Folk sa post-rock vajbom
Jinnwoo je Brajtonac. Pravo ime mu je Benn Webb. Šalim se, samo jedno "n" u Ben. Bavi se i muzikom i vizuelnim umetnostima. Kao Jarboli.
Ima glas kao pevač iz Kings Of Leon kome je otac Paja Patak. Ili je progutao Paju Patka. Ali ne zvuči kao idiot, zvuči kao pravi bluegrassovski autsajder, koji vreba pored neke benzinske pumpe u američkoj bestragiji, zajedno sa svojim one-man-orchestrom za noćne more i tužne snove.
Čar Strangers Bring Me No Light dolazi od toga koliko su lepe i konzervativno osmišljene melodije, čak i konzervativno aranžirane ("lo-fi barok", recimo) isproducirane da zvuče ruralno, onovremenski, siromašno (u materijalnom smislu reči), a, ipak, hipsterski podobno. Jinnwoo je potkožni postmodernista.
Strangers Bring Me No Light, baš kao i Nick Cave, nema nikakve veze sa Brajtonom. Ovo je muzika koja potiče ne samo iz dalekih vremena, već i iz dalekih zemalja. I stiže do nas na dvokolicama, sa
ženama sa bebama u naručju i psom vezanim za zadnji deo prikolice. I iPhoneom među grnčarijom.
Ali da se ne ponavljam.
Pesme se kotrljaju, uvek u nekom ležernom tempu, poput pomenutih konjskih zaprega u vesternima. Neretko (kao u Woman) i ptičice mogu da se čuju da upotpune taj utisak. Muzika (ali i pevanje, sad shvatih!!!) podseća na Alt-J, samo u nekoj tradicionalnoj verziji. Kvazi-tradicionalnijoj, ne terajte me da se neprekidno ispravljam! Ali, ko je uživao u prvom Alt-J-u uživaće i u ovom kralju. Naročito kad ga iznenadi "Jonathan Richamn gruv" u pomenutoj Woman. Jedino što Jinnwoo, baš kao i svi hipsteri ovog sveta, ne vidi sebe nimalo auto-ironično.
Zašto sam onada koji k. pominjao post-rock?
Ima nečeg postrokerskog u Jinnwooovim aranžmanima, neke Explosions In The Sky/ Pan-American potrebe da se trenutak protegne u nedogled, da sva orkestracija van njegovog glasa i gitare poput vetra prostruji u pozadini. Svaka pesma ostavlja utisak doticanja dve večnosti, jedne zgužvane u njegovom pevanju i druge otrgnute i neuhvative. Vremena koje meri naše živote i promiče ne mareći za nas, i vremena pred kojim naši životi izgledaju kao trunčice.
Na albumu gostuju Malcolm Middleton i Alasdair Roberts iako nisam detektovao njihovo prisustvo, ovaj prvi može da vam bude solidna referenca, pored ranog Becka ili ranog Devendre, ili Monster-olikog dela karijere R.E.M. Sa nekima Jinnwoo deli svoj vapajni pristup folku, sa drugima spremnost da muzičku podlogu do te mere razgradi da ona postaje skoro roršahova mrlja vokalom iskazanih osećanja.
Ali da se ne ponavljam.
Ide zima. Nabavite ogrev za trenutke kada život poput mraza krene da ledi krv.
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
Jinnwoo je Brajtonac. Pravo ime mu je Benn Webb. Šalim se, samo jedno "n" u Ben. Bavi se i muzikom i vizuelnim umetnostima. Kao Jarboli.
Ima glas kao pevač iz Kings Of Leon kome je otac Paja Patak. Ili je progutao Paju Patka. Ali ne zvuči kao idiot, zvuči kao pravi bluegrassovski autsajder, koji vreba pored neke benzinske pumpe u američkoj bestragiji, zajedno sa svojim one-man-orchestrom za noćne more i tužne snove.
Čar Strangers Bring Me No Light dolazi od toga koliko su lepe i konzervativno osmišljene melodije, čak i konzervativno aranžirane ("lo-fi barok", recimo) isproducirane da zvuče ruralno, onovremenski, siromašno (u materijalnom smislu reči), a, ipak, hipsterski podobno. Jinnwoo je potkožni postmodernista.
Strangers Bring Me No Light, baš kao i Nick Cave, nema nikakve veze sa Brajtonom. Ovo je muzika koja potiče ne samo iz dalekih vremena, već i iz dalekih zemalja. I stiže do nas na dvokolicama, sa
ženama sa bebama u naručju i psom vezanim za zadnji deo prikolice. I iPhoneom među grnčarijom.
Ali da se ne ponavljam.
Pesme se kotrljaju, uvek u nekom ležernom tempu, poput pomenutih konjskih zaprega u vesternima. Neretko (kao u Woman) i ptičice mogu da se čuju da upotpune taj utisak. Muzika (ali i pevanje, sad shvatih!!!) podseća na Alt-J, samo u nekoj tradicionalnoj verziji. Kvazi-tradicionalnijoj, ne terajte me da se neprekidno ispravljam! Ali, ko je uživao u prvom Alt-J-u uživaće i u ovom kralju. Naročito kad ga iznenadi "Jonathan Richamn gruv" u pomenutoj Woman. Jedino što Jinnwoo, baš kao i svi hipsteri ovog sveta, ne vidi sebe nimalo auto-ironično.
Zašto sam onada koji k. pominjao post-rock?
Ima nečeg postrokerskog u Jinnwooovim aranžmanima, neke Explosions In The Sky/ Pan-American potrebe da se trenutak protegne u nedogled, da sva orkestracija van njegovog glasa i gitare poput vetra prostruji u pozadini. Svaka pesma ostavlja utisak doticanja dve večnosti, jedne zgužvane u njegovom pevanju i druge otrgnute i neuhvative. Vremena koje meri naše živote i promiče ne mareći za nas, i vremena pred kojim naši životi izgledaju kao trunčice.
Na albumu gostuju Malcolm Middleton i Alasdair Roberts iako nisam detektovao njihovo prisustvo, ovaj prvi može da vam bude solidna referenca, pored ranog Becka ili ranog Devendre, ili Monster-olikog dela karijere R.E.M. Sa nekima Jinnwoo deli svoj vapajni pristup folku, sa drugima spremnost da muzičku podlogu do te mere razgradi da ona postaje skoro roršahova mrlja vokalom iskazanih osećanja.
Ali da se ne ponavljam.
Ide zima. Nabavite ogrev za trenutke kada život poput mraza krene da ledi krv.
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
https://alasdairroberts.bandcamp.com/album/pangs
ReplyDeletehvala na korisnima, ali alasdaira sam apsolvirao ranije. nemam vise zivaca.
Delete