Black is the new clockwork orange
Možda je bedak što je Beyonce sa XO već snimila najbolji album koji će Dawn Richard ikada moći da snimi. Beyonce je evidentno i talentovanija i bolja pevačica i u prilici je da radi sa uspešnijim-hoću-reći-talentovanijim producentima.
To je, naravno, jedan način gledanja na stvari.
Dawn Richard već, evo, trećim albumom za redom pokušava da uspe kao primadona futurističkog r'n'b-ija. I čini čuda dok to pokušava, jedino što se šira publika ne lepi kao kritičarski hvalospevi (titula "albuma godina" po FACT magazinu za 2015, recimo). Svaki od njenih albuma služi kao poligon za sve što bi se moglo probati u najširem reonu r'n'b-ija. Neko u tim silnim pokušajima može da vidi dešperantnost da se barem jedna vrata otvore od silnih na koje se pokucalo.
To je, naravno, drugi način gledanja na stvari.
Dawn Richard je uporna. Toliko da je njena žanrovska "šizoferenija" sada već pomalo "Dawn" pod-žanr r'n'b-ija, i na nižem nivou (popularnosti) čak negde u ravni sa svojevremenim produkcionim akrobacijama Bjork.
To je, naravno, treći i najdobronamernji način gledanja na stvari.
I onaj koji biram prilikom obilaska Redemption.
Počnimo od omota.
Na kome Dawn izgleda kao što bi Grace Jones mogla.
Ili Erykah Badu.
Ne i Beyonce. Ona nema smisla za humor.
Dawn totalno može da bude ova afričko-atlantidska kraljica. Ili čarobnica. Ili boginja.
Redemption otvara jednoipominutni Redemption (intro) koji pri kraju zakarakterišu snažne afričke perkusije koje progutaju neko mantrično pevanje. Ja sam ga razumeo kao duhovito(-cinični) komentar na sve "crnce" aktuelno popaljene na afričke korene, jer zahuktalu perkusiju ubrzo proguta pulsirajući sint čizoidnog eurobeata, koji tek u drugoj polovini postaje "zajebaniji" od onoga što bi Rihanna i Calvin Harris uradili. Slušajući taj Planet Mu ritam, miksovan sa sitarom i ubrzanim bolivudom, sve poput nekog LSD kolca, pomislio sam- nije loše da ovako zvuči album godine.
Black Crimes bi u Siainoj izvedbi bila Siaina pesma, ali Dawn ne dopušta da pesma eksplodira u nepotrebnu pompeznost. Ovakav progresivni r'n'b (ne mešati sa prog-r'n'b, to će doći kasnije) je nešto za čim Rihanna vapi. Voices nas vraća u Britaniju i na teren tamošnjeg dubstepa tj grimea, sa rafiniranijim ritmom i manje mejnstrimaškog seljačenja. Beyonce ne bi umela. Baš kao što bi Dawn umela Beyonce u LA, koja pomenutu britansku grime strukturu šara džiberskim semplom hardrokerske gitare, kalifornijskim suncem i životom koji slabije poznaje sivu boju. Jebeni klasik, (a) nema na Lemonade!
Singl Renegade je verovatno jedan od najboljih pop singlova ove godine. Moćnih dreovskih zvukova koji kroje napadačku atmosferu, dok ispod đuska skoro PC Music-ovski r'n'b. Jebiga, ako ne razumete reference, onda ništa- back to 2005! Lazarus sasvim sigurno ne poseduje simboliku istoimenog Bowiejevog konkurenta. Plus zvuči kao da su se Kingdom dočepali nekog veselijeg Sade restla. I napravili hit. Ako vam se dopadne, skipujte odmah na Sands, s obzirom da i ona podmiruje rečeno. Tyrants je seksi kao Rihanna. U Vines (Interlude), meni, iz nekog razloga deluje da Dawn peva kao da nema prednje zube. Tako da ne bih o tome. Jer se divim, a ne razumem.
Ostajem impresioniran onim što je Machinedrum, kao producent, sve uspeo da postigne. A (naj)bolje tek sledi.
Hey Nikki ne deli samo zajedničku curu sa čuvenom Princeovom dragom, već bi bez problema i mogla da prođe kao njegova, masna produkcija. Puštena na pogrešnoj, sporijoj brzini. Što je čini još masnijom.
Žao mi je što Lilies (Interlude) nije bila produžena u "celu pesmu", jer ima neviđen, neohipijevski vajb (a la Minnie Riperton i ona stvar). Daleko je važnije što ova stvar služi kao efektan intro za megamagičnu The Louvre, u kojoj Dawn pokazuje da može čak i kao... Kate Bush!... na 50 Words For Snow. Prog, elegično, emotivno. Jebote, što nije ceo album ovakav. Aj, pliz. Zovite i Bulgarke!
Ne znam da li je Lemonade obećavao ovako nešto, ali Redemption je ispunio i njegova obećanja. Kelela i Abra su jake, ali Dawn je žena-misija-saund-dizajnerka-umetnički stil. Kruna trilogije (započeta sa Goldenheart i nastavljena prošlogodišnjim Blackheart) je i kruna vrhunskih r'n'b stremljenja u ovom trenutku. Crna dominacija nad sopstvenim potencijalima i "belim tehnologijama i tradicijama".
Podne nove ere.
