Film koji je velik na razne načine, ali jedino ne uspeva da bude "veći od života". Uprkos trudu.
Ne znam zašto, ali na osnovu par odgledanih inserata i par stotina konstatovanih superlativnih kritika i osvojenih nagrada, ja sam u sebi raspirio pozamašno neprijateljstvo prema ovom filmu. (Uglavnom) mrzim mjuzikle. Nisam bio naročito zainteresovan ni za Damien Chazelleov pokušaj da napravi klasični holivudski mjuzikl u sadašnjem vremenu (zar nije Von Trier već razvalio tu ideju sa Dancer In The Dark?!). Prva scena, gde se mladi i zgodni ljudi spontano raspevaju u sred zastoja na nekom od prilaza Eleju bila mi je odvratna, nepodnošljivo iritantna svojim nepodnošljivim optimizmom i lukavom samoironičnošću. Priželjkivao sam da ovaj film bude sranje.
La La Land nije sranje.
A verujem da vam je na osnovu uvodnog pasusa jasno da ovde nećete dobiti ni (uobičajeno) objektivnu recenziju, na koju ste navikli.
U jednom trenutku filma, pričajući o svojoj tetki (koja je boravila u Parizu!) glavna junakinja Mia (Emma Stone) pobrojaće svom budućem momku Sebastienu (Ryan Gosling) tri filma kojih se naročito seća, a koje je odgledala sa pomenutom tetkom- Rebel Without A Cause, Bringing Up The Baby i Casablanca. "Ugrubo" ta tri filma kompilacijski čine Chazelleov film.
Rebel Without a Cause donosi susret sa novim gradom i neprijateljstvo kojim on isprva zrači prema pridošlicama i njihovim željama. A Elej je naročito takav. Odnos i dijalog između Mie i Sebastiena u drugom delu ("Proleće") uspe da zaliči na skrubol mašineriju Bringing Up The Baby, ali ta dinamika se više nikad ne vrati (čak šta, Chazelleov film u drugom delu pati od nepodnošljivo banalnih dijaloga). Konačno, na kraju imamo bolni hepiend ne toliko različit od onog u Casablanca. I to ne samo zbog toga što se isti razrešava u džez klubu.
Baš kao i u svoja dva prethodna filma, Chazelle opet miksuje džez i ljubavnu vezu, jedino što su ovde i jedna i druga stvar date u svom najprijemčivijem i najpitkijem izdanju. Sebastien je džez pijanista koji mašta da ima svoj klub u kome će džezu biti ukazan tretman koji zaslužuje. Mia je konobarica koja mašta da bude slavna glumica. I njih dvoje ostvare taj deo svojih lalaland snova. Međutim, film je o njihovom susretu, zaljubljivanju, vezi i tome kako im Elej tj lalaland smeta da ista zaživi i potraje. Makar do razvoda.
Chazelle majstorski režira. La La Land je više nego očigledno njegov "pešn prodžekt" i želja da se istom da maksimum oseća se u svakom kadru. Songovi lepo uplivavaju u radnju, izvedbe i koreografija su po potrebi vrlo duhovite i jedna jedina stvar koja iritira jeste prečesta sklonost da po početku pesme lagano pogasi svetla oko svojih junaka i ostavi ih obasjane samo jednim reflektorom.
Pretpostavljam da gledalac iole boljeg memorijskog diska od moga (a i bolje nagledanosti) može da prepozna Chazelleove reference s obzirom da ovaj od početka kontinuirano gradi svoj "novi stari Holivud".
Ne znam da li sam rekao da su pesmice lepe.
La La Land je najslabiji na scenarističkom i glumačkom nivou.
Razumem potrebu da u ovako postavljenoj nameri (staro na novom terenu) autor mora da se koristi nekim arhetipskim obrascima, ali Chazelleovi junaci nikada naročito ne zažive kao specifični ljudi. Stvari koje se njima dešavaju i njihove reakcije na iste (ako ostavimo segment "Proleće" po strani) uglavnom su bazični klišei koje pesma i koreografija manje ili više uspešno sakriju. Čak i stvar koja ih razdvoji biva ilustrovana kroz brutalno izrabljene momente. Chazelle se čak ni ne trudi da makar kroz reakcije junaka izađe sa nekim autentičnijim doživljajem stvari. To, na kraju, uprkos, nekima bombastičnom, nehepiendu rezultira pričom koja ne uspeva da bude "veća od života". Nešto što ćemo po bilo čemu (posebnom) pamtiti. Mia i Sebastien su nonejmovi koje je Elej utkao u sebe, ali ne kao Katharine i Cary-ja, već kao "onu ribu što je igrala u Grey's Anatomy pa je posle bila u par holivudskih komedija" i "onog tipa što je svirao na trećem albumu Johna Legenda i još nekih r'n'b zvezda".
