Nema mnogo razloga da se ljutimo na Angelinu
Prvi film Angeline Jolie bio je dno.
Drugi je imitirao Clinta Eastwooda, reditelja, i bio je tek nešto bolji.
Ovaj treći, zapravo, i nije loš.
Inspirisana evropskim, egzistencijalističkim ljubavnim melodramama sedamdesetih Angelina Jolie pravi omaž ili svoju zakasnelu verziju istih. Na isti način kao nekad, velike glumačke zvezde dovedene su na neki predeo zemaljskog raja (ovde je to neki skriveni biser Azurne obale) da pate pred našim očima i kroz svoju uzajamnu i individualnu akompatibilnost pokazuju nam da je OK i ako smo u životu malčice tužni i nije nam sve pravo.
Angelina Jolie je, bez želje da nas nasmeje tim postupkom, sama napisala scenario. Brad Pitt, bez želje da nas nasmeje tom scenarističkom odlukom, igra pisca. Koji je u vezi sa nekad slavnom glumicom/ plesačicom (sve je u opticaju) koja je jalova koliko i njihova veza. Njih dvoje dolaze u pomenuti skriveni biser Azura da on potraži inspiraciju i raspiše svoj novi roman. Za koje vreme ona (treba da) bleji. Pored njih u sobi nalazi se tek venčani par koji je na medenom mesecu. A pored toga da je Pittov Roland najstrašniji kliše pisca alkoholičara, najbizarniji momenat ovog filma je rupa koja povezuje njihove dve sobe, kroz koju prvo viri Angelina plesačica (koja nikad ne zapleše), a potom i njih dvoje zajedno. U, deluje, srećan i seksovit život drugih ljudi. Ostajući, baš kao i ovaj zavučeni hotel, pored mora, tj pored života.
Međutim, more prikazanih klišea, kao i mega ispraznost likova, stvari koje rade i govore, nemoguće je razdvojiti od stvarnog života Pitta i Jolie Pittove, koji je baš nekako posle filma krahirao i prestao da bude zajednički. S obzirom da je Jolie Pitt pisala scenario lako je pretpostaviti da je nešto inspiracije poteklo iz sopstvenog života, kao i da je ono što gledamo stvarna, iskrivljena, (ne)objektivna predstava njenog bračnog života, ili doživljaja istog.
I tu se negde stvari lepo uklapaju i pravi neka nadgradnja na domete Antonionija i ekipe. Superstarovima (kako na filmu, tako i u životu) više nije potreban reditelj. Oni, sasvim u skladu sa "našim vremenima", kad već niko neće, sami sebe mitologizuju. Sami pokušavaju da u obilju ispraznosti nađu nivo "gospodske patnje" i vrate sebi dostojanstvo na platnu, a izgubljeno u banalnostima života sprženih paparacijima. Tako posmatran By The Sea metafilmski diskutuje sa (samo)mistifikovanjem holivudskih zvezda i pokazuje da je staroholivudski recept i dalje mera za ono "biti veći od života". Unutar toga, uvrnutosti jednog zrelog para deluju kao blesavosti kojima bi pribegli i mnogi od nas, a Pitt i Jolie Pitt izgledaju kao ljudi od mesa. Zbog čega By The Sea ne biva samo bled i stereotipan tretman bertolučijevskih bavljenja seksom.
SELEKTAH: 6/ 10
Prvi film Angeline Jolie bio je dno.
Drugi je imitirao Clinta Eastwooda, reditelja, i bio je tek nešto bolji.
Ovaj treći, zapravo, i nije loš.
Inspirisana evropskim, egzistencijalističkim ljubavnim melodramama sedamdesetih Angelina Jolie pravi omaž ili svoju zakasnelu verziju istih. Na isti način kao nekad, velike glumačke zvezde dovedene su na neki predeo zemaljskog raja (ovde je to neki skriveni biser Azurne obale) da pate pred našim očima i kroz svoju uzajamnu i individualnu akompatibilnost pokazuju nam da je OK i ako smo u životu malčice tužni i nije nam sve pravo.
Angelina Jolie je, bez želje da nas nasmeje tim postupkom, sama napisala scenario. Brad Pitt, bez želje da nas nasmeje tom scenarističkom odlukom, igra pisca. Koji je u vezi sa nekad slavnom glumicom/ plesačicom (sve je u opticaju) koja je jalova koliko i njihova veza. Njih dvoje dolaze u pomenuti skriveni biser Azura da on potraži inspiraciju i raspiše svoj novi roman. Za koje vreme ona (treba da) bleji. Pored njih u sobi nalazi se tek venčani par koji je na medenom mesecu. A pored toga da je Pittov Roland najstrašniji kliše pisca alkoholičara, najbizarniji momenat ovog filma je rupa koja povezuje njihove dve sobe, kroz koju prvo viri Angelina plesačica (koja nikad ne zapleše), a potom i njih dvoje zajedno. U, deluje, srećan i seksovit život drugih ljudi. Ostajući, baš kao i ovaj zavučeni hotel, pored mora, tj pored života.
Međutim, more prikazanih klišea, kao i mega ispraznost likova, stvari koje rade i govore, nemoguće je razdvojiti od stvarnog života Pitta i Jolie Pittove, koji je baš nekako posle filma krahirao i prestao da bude zajednički. S obzirom da je Jolie Pitt pisala scenario lako je pretpostaviti da je nešto inspiracije poteklo iz sopstvenog života, kao i da je ono što gledamo stvarna, iskrivljena, (ne)objektivna predstava njenog bračnog života, ili doživljaja istog.
I tu se negde stvari lepo uklapaju i pravi neka nadgradnja na domete Antonionija i ekipe. Superstarovima (kako na filmu, tako i u životu) više nije potreban reditelj. Oni, sasvim u skladu sa "našim vremenima", kad već niko neće, sami sebe mitologizuju. Sami pokušavaju da u obilju ispraznosti nađu nivo "gospodske patnje" i vrate sebi dostojanstvo na platnu, a izgubljeno u banalnostima života sprženih paparacijima. Tako posmatran By The Sea metafilmski diskutuje sa (samo)mistifikovanjem holivudskih zvezda i pokazuje da je staroholivudski recept i dalje mera za ono "biti veći od života". Unutar toga, uvrnutosti jednog zrelog para deluju kao blesavosti kojima bi pribegli i mnogi od nas, a Pitt i Jolie Pitt izgledaju kao ljudi od mesa. Zbog čega By The Sea ne biva samo bled i stereotipan tretman bertolučijevskih bavljenja seksom.
SELEKTAH: 6/ 10
No comments:
Post a Comment