SELEKTAH: 10/ 10
Možda je bedak što je Beyonce sa XO već snimila najbolji album koji će Dawn Richard ikada moći da snimi. Beyonce je evidentno i talentovanija i bolja pevačica i u prilici je da radi sa uspešnijim-hoću-reći-talentovanijim producentima.
To je, naravno, jedan način gledanja na stvari.
Dawn Richard već, evo, trećim albumom za redom pokušava da uspe kao primadona futurističkog r'n'b-ija. I čini čuda dok to pokušava, jedino što se šira publika ne lepi kao kritičarski hvalospevi (titula "albuma godina" po FACT magazinu za 2015, recimo). Svaki od njenih albuma služi kao poligon za sve što bi se moglo probati u najširem reonu r'n'b-ija. Neko u tim silnim pokušajima može da vidi dešperantnost da se barem jedna vrata otvore od silnih na koje se pokucalo.
To je, naravno, drugi način gledanja na stvari.
Dawn Richard je uporna. Toliko da je njena žanrovska "šizoferenija" sada već pomalo "Dawn" pod-žanr r'n'b-ija, i na nižem nivou (popularnosti) čak negde u ravni sa svojevremenim produkcionim akrobacijama Bjork.
To je, naravno, treći i najdobronamernji način gledanja na stvari.
I onaj koji biram prilikom obilaska Redemption.
Počnimo od omota.
Na kome Dawn izgleda kao što bi Grace Jones mogla.
Ili Erykah Badu.
Ne i Beyonce. Ona nema smisla za humor.
Dawn totalno može da bude ova afričko-atlantidska kraljica. Ili čarobnica. Ili boginja.
Redemption otvara jednoipominutni Redemption (intro) koji pri kraju zakarakterišu snažne afričke perkusije koje progutaju neko mantrično pevanje. Ja sam ga razumeo kao duhovito(-cinični) komentar na sve "crnce" aktuelno popaljene na afričke korene, jer zahuktalu perkusiju ubrzo proguta pulsirajući sint čizoidnog eurobeata, koji tek u drugoj polovini postaje "zajebaniji" od onoga što bi Rihanna i Calvin Harris uradili. Slušajući taj Planet Mu ritam, miksovan sa sitarom i ubrzanim bolivudom, sve poput nekog LSD kolca, pomislio sam- nije loše da ovako zvuči album godine.
Black Crimes bi u Siainoj izvedbi bila Siaina pesma, ali Dawn ne dopušta da pesma eksplodira u nepotrebnu pompeznost. Ovakav progresivni r'n'b (ne mešati sa prog-r'n'b, to će doći kasnije) je nešto za čim Rihanna vapi. Voices nas vraća u Britaniju i na teren tamošnjeg dubstepa tj grimea, sa rafiniranijim ritmom i manje mejnstrimaškog seljačenja. Beyonce ne bi umela. Baš kao što bi Dawn umela Beyonce u LA, koja pomenutu britansku grime strukturu šara džiberskim semplom hardrokerske gitare, kalifornijskim suncem i životom koji slabije poznaje sivu boju. Jebeni klasik, (a) nema na Lemonade!
Singl Renegade je verovatno jedan od najboljih pop singlova ove godine. Moćnih dreovskih zvukova koji kroje napadačku atmosferu, dok ispod đuska skoro PC Music-ovski r'n'b. Jebiga, ako ne razumete reference, onda ništa- back to 2005! Lazarus sasvim sigurno ne poseduje simboliku istoimenog Bowiejevog konkurenta. Plus zvuči kao da su se Kingdom dočepali nekog veselijeg Sade restla. I napravili hit. Ako vam se dopadne, skipujte odmah na Sands, s obzirom da i ona podmiruje rečeno. Tyrants je seksi kao Rihanna. U Vines (Interlude), meni, iz nekog razloga deluje da Dawn peva kao da nema prednje zube. Tako da ne bih o tome. Jer se divim, a ne razumem.
Ostajem impresioniran onim što je Machinedrum, kao producent, sve uspeo da postigne. A (naj)bolje tek sledi.
Hey Nikki ne deli samo zajedničku curu sa čuvenom Princeovom dragom, već bi bez problema i mogla da prođe kao njegova, masna produkcija. Puštena na pogrešnoj, sporijoj brzini. Što je čini još masnijom.
Žao mi je što Lilies (Interlude) nije bila produžena u "celu pesmu", jer ima neviđen, neohipijevski vajb (a la Minnie Riperton i ona stvar). Daleko je važnije što ova stvar služi kao efektan intro za megamagičnu The Louvre, u kojoj Dawn pokazuje da može čak i kao... Kate Bush!... na 50 Words For Snow. Prog, elegično, emotivno. Jebote, što nije ceo album ovakav. Aj, pliz. Zovite i Bulgarke!
Ne znam da li je Lemonade obećavao ovako nešto, ali Redemption je ispunio i njegova obećanja. Kelela i Abra su jake, ali Dawn je žena-misija-saund-dizajnerka-umetnički stil. Kruna trilogije (započeta sa Goldenheart i nastavljena prošlogodišnjim Blackheart) je i kruna vrhunskih r'n'b stremljenja u ovom trenutku. Crna dominacija nad sopstvenim potencijalima i "belim tehnologijama i tradicijama".
Podne nove ere.
SELEKTAH: 10/ 10
ovo je stvarno super i hvala ti. ne znam samo gde sve nabavljas tako brzo! ja i dalje nisam nasao dokumentarac o the fall... :)
ReplyDelete