Deo te običnosti i neupadljivosti ovaj film duguje i svojim glavnim glumcima. Iako imam lepo mišljenje o njima, i Emma i Ryan su ovde ponudili svoje uobičajne (romantično-komedične) varijante. Već sam rekao da im Chazelle nije ni pružio naročite prilike, ali "vesela buljava devojčica nežnog srca" i "blago nadrkani pravi muškarac spreman da se našali na svoj račun" već su nam se prikazali u takvim inkarnacijama i čak strepim da je Chazelle krojeći svoj scenario (i/ili film) neke stvari prilagođavao onome što baš njih dvoje mogu da mu pruže. Ne kažem da je tako, ali tako izgleda. A možda ćete vi visoko ceniti to što Emma i Ryan nigde ne paraju uši u ovako lepom pakovanju.
Voleo bih da bar za trenutak nađete mesta u svom srcu da poverujete da sve ovo nisam napisao samo zato što želim da prkosim kritičarskim orgazmima, od kojih su neki detektovani i na plakatu koji krasi ovu recenziju.
La La Land je lepuškast i povremeno vrlo zabavan film, ali sem fascinantnih postmodernih poteza u oživljavanju staroholivudskog mjuzikla, njegovu neveselkastu priču nikako ne treba mešati sa nekom vrstom jasno postavljenog porealističenja holivudskog mjuzikl materijala. Jedino što je Chazelle ovim filmom možda postigao jeste da mesto u mjuziklu, kao mestu specifične filmske/ holivudske magije, ponudi junacima kakvih ima na milione, i s razlogom do sada nisu bili predmet istog.
SELEKTAH: 7minus/ 10
Ne znam zašto, ali na osnovu par odgledanih inserata i par stotina konstatovanih superlativnih kritika i osvojenih nagrada, ja sam u sebi raspirio pozamašno neprijateljstvo prema ovom filmu. (Uglavnom) mrzim mjuzikle. Nisam bio naročito zainteresovan ni za Damien Chazelleov pokušaj da napravi klasični holivudski mjuzikl u sadašnjem vremenu (zar nije Von Trier već razvalio tu ideju sa Dancer In The Dark?!). Prva scena, gde se mladi i zgodni ljudi spontano raspevaju u sred zastoja na nekom od prilaza Eleju bila mi je odvratna, nepodnošljivo iritantna svojim nepodnošljivim optimizmom i lukavom samoironičnošću. Priželjkivao sam da ovaj film bude sranje.
La La Land nije sranje.
A verujem da vam je na osnovu uvodnog pasusa jasno da ovde nećete dobiti ni (uobičajeno) objektivnu recenziju, na koju ste navikli.
U jednom trenutku filma, pričajući o svojoj tetki (koja je boravila u Parizu!) glavna junakinja Mia (Emma Stone) pobrojaće svom budućem momku Sebastienu (Ryan Gosling) tri filma kojih se naročito seća, a koje je odgledala sa pomenutom tetkom- Rebel Without A Cause, Bringing Up The Baby i Casablanca. "Ugrubo" ta tri filma kompilacijski čine Chazelleov film.
Rebel Without a Cause donosi susret sa novim gradom i neprijateljstvo kojim on isprva zrači prema pridošlicama i njihovim željama. A Elej je naročito takav. Odnos i dijalog između Mie i Sebastiena u drugom delu ("Proleće") uspe da zaliči na skrubol mašineriju Bringing Up The Baby, ali ta dinamika se više nikad ne vrati (čak šta, Chazelleov film u drugom delu pati od nepodnošljivo banalnih dijaloga). Konačno, na kraju imamo bolni hepiend ne toliko različit od onog u Casablanca. I to ne samo zbog toga što se isti razrešava u džez klubu.
