Nisam planirao da se ovoliko iznerviram
Cvetkoviću- Krsteve, odustani od daljeg čitanja, uješću te za srce, i, verovatno, uvrediti.
Hipsteru, drzneš li dalje?... Čućeš gromove kako tišinu zemlje slobodne sa grmljavinom strašnom kidaju.
Nesporno je da sam nešto od Jenny Hval voleo. Možda čak i imam nešto na vinilu, ali ne bih stavio ruku u vatru da je tako. Sasvim sigurno sam vrteo neke pesme u fenomenalnom popšou @mocvestica.
Ali Bjork je obično bila dovoljna za nas koji volimo i Juliu Holter.
Ovaj album je takvo sviranje kurcu da uopšte ne čudi da vagina krvari.
Iako je album "o vampirima", kako sama autorka na albumu, poput Đoke Balaševića, informiše slušateljstvo u pauzama između pesama.
Ostavimo feminizam, performans art, pičke materine (mislim bukvalno) na stranu. Jer ovaj album pretenduje da bude "audio umetnost". Možda čak i "primijum pop".
Ja sam mu se predao nevino poput tampona, spreman da upijem svaku jebenu kap. Ali sada sam toliko besan da želim da zapušim vece šolju u koju ću skočiti i izazovem izlivanje fekaliju svuda po ovoj recenziji.
Na ovom albumu nema jedne jedine pesme. Tj ima jedna, The Great Undressing, koja podseća na nešto što su Dubstar radili. Toliko o pop inovativnosti i no disrespect to Dubstar.
Ostalo bi se moglo, bez pardona za europskounijska osećanja, opisati kao izdrkavanje sitog i naspavanog. Muzički pobačaj sa idejama koje su možda bile radikalne krajem osamdesetih i u mediokritetskim podnebljima devedesetih.
Prvo je imanje i napominjanje (pojašanjavanje) koncepta prevaziđeno. Čak i u varijanti u kojoj nije jasno da li se autorka sprda s tom idejom ili je fascinirana samom sobom što je primenjuje. Raznorazna audio silovanja kao u The Plague deluju kao tinejdžerka koja je otkinula na solo radove Kim Gordon, i tek će da svrši kad otkrije Diamandu Galas i Yoko Ono. Transični tonovi sa bjorkastim popevkama u najboljem slučaju zvuče kao ronjenjem inspirisani ambijentalni trans koji je u drugoj polovini zavijao u crno dobar deo plesne i krosover produkcije, kao i neke od najlepših pesama One Dove. "Spoken word", semplovi i tretiranje albuma kao kolotečne radio-drame dejstvuje kao da nikad do sada nisu postojali ni prosečni (ili promašeni) albumi Laurie Anderson. O unapred izgubljenoj trci sa Juliom Holter za titulu art pop princeze je već i ovom rečenicom dat kompliment koga nije trebalo da bude.
Ali najiritantnije je što sve odsvirano i otpevano prožima isti bezdušni napor da se iz sebe izmuze kakva god emocija. Koje nema.
Jer autorka krvari jednom mesečno, i to je otprilike to.
Blood Bitch je album o kome ljudi sa kojima nemate šta da pričate mogu da teoretišu danima, ponekad i bez da su ga čuli. Ili želje da to urade ponovo.
SELEKTAH: 1/ 10
Cvetkoviću- Krsteve, odustani od daljeg čitanja, uješću te za srce, i, verovatno, uvrediti.
Hipsteru, drzneš li dalje?... Čućeš gromove kako tišinu zemlje slobodne sa grmljavinom strašnom kidaju.
Nesporno je da sam nešto od Jenny Hval voleo. Možda čak i imam nešto na vinilu, ali ne bih stavio ruku u vatru da je tako. Sasvim sigurno sam vrteo neke pesme u fenomenalnom popšou @mocvestica.
Ali Bjork je obično bila dovoljna za nas koji volimo i Juliu Holter.
Ovaj album je takvo sviranje kurcu da uopšte ne čudi da vagina krvari.
Iako je album "o vampirima", kako sama autorka na albumu, poput Đoke Balaševića, informiše slušateljstvo u pauzama između pesama.
Ostavimo feminizam, performans art, pičke materine (mislim bukvalno) na stranu. Jer ovaj album pretenduje da bude "audio umetnost". Možda čak i "primijum pop".
Ja sam mu se predao nevino poput tampona, spreman da upijem svaku jebenu kap. Ali sada sam toliko besan da želim da zapušim vece šolju u koju ću skočiti i izazovem izlivanje fekaliju svuda po ovoj recenziji.
Na ovom albumu nema jedne jedine pesme. Tj ima jedna, The Great Undressing, koja podseća na nešto što su Dubstar radili. Toliko o pop inovativnosti i no disrespect to Dubstar.
Ostalo bi se moglo, bez pardona za europskounijska osećanja, opisati kao izdrkavanje sitog i naspavanog. Muzički pobačaj sa idejama koje su možda bile radikalne krajem osamdesetih i u mediokritetskim podnebljima devedesetih.
Prvo je imanje i napominjanje (pojašanjavanje) koncepta prevaziđeno. Čak i u varijanti u kojoj nije jasno da li se autorka sprda s tom idejom ili je fascinirana samom sobom što je primenjuje. Raznorazna audio silovanja kao u The Plague deluju kao tinejdžerka koja je otkinula na solo radove Kim Gordon, i tek će da svrši kad otkrije Diamandu Galas i Yoko Ono. Transični tonovi sa bjorkastim popevkama u najboljem slučaju zvuče kao ronjenjem inspirisani ambijentalni trans koji je u drugoj polovini zavijao u crno dobar deo plesne i krosover produkcije, kao i neke od najlepših pesama One Dove. "Spoken word", semplovi i tretiranje albuma kao kolotečne radio-drame dejstvuje kao da nikad do sada nisu postojali ni prosečni (ili promašeni) albumi Laurie Anderson. O unapred izgubljenoj trci sa Juliom Holter za titulu art pop princeze je već i ovom rečenicom dat kompliment koga nije trebalo da bude.
Ali najiritantnije je što sve odsvirano i otpevano prožima isti bezdušni napor da se iz sebe izmuze kakva god emocija. Koje nema.
Jer autorka krvari jednom mesečno, i to je otprilike to.
Blood Bitch je album o kome ljudi sa kojima nemate šta da pričate mogu da teoretišu danima, ponekad i bez da su ga čuli. Ili želje da to urade ponovo.
SELEKTAH: 1/ 10
U pravu si, ista Đoka /a loma i B-Olja/ https://youtu.be/ZhcanVmvwEU
ReplyDeleteThe Great Undressing
&
Secret Touch (...)