REPETITOR - Gde ćeš (Moonlee)

Misliš "kuda ćeš"?

Moje poznavanje nove srpske (rokenrol) muzike gore je nego ikada. Za to krivim svoju lenjost i malokrvnu zainteresovanost. Već mesecima planiram da Inkalu @popdepression uputim mejl molbe da mi izzipuje "sve što valja"... Krivim i bendove koji nemaju interesa, a ni interesovanja da sami nešto pošalju (u mp3 formatu na mislitemojomglavom@gmail.com). O svim ostalim smetnjama u konzumaciji i probavi novih srpskih materijala već sam dovoljno jodlovao u prethodne dve recenzije (1 i 2) izdanja Repetitora. Pa ne bih. Neko bi mogao da se oseti prozvanim.

Treći album Repetitora, Gde ćeš, po drugi put na slovenačkoj etiketi Moonlee i samodoprinosnom Bandcampu, stiže, ako sam dobro izračunao osam godina nakon debija. U međuvremenu, porasli su oni, ostareo sam ja, sve ostalo je u istom mlohavom kurcu, da se izrazim kao hrvatski rok kritičar.

Gde ćeš je bolji album od prethodnog Dobrodošli na okean. Jer prihvata da se koliko toliko odraslo. Jer soničnost, baš kao i kod SY, počinje da se ambijentalizuje u zen indie-ferentnost. Kao rezervni oblik ljutnje na svet oko sebe.
A možda i zato što sam star, meni je najviše prijala najduža pesma na albumu, Crvena, u kojoj Repetitor na vrlo elegantnoj Joy Division bas liniji gradi svoj Stooges oblak unutar koga harmoniziranje vokala deluje primalno koliko i one Ojdodole pevaljke kakve su nas nekad budile nedeljom ujutru u emisiji Znanje Imanje. "Moramo biti vetar" poručuje Boris, dok tromi i superteški ritam melje. Eto, ako ste se pitali šta možete da uradite za svoju zemlju...

Samo osam pesama, po mom mišljenju, malo više svedoči o kurcobolji i lenjosti, nego o preteranoj strogosti spram sopstvenih standarda. Eksplozivnost je i dalje dominatno oružje Repetitora, ali sva sreća produkcija ne pokušava da, kao na prošlom izdanju, sve to umije i uniformiše, nego je više u službi energije benda.

Upornost sa kojom se Reptetitor drži svog primalnog rok formata (kao u uvodnoj Suženi snovi ili Ako te ikada) možda ne sugeriše toliko namere benda, ali možda da ih dovede do toga da ih (generacijska) publika percipira kao svoje Partibrejkerse. Od kojih "tačno" zna šta dobija, i zbog toga je tu. Što nikada nije dobro (see: Partibrejkers). Naslovna tema je Sonic Youth sa Boyeama na vokalima, čemu mogu samo malo (više) da zamerim na opštemestnosti, ako ne i zastarelosti, referenci. Jataci su mi previše Jarboli sa nirvanističnijim gitarama. Kralj ničega dosta toga duguje Kebri, ali oni "uhuu-uhuuu" povici pesmi daju super vajb i takve detalje bih im predložio i za ubuduće, ta mala sitna neplanirana sopstvena prisustva. Što se "priključivanja na mašinu" tiče, "jer nema drugog načina", ni ja ne vidim drugog izbora.

Volim nojz. Volim Boni i Klajd priče. Volim Badlands. Volim Beskraj.

Album zatvara Ekspedicija koju ne znam da li da pokudim što nepotrebno liči na Jarbole ili da pohvalim što pokušava da format "Repetitor" razbije snažnije razvijenom temom. Možda mi najviše smeta anahronost zvuka (aspiracija), koju bih spočitao i nekim već pomenutim pesmama. Repetitor jednostavno preeeeemalo toga radi što nijedan drugi bend već nije. A pošto su mladi, morali bi.
Jer čak i svet koji ne žele ostaje na njima.

SELEKTAH: 6minus/ 10