebem!!!) otkrio tek kasnije, nisam imao sa čime da uporedim Sineadin žal.
Sećam se koliko sam bio zbunjen sa I Am Stretched On Your Grave, i semplom Funky Drummer kao kontrastom njenom glasu. Tek godinama kasnije spoznao sam briljantnost tog jednostavnog poteza. The Emperor's New Clothes je fenomenalan pop singl, u duhu Everything But The Girl, Deacon Blue, Prefab Sprout, sa ritmičkom strukturom dostojnom Stone Roses singla. Od nežno izrečene anti-engleštine u Black Boys On Mopeds sad se ježim. Tad nisam imao pojma ni da je Sinead Irkinja. Slušao sam "samo" muziku. I bio razočaran. I nisam čuo fenomenalne pozadinske vokale u Jump In The River.
Ispovedne You Cause As Much Sorrow, The Last Day Of Our Acquaintance i naslovna tema, koje završavaju album, mogu da stoje, naročito tematski, kao reperne za ono što donosi Kelsey Lu, nudile su mi svojevremeno pokrivač za krevet koji još nisam ni napravio, a još manje u njega legao. Sada, sa 41 godinom, hajfajvovao bi Sinead na trenutke. I really do not want what I haven't got.
Pored svega što je uradila za mene, Kelsey me je i vratila Sinead.
SELEKTAH: 8plus/ 10
Kelsey Lu je Joanna Newsom soula. Samo na čelu, umesto na harfi.
Njen Chruch EP sa samo 6 pesama i preko 30 minuta trajanja, baš kao ni Newsomina remek-dela neće biti lak zalogaj. Naročito ako vam je u životu iole prijatno. Sunčano. I bez prilika za duge auto-reflektivne pauze.
Kelsey Lu zabole. Za to.
I taj stav se oseća u ovoj krvavo pečenoj muzici. To- da ako je vama teško, i treba da vam sa njom (i njenom muzikom) bude lakše, nju ne zanima.
Church ne kreira emocionalno ogledalo. Ono je razbijeno u paramparčad. I s teškom mukom ona pokušava da ga sastavi.
Church je baš kako mu ime kaže snimljen u crkvi, i to bruklinskoj. Kelsey, njeno čelo, bog, prazan prostor i par (post-produkcionih) zvukova Patricka Wimberly-ja iz Charilift.
Neobičan izbor za lokaciju i oživljavanje svog prvog izdanja s obzirom da je Kelsey bivša Jehovina svedočica (svedokinja? damn u, feminism!), koja je sa 18 pobegla iz rodne kuće. Očigledno ponevši nešto od "kućnog" mazohizma sa sobom.
Pitchfork kaže da je u Njujorku živela sa momkom koji nije bio baš dobar prema njoj.
Kad slušate vapaje koliko je ljuta u Liar imate utisak da vam neko sitno, sitno secka srce.
Poput ovogodišnjeg (ili bilo kog?) izdanja Brigid Mae Power i Church je izdanje u kome dominiraju ženski glas i kosmos nečijeg srca, ogromna praznina ostavljena da je i mi sami ispunimo, sobom ili čime želimo.
Church nije klasičan soul album, pre svega iz već pomenute želje za "nesaradnjom". Previše je sirov, astralan, sa momentima tenzije i čačkanja tišine koje ćete pre zateći na nekim fridžez izdanju. Zvukovi, baš kao u pomenutoj, osmominutnoj Liar, stižu mnogo nakon što se pesma završila, raspršeni i anksiozni. Sve što osećamo najmanje od svega je neprekinuta crta prepoznatljivog oblika.
Church, baš kao i jedan od najboljih Beyonceinih albuma, 4, nema previše melodija, tj one su vrlo zahtevne i traže mnogo slušanja da biste ih prihvatili. Kelsey često svojim glasom pre nego svojom pesmom traži našu pažnju. A čelo, od svih instrumenata!, najmanje pomaže zbližavanju. Čak naprotiv.
U Morning After Coffee sve dobija dimenzije psihodeličnog gospela. Muzika prevazilazi sopstveni trenutak i deluje kao da dolazi s početka prošlog veka, iz neke od prašnjavih šupa u kojima su Afro-Amerikanci započinjali svoje čemerne živote. Osećate kontinuitet sa tim patnjama. Kamasi i Kendrick skoro sigurno like this.
Izdanja na kojima je glas izvođača dominantno (ako ne i jedino) sredstvo kreiranja muzike nikada nisu lako iskustvo. Kelsey na momente (u Visions Of Old) uspeva da bude neočekivano iskontrolisana i izdisciplinovana, a bogami i jebeno impresivna, skoro kao crna Sinead. I sad kad sam spomenuo ćelavu podvukao bih je kao daleko najbolju referencu od svega pomenutog za ono što je ovde postignuto. Ista želja da se poštovanjem pravila pravila sruše postoji i ovde.
Dugo nisam slušao I Do Not Want What I Haven't Got.
I onda sam ga prizvao, ovaj put u nekom deluks izdanju sa mišmešom dodatih pesama i verzija, i setio sam se kako je izgledalo kada sam ovaj vinil, ponosno kupljen u Jugotonu, mislim, spustio na svoj plejer. Koje razočaranje!!! Sem uvodne Feel So Different nijedna pesma nije kompenzovala očekivanja koja je kreirao Nothing Compares 2 U (u mom i životu i dalje je bilo maglovito šta to znači "Princeova pesma"). Dopala mi se i Three Babies, ali i dalje mi je sve izgledalo kao premršava ponuda.
Kako sam The Lion and The Cobra (kakav je to tek album, svetijebem!!!) otkrio tek kasnije, nisam imao sa čime da uporedim Sineadin žal.
Sećam se koliko sam bio zbunjen sa I Am Stretched On Your Grave, i semplom Funky Drummer kao kontrastom njenom glasu. Tek godinama kasnije spoznao sam briljantnost tog jednostavnog poteza. The Emperor's New Clothes je fenomenalan pop singl, u duhu Everything But The Girl, Deacon Blue, Prefab Sprout, sa ritmičkom strukturom dostojnom Stone Roses singla. Od nežno izrečene anti-engleštine u Black Boys On Mopeds sad se ježim. Tad nisam imao pojma ni da je Sinead Irkinja. Slušao sam "samo" muziku. I bio razočaran. I nisam čuo fenomenalne pozadinske vokale u Jump In The River.
Ispovedne You Cause As Much Sorrow, The Last Day Of Our Acquaintance i naslovna tema, koje završavaju album, mogu da stoje, naročito tematski, kao reperne za ono što donosi Kelsey Lu, nudile su mi svojevremeno pokrivač za krevet koji još nisam ni napravio, a još manje u njega legao. Sada, sa 41 godinom, hajfajvovao bi Sinead na trenutke. I really do not want what I haven't got.
Pored svega što je uradila za mene, Kelsey me je i vratila Sinead.
SELEKTAH: 8plus/ 10
No comments:
Post a Comment