Baš kao i u svoja dva prethodna filma, Chazelle opet miksuje džez i ljubavnu vezu, jedino što su ovde i jedna i druga stvar date u svom najprijemčivijem i najpitkijem izdanju. Sebastien je džez pijanista koji mašta da ima svoj klub u kome će džezu biti ukazan tretman koji zaslužuje. Mia je konobarica koja mašta da bude slavna glumica. I njih dvoje ostvare taj deo svojih lalaland snova. Međutim, film je o njihovom susretu, zaljubljivanju, vezi i tome kako im Elej tj lalaland smeta da ista zaživi i potraje. Makar do razvoda.
Chazelle majstorski režira. La La Land je više nego očigledno njegov "pešn prodžekt" i želja da se istom da maksimum oseća se u svakom kadru. Songovi lepo uplivavaju u radnju, izvedbe i koreografija su po potrebi vrlo duhovite i jedna jedina stvar koja iritira jeste prečesta sklonost da po početku pesme lagano pogasi svetla oko svojih junaka i ostavi ih obasjane samo jednim reflektorom.
Pretpostavljam da gledalac iole boljeg memorijskog diska od moga (a i bolje nagledanosti) može da prepozna Chazelleove reference s obzirom da ovaj od početka kontinuirano gradi svoj "novi stari Holivud".
Ne znam da li sam rekao da su pesmice lepe.
La La Land je najslabiji na scenarističkom i glumačkom nivou.
Razumem potrebu da u ovako postavljenoj nameri (staro na novom terenu) autor mora da se koristi nekim arhetipskim obrascima, ali Chazelleovi junaci nikada naročito ne zažive kao specifični ljudi. Stvari koje se njima dešavaju i njihove reakcije na iste (ako ostavimo segment "Proleće" po strani) uglavnom su bazični klišei koje pesma i koreografija manje ili više uspešno sakriju. Čak i stvar koja ih razdvoji biva ilustrovana kroz brutalno izrabljene momente. Chazelle se čak ni ne trudi da makar kroz reakcije junaka izađe sa nekim autentičnijim doživljajem stvari. To, na kraju, uprkos, nekima bombastičnom, nehepiendu rezultira pričom koja ne uspeva da bude "veća od života". Nešto što ćemo po bilo čemu (posebnom) pamtiti. Mia i Sebastien su nonejmovi koje je Elej utkao u sebe, ali ne kao Katharine i Cary-ja, već kao "onu ribu što je igrala u Grey's Anatomy pa je posle bila u par holivudskih komedija" i "onog tipa što je svirao na trećem albumu Johna Legenda i još nekih r'n'b zvezda".
Deo te običnosti i neupadljivosti ovaj film duguje i svojim glavnim glumcima. Iako imam lepo mišljenje o njima, i Emma i Ryan su ovde ponudili svoje uobičajne (romantično-komedične) varijante. Već sam rekao da im Chazelle nije ni pružio naročite prilike, ali "vesela buljava devojčica nežnog srca" i "blago nadrkani pravi muškarac spreman da se našali na svoj račun" već su nam se prikazali u takvim inkarnacijama i čak strepim da je Chazelle krojeći svoj scenario (i/ili film) neke stvari prilagođavao onome što baš njih dvoje mogu da mu pruže. Ne kažem da je tako, ali tako izgleda. A možda ćete vi visoko ceniti to što Emma i Ryan nigde ne paraju uši u ovako lepom pakovanju.
Voleo bih da bar za trenutak nađete mesta u svom srcu da poverujete da sve ovo nisam napisao samo zato što želim da prkosim kritičarskim orgazmima, od kojih su neki detektovani i na plakatu koji krasi ovu recenziju.
La La Land je lepuškast i povremeno vrlo zabavan film, ali sem fascinantnih postmodernih poteza u oživljavanju staroholivudskog mjuzikla, njegovu neveselkastu priču nikako ne treba mešati sa nekom vrstom jasno postavljenog porealističenja holivudskog mjuzikl materijala. Jedino što je Chazelle ovim filmom možda postigao jeste da mesto u mjuziklu, kao mestu specifične filmske/ holivudske magije, ponudi junacima kakvih ima na milione, i s razlogom do sada nisu bili predmet istog.
SELEKTAH: 7minus/ 10
i zbog cega onda 7/10? scenaristicki slab, glumacki slab, sta valja kamera i rezija i onako kao pakovanje?
ReplyDelete