Malčice zakasneli, ali solidan evropski tretman zombi apokalipse
Špica What We Become podseća na špicu Enter The Void, Gaspara Noe, s tim što smo ovde pošteđeni LSD izazivača epilepsije, ali ogromna slova pređu preko ekrana propraćena slično bombastičnom muzikom. Poruka preteći upućena Evropi i našoj (zajedničkoj?) budućnosti ili uobličena kao nekakav logo koji reprezentuje ushićenje koje osećamo pred pomen apokalipse, sasvim neprijemčivi za detalje i užas njene egzekucije.
Debi ostvarenje Boa Mikkelsena bavi se baš tim detaljima njene egzekucije.
What We Become odvija se tokom verovatno najlepših prolećnih dana koje Švedska sebi može da priušti. U jednom "belom" predgrađu koje je skoro identično jednom takvom na početku Batajnice, sve sa živom ogradom koja ukusno razgraničava otvorena dvorišta i privatnosti komšija. Idilično druženje sporadično biva prekidano vestima o nekakvom virusu koji je izbio, a onda se, deluje bukvalno, "preko noći" na mirni komšiluk spušta pošast policijskog časa, policijske države i "karantinskog" uređenja, na način nedavno viđen u prvoj sezoni Fear The Walking Dead.
Međutim, What We Become nije toliko o sukobu ljudi i zombija, čak šta ovi drugi se stidljivo pojavljuju u poslednjoj četvrtini filma. Ovo je film o "našim" promenama, o tome kako izgleda kada čovek lagano gubi svoje slobode, privatnost, rutine, izbor, sve one divne stvari koje bi zombiji ili Trump ili Hitler ili islamski fundamentalisti mogli jednog dana da nam uzmu. U tim i takvim okolnostima, a suočeni sa do sada neviđenim neprijateljem, svi mi instantno bivamo prekvalifikovani u ljude koji su "od koristi", ili ne. Prilagodljivi, ili ne. Moralno fleksibilni, ili ne. Sa puškom u kući, ili ne. Itd.
Stizanje apokalipse Mikkelsen prelama preko jedne četvoročlane porodice i njihovih par komšija i čini to sa jednim "vrlo verovatnim scenarijom" koji stoji na solidnim psihološkim mehanikama, i njegova najveća čar verovatno se tiče u kojoj meri on uspeva da uhvati "verovatnu" rekaciju i ponašanje Evropljana na pojavu tako nečega. Jer Brookerov Dead Set je nešto slično već odvukao, koliko se moglo, do crne komedije, a da je pri tome ostao maestralno realističan.
Možda je What We Become mogao da bude malo ambiciozniji film i na tako "malom uzorku", ali s druge strane nije da su se evropske produkcije baš dale u eksploataciju trenutno najpopularnije entertejnment teme.
SELEKTAH: 6/ 10
Špica What We Become podseća na špicu Enter The Void, Gaspara Noe, s tim što smo ovde pošteđeni LSD izazivača epilepsije, ali ogromna slova pređu preko ekrana propraćena slično bombastičnom muzikom. Poruka preteći upućena Evropi i našoj (zajedničkoj?) budućnosti ili uobličena kao nekakav logo koji reprezentuje ushićenje koje osećamo pred pomen apokalipse, sasvim neprijemčivi za detalje i užas njene egzekucije.
Debi ostvarenje Boa Mikkelsena bavi se baš tim detaljima njene egzekucije.
What We Become odvija se tokom verovatno najlepših prolećnih dana koje Švedska sebi može da priušti. U jednom "belom" predgrađu koje je skoro identično jednom takvom na početku Batajnice, sve sa živom ogradom koja ukusno razgraničava otvorena dvorišta i privatnosti komšija. Idilično druženje sporadično biva prekidano vestima o nekakvom virusu koji je izbio, a onda se, deluje bukvalno, "preko noći" na mirni komšiluk spušta pošast policijskog časa, policijske države i "karantinskog" uređenja, na način nedavno viđen u prvoj sezoni Fear The Walking Dead.
Međutim, What We Become nije toliko o sukobu ljudi i zombija, čak šta ovi drugi se stidljivo pojavljuju u poslednjoj četvrtini filma. Ovo je film o "našim" promenama, o tome kako izgleda kada čovek lagano gubi svoje slobode, privatnost, rutine, izbor, sve one divne stvari koje bi zombiji ili Trump ili Hitler ili islamski fundamentalisti mogli jednog dana da nam uzmu. U tim i takvim okolnostima, a suočeni sa do sada neviđenim neprijateljem, svi mi instantno bivamo prekvalifikovani u ljude koji su "od koristi", ili ne. Prilagodljivi, ili ne. Moralno fleksibilni, ili ne. Sa puškom u kući, ili ne. Itd.
Stizanje apokalipse Mikkelsen prelama preko jedne četvoročlane porodice i njihovih par komšija i čini to sa jednim "vrlo verovatnim scenarijom" koji stoji na solidnim psihološkim mehanikama, i njegova najveća čar verovatno se tiče u kojoj meri on uspeva da uhvati "verovatnu" rekaciju i ponašanje Evropljana na pojavu tako nečega. Jer Brookerov Dead Set je nešto slično već odvukao, koliko se moglo, do crne komedije, a da je pri tome ostao maestralno realističan.
Možda je What We Become mogao da bude malo ambiciozniji film i na tako "malom uzorku", ali s druge strane nije da su se evropske produkcije baš dale u eksploataciju trenutno najpopularnije entertejnment teme.
SELEKTAH: 6/ 10
fridome, gledaj "girl with all the gifts" kad si vec u horor modu, nije los.
ReplyDeleteeh, danilo, daleko je kino.
Delete