"Nekategorizovano"
Ono kad ljudi navedu posmatranje ptica kao primer najdosadnije moguće aktivnosti. E, pa, portugalski reditelj Joan Pedro Rodrigues pokušava da dokaže sve suprotno.
Istina, njegov ornitolog, Fernando, u prvim minutama filma potvrđuje rečeno. Iako posmatra orlove, iako to čini iz kanua, iako orlovi lete i kruže, iako njegov zabrinuti ljubavnik proverava da li je Fernando uzeo lek... Dok ga ne uhvati rečna struja i ne prevrne ovaj film zapravo i ne počne.
Šta se dešava nakon toga moguće je prepričati, ali ne baš i tako lako objasniti. Waters, Jodorowsky, Weerasethakul i eksperimentalni gej autori kraćeg metra mogu da budu neke od referenci koje bi pomogle u objašnjenju.
Fernando je, nema sumnje, drkadžija. I bavljenje posmatranjem ptica je i za njega i za druge verovatno kompromisan način da to drkadžijstvo ne dođe do izražaja. I ako to uzmemo kao polaznu premisu, onda je The Ornithologist film koji će ga provesti kroz vrlo neobične testove i na kraju učiniti da se promeni. Skoro sasvim. Zapravo, sasvim sasvim. Neću da vam otkrijem u koga se promeni.
Rodriguesov film drži pažnju pre svega svojim upornim realističkim pozicioniranjem i re-pozicioniranjem kada događaji koje pratimo krenu da se otimaju realističkim očekivanjima. Ono što se Fernandu dešava moguće je opisati i kao preteći, magični (veštičiji) tretman od strane prirode kojoj se prepustio očekivajući da će sve biti "posmatranje ptica". Ono što u tom kontekstu ne pije vodu jeste što sve "neočekivanosti" dolaze od strane ljudi koje u toj prirodi sreće tj kroz njegove interakcije sa njima.
Kao što rekoh Fernando nije baš najbolji čovek. Ali kad postane očigledno zao, i to u okolnostima u kojima nije bio prinuđen da se bori za goli opstanak, novi događaji traže od njega da se promeni. I ako mene pitate ta promena je skoro komična, neobično konzervativna i na skoro idiotski način optimistična.
Neko bi mogao da kaže da je The Ornithologist film o ornitologu koji je (ponovo?) pronašao svoju dušu, i to u vrlo paganski konstruisanom čistilištu. Ili o modernom, sebičnom geju koji se našao u neobičnom, neprijateljskom okruženju kakvo je i njegovo ponašanje. Ili o sticanju nove slobode prevazilaženjem sebe. Krcat prilikama za dekodiranje simbola (u jednoj sceni nekakve amazonke upucaju Fernanda kao divljač, i to je, sad mi pada na pamet, još jedan primer vrlo neprijateljski nastrojenih žena, da ne kažem feministkinja).
The Ornithologist je kao onaj deo Apocalypse Now sa pukovnikom Kurtzom pomešan sa gej trilerom L'inconnu du lac.
U nekim recenzijama ćete naći da je ovo moderna (re)interpretacija života i religijskih iskušenja sveca Antonija, zaštitnika Portugala, ali ja o tome ne mogu ništa da vam kažem.
SELEKTAH: 7/ 10
Ono kad ljudi navedu posmatranje ptica kao primer najdosadnije moguće aktivnosti. E, pa, portugalski reditelj Joan Pedro Rodrigues pokušava da dokaže sve suprotno.
Istina, njegov ornitolog, Fernando, u prvim minutama filma potvrđuje rečeno. Iako posmatra orlove, iako to čini iz kanua, iako orlovi lete i kruže, iako njegov zabrinuti ljubavnik proverava da li je Fernando uzeo lek... Dok ga ne uhvati rečna struja i ne prevrne ovaj film zapravo i ne počne.
Šta se dešava nakon toga moguće je prepričati, ali ne baš i tako lako objasniti. Waters, Jodorowsky, Weerasethakul i eksperimentalni gej autori kraćeg metra mogu da budu neke od referenci koje bi pomogle u objašnjenju.
Fernando je, nema sumnje, drkadžija. I bavljenje posmatranjem ptica je i za njega i za druge verovatno kompromisan način da to drkadžijstvo ne dođe do izražaja. I ako to uzmemo kao polaznu premisu, onda je The Ornithologist film koji će ga provesti kroz vrlo neobične testove i na kraju učiniti da se promeni. Skoro sasvim. Zapravo, sasvim sasvim. Neću da vam otkrijem u koga se promeni.
Rodriguesov film drži pažnju pre svega svojim upornim realističkim pozicioniranjem i re-pozicioniranjem kada događaji koje pratimo krenu da se otimaju realističkim očekivanjima. Ono što se Fernandu dešava moguće je opisati i kao preteći, magični (veštičiji) tretman od strane prirode kojoj se prepustio očekivajući da će sve biti "posmatranje ptica". Ono što u tom kontekstu ne pije vodu jeste što sve "neočekivanosti" dolaze od strane ljudi koje u toj prirodi sreće tj kroz njegove interakcije sa njima.
Kao što rekoh Fernando nije baš najbolji čovek. Ali kad postane očigledno zao, i to u okolnostima u kojima nije bio prinuđen da se bori za goli opstanak, novi događaji traže od njega da se promeni. I ako mene pitate ta promena je skoro komična, neobično konzervativna i na skoro idiotski način optimistična.
Neko bi mogao da kaže da je The Ornithologist film o ornitologu koji je (ponovo?) pronašao svoju dušu, i to u vrlo paganski konstruisanom čistilištu. Ili o modernom, sebičnom geju koji se našao u neobičnom, neprijateljskom okruženju kakvo je i njegovo ponašanje. Ili o sticanju nove slobode prevazilaženjem sebe. Krcat prilikama za dekodiranje simbola (u jednoj sceni nekakve amazonke upucaju Fernanda kao divljač, i to je, sad mi pada na pamet, još jedan primer vrlo neprijateljski nastrojenih žena, da ne kažem feministkinja).
The Ornithologist je kao onaj deo Apocalypse Now sa pukovnikom Kurtzom pomešan sa gej trilerom L'inconnu du lac.
U nekim recenzijama ćete naći da je ovo moderna (re)interpretacija života i religijskih iskušenja sveca Antonija, zaštitnika Portugala, ali ja o tome ne mogu ništa da vam kažem.
SELEKTAH: 7/ 10
No comments:
Post a Comment