Ovaj film je preskočio rasni horor da bi došao do trećerazredne, "autsorsovane", verzije Pet Cemetery
U nekom trenutku sam pomsilio kako je Johannes Roberts vrlo elegantno preskočio da elaborira na koji način je jedna porodica ostala bez svog (najmlađeg?) člana. Već samo računa sa našim privatnim užasima pri pomisli na to.
A onda je, baš kad to nismo očekivali, pokazao morbidan "Sofijin izbor" na koji je sirota majka bila priterana.
I sad, umesto da samo na bazi njene griže savesti i jezivog i proganjajućeg izbora pravi priču u kojoj samo sećanje priređuje horor, i njoj i nama, on otvara vrata hrama koji je neka vrsta granice između živih i mrtvih i pušta da mrtvi ušetaju u ovaj naš svet.
Što je no-no.
I sve se dešava u Indiji.
Gde je normalan život horor.
A ne ljudi namazani ljudskim pepelom koji, a to nam je onako "kežual" rečeno, vole da zamezete sa mesom koje je nakon spaljivanja leša ostalo neizgorelo.
Jer, božemoj, oni su čuvari mrtvih i tako lakše vode kontrolu o tom svetu...
Melodrama o majci koja se orfejovski vraća po mrtvog sina, s tim što se u ključnom trenutku ne okrene, već mu otvori vrata koja nije smela, potpuno ostaje u zapećku radnje koja prebrzo traži od naše junakinje da entuzijastično otvorena vrata kako zna i ume brže bolje zatvori.
Roberts je mahom fokusiran na majku i ćerku, kada teroriše pojavama sina duha, dok večito zaposleni otac (i nesrećno angažovani Jeremy Sisto) ne samo da biva van sve ukletije kuće, nego i van domašaja informacija o tome da mu je žena posetila svet mrtvih.
Stvari se vrlo nelogično razvijaju, i sin kome su otvorena vrata u naš svet, odjednom postaje izvor zla, i biva sve opasniji prema bivšim voljenim. A da nikome nije jasno zašto. Jednostavno, zlo je sada njegov difolt mod i mi to moramo da prihvatimo.
Štrecanja su rutinska i uglavnom ništa, sem tih kanibala čuvara, ne uliva jezu koju nismo već osetili u nekom podjednako prosečnom hororu.
Na kraju, Roberts pokušava da vrati svoju priču na njeno melodramsko poreklo, ali i to sprovodi više na nivou vizuelnih akrobacija, nego plasiranog emocionalnog žarišta. Što kraj nakarikiran likovima koji do njega dovode čini još samo neubedljivijim i konfuznijim.
SELEKTAH: 3plus/ 10
U nekom trenutku sam pomsilio kako je Johannes Roberts vrlo elegantno preskočio da elaborira na koji način je jedna porodica ostala bez svog (najmlađeg?) člana. Već samo računa sa našim privatnim užasima pri pomisli na to.
A onda je, baš kad to nismo očekivali, pokazao morbidan "Sofijin izbor" na koji je sirota majka bila priterana.
I sad, umesto da samo na bazi njene griže savesti i jezivog i proganjajućeg izbora pravi priču u kojoj samo sećanje priređuje horor, i njoj i nama, on otvara vrata hrama koji je neka vrsta granice između živih i mrtvih i pušta da mrtvi ušetaju u ovaj naš svet.
Što je no-no.
I sve se dešava u Indiji.
Gde je normalan život horor.
A ne ljudi namazani ljudskim pepelom koji, a to nam je onako "kežual" rečeno, vole da zamezete sa mesom koje je nakon spaljivanja leša ostalo neizgorelo.
Jer, božemoj, oni su čuvari mrtvih i tako lakše vode kontrolu o tom svetu...
Melodrama o majci koja se orfejovski vraća po mrtvog sina, s tim što se u ključnom trenutku ne okrene, već mu otvori vrata koja nije smela, potpuno ostaje u zapećku radnje koja prebrzo traži od naše junakinje da entuzijastično otvorena vrata kako zna i ume brže bolje zatvori.
Roberts je mahom fokusiran na majku i ćerku, kada teroriše pojavama sina duha, dok večito zaposleni otac (i nesrećno angažovani Jeremy Sisto) ne samo da biva van sve ukletije kuće, nego i van domašaja informacija o tome da mu je žena posetila svet mrtvih.
Stvari se vrlo nelogično razvijaju, i sin kome su otvorena vrata u naš svet, odjednom postaje izvor zla, i biva sve opasniji prema bivšim voljenim. A da nikome nije jasno zašto. Jednostavno, zlo je sada njegov difolt mod i mi to moramo da prihvatimo.
Štrecanja su rutinska i uglavnom ništa, sem tih kanibala čuvara, ne uliva jezu koju nismo već osetili u nekom podjednako prosečnom hororu.
Na kraju, Roberts pokušava da vrati svoju priču na njeno melodramsko poreklo, ali i to sprovodi više na nivou vizuelnih akrobacija, nego plasiranog emocionalnog žarišta. Što kraj nakarikiran likovima koji do njega dovode čini još samo neubedljivijim i konfuznijim.
SELEKTAH: 3plus/ 10
No comments:
Post a